Pricaj Mi o Njoj - Renato Baretic

Muškarci uvijek daju manje neg šta bi stvarno mogli dat, a žene uvijek traže više neg šta im zbilja treba. (Tomo Kriste, 1993.)

Glava 1 Zadnja je izišla iz nevelike sudnice i naslonila se ramenom na zid tri koraka dalje od vrata, prekrižila ruke i zapiljila mu se ravno u lice. Opazio ju je i pogledao još nekoliko puta, ali svu njegovu pažnju nastojao je prigrabiti stari Stamenković, klijent kojemu je upravo isposlovao nepravomoćnu drugostupanjsku presudu. Stari mu je tresao ruku kao da bije sad najradije iščupao i ponio kući pa stavio na televizor, umjesto plastične gondole ili vaze. - Gospodine Tomo... - ponavljao je Stamenković dok su mu se oči punile suzama. - Gospodine Tomo, ja ne znam kako da vam zahvalim... Ja sam se nadao, i žena se nadala, deca su daleko, ali nismo mogli da verujemo da je zaista moguće... Vi ne znate koliko smo vam zahvalni... Vi morate da dođete kod nas na Čiovo čim se sve ovo do kraja reši, vi... Videćete šta je pravi brudet. Tomo je sve vrijeme kimao, nelagodno se smješkajući. - Moja kuća je vaša kuća, moj sto je vaš sto, kad god zaželite... nastavljao je euforično Stamenković, otirući maramicom točkice znoja što su mu izbijale po ćeli. -I vi i cela vaša familija, ko god... Tu zastane i ukoči se, a Tomi se neiskreni osmijeh raširi cijelim licem. - Izvinjavam se. Razumećete šta oću da kažem... - Razumijem - oglasi se napokon Tomo, pa uputi kratki molećivi pogled prema mladoj ženi što se naslonila na zid iza staroga i zagonetno ih promatrala, kao da uživa u sceni. - Al ajmo pričekat još i Vrhovni sud, ovi će se sigurno opet žalit... - Ma, mogu sad da se žale dokle oće - produži Stamenković i pojača stisak ruke, nanovo ohrabren nakon gafa. - Nema tog suda koji...

- Gospodin Kriste? - prekinula ga je napokon, odlijepivši se od zida i zakoraknuvši prema njima s ispruženom rukom. Tomo brzo izvuče dlan iz Stamenkovićeva stiska i pruži ga spasonosnoj pridošlici. - Anita Čelan, iz Novog doba, crna kronika... - predstavila se. - Znam - odgovori Tomo. - I iz novina i tu, iz suda. Moja omiljena novinarka. Ne, ozbiljno vam govorim, nemojte se smijat. Ako ništa drugo, barem ste korektni i nepristrani. A i pismeniji ste od većine kolega. Recite? - Ma ništa, ne bi van tila smetat, samo vi... - Ne, ne, dapače, evo upravo se pozdravljam sa strankom... Čut ćemo se, gospodine Stamenković, sad imamo petnaest dana čekanja, oni će se sto posto žalit već sutra, al zgazit ćemo ih i na Vrhovnom. Sve će bit kako treba. Doviđenja, čujemo se. Stari zbunjeno kimne, mahne, pa krene niz opustjeli hodnik, osvrćući se i osmjehujući. - Anita Čelan, Novo doba... Hvala vam, Anita Čelan. - Ajme, nisan vas stvarno tila... - Ne znam ja jeste vi htjeli ili niste, al hvala. Skoro mi je ruku iščupo, nesretnik. Recite, šta vas zanima? - upita je Tomo, podigavši aktovku s poda. - Jel vas mogu nešto pitat... onako? Oću reć, nije za novine, nego mene zanima više privatno... - Ovan po horoskopu, oženjen, otac velike djevojke od osam godina... - Ma ne to... To sve znan otprije, šta doli iz kafića, šta iz novina, šta s televizije. Ne zanimaju me te stvari, nego... Ma, gledan vas tu već cilu godinu svako malo i ne mogu razumit - kako možete!? Sve su van sorili, i kuću i familiju i život, a vi, ono, ka da ste se specijalizirali da baš njih branite. I još svakoga obranite, šta je najgore! Tomo je mračno pogleda: -Jel idete vi u crkvu?

Anita se zbuni. Da je znala kako će je odmah zaskočiti takvim nejasnim protupitanjem, vjerojatno mu se ne bi ni obratila. - Ne iden baš, ono, al kakve to... Tomo je ošto prekine: - Ne idem ni ja, al zato idem svaki dan na marendu, to su me tu naučili. Oćete danas vi sa mnom? +++++  

Glava 2 - Evo, dogovorit ćemo se, sve ću vam reći, i zgarišta gdje su bila... Ma, sjećate se toga, to ste morali recitirat u školi sigurno... Sve, evo, al prvo vi meni morate odgovorit jednu stvar koja me sad strašno kopka. Otkrit jednu svoju tajnu. - Da? - Da. Jel može? - Ne znanja šta vi smatrate pod tajnom... Razvedena, bez djece, škorpion, u podznaku štajaznan, hipohondar... - U, ne to, nešto skroz intimno! Anita zastane usred geste, otpije gutljaj i drsko mu se zagleda u oči: - Ajmo probat, ajde... Baš me zanima šta to vas o meni zanima a još se u ovi kvarat ure niste usudili pitat. - Evo, ovo je meni nevjerojatno. Ja jesam Slavonac, nisam odavde i sve to, al kako možete naručit kokakolu uz gavune? Kako možete?! To je meni, ne znam, veća misterija od bezgrešnog začeća. Ko voćni jogurt uz, štajaznam, fiš! To mi probajte objasnit i... S olakšanjem se nasmijala, prvi put u zadnjih desetak dana: - A je malo ono, ka... Okej, aj, uzet ću i ja malo bevande. - Vinko, daj nam još jednu čistu čašu! Al čista da bude, ne ko ova moja - vikne Tomo preko ramena, pa se nalakti na stol i znatiželjno zagleda u Anitu: - Da čujem. Vas je zanimalo kako mogu branit Srbe, jel tako? - Pa... - Ne branim ja Srbe. Ja vam o njima ne mislim ništa bolje nego vi. Iznenadili bi se vi staja mislim.

- Ne, ja ne, uopće, ja... - Polako. Ja samo branim ljude koji pokušavaju sačuvat ono šta je po zakonu njihovo. E sad, naravno da postoji mogućnost, i to ne samo teoretska, da neki njihov rođak danas gore peče prase u mojoj dnevnoj sobi, na vatri od parketa. Jel tako? Ako mene pitate, ja bi se njemu sad krvi napio, ja sam i plaćo i postavljo taj parket, ali ovi tu nisu za to ništa krivi. Da su krivi, bili bi gore s rođakom, ili bilo di, ali ne tu. Lakše mi je zastupat one koji brane svoje nego one koji oće tuđe. I to vam je cijela priča. - Vi, znači, u principu, ka, samo volite svoj posal? - Ne volim nešto posebno, samo ga obavljam najbolje šta znam. Jel volite vi svoj poso? Anita pošuti nekoliko sekundi. - Kako koji dan. Svaki tjedan sve rjeđe, ako ćemo iskreno. Konobar bezvoljno donese pretoplu čašu, osušenu i zagrijanu na aparatu za kavu, pa se, vukući noge, vrati za šank. - Evo vidite, to vam je cijela priča - nastavi Tomo tiše, točeći joj vino i pokazujući pogledom na Vinka - odličan gazda, al danas očito nije njegov dan. Čovjeku se svaki čas zgadi posao koji radi, al sutra mu se opet vrati. Mene je zapalo to što me zapalo. A i ne gadi mi se ne znam kako puno. Velim, puno mije lakše branit one koji čuvaju svoje, nego one koji oće uć u tuđe. To seja tako tješim kad me uvati kriza... - To je... A je, zvuči logično... - Nekad zvuči, nekad i ne zvuči... Tomo ubaci u usta dvije ribice i malo kruha, pa joj se nasmiješi žvaćući. Anita podigne čašu i nazdravi: - Onda, za sve dobre ljude kojima se tu i tamo zgadi njihov posal. Kucnu se, ona otpije malo, pa digne čašu i prema konobaru koji je iza šanka odsutno listao novine. - Šta je, Vinko? - podvikne Tomo preko ramena. - Danas nema

gužve? - Nije još ura, sad će za koji minut... - Evo ih, počeli su... - promrsi Anita, iznenada obezvoljena. - Šta je bilo? - A ništa... Kreten od šefa... Tomo se osvrne prema vratima, kroz koja su upravo prošla dva muškarca. Jedan od njih, proćelav i s tamnim brkovima, zaputi se ravno prema njihovu stolu. - A šta je, nema odmora dok traje marenda? - obrati se Aniti. -Ja san već moga bit na Bačvice s dicon, da su mi na vrime došli izvještaji sa suda... - Asti, ol nisi čuja za potres? Cila zgrada suda, prah i pepeo... Zvone, upoznaj se, Tomo Kriste, odvjetnik... Zvonko Skračić, moj urednik... - O, poštovanje... Ispričavan se, nisan vas odma prepoznao... U kontrasvitlu, ovako... - Drago mi je - uzvrati Tomo, pridižući se. - Sve u redu, šta ćete mene prepoznavat... - Ništa, samo vi lipo radite - okrene se Skračić ponovo Aniti - al daj da bude sve gotovo do uru, uru i po... Poštovanje, samo vi nastavite, u slast... - Ajmo posli popit kavu, al negdi drugo - reče tiho Anita kad se Skračić naslonio na šank. - Važi. * * *

Glava 3 - Onda, jesam vas razočara s odgovorima? - upitao ju je kad su izišli iz kafića i krenuli niz ulicu. - Niste, to sam i očekivala, tako nešto... Izvinjavan se ako san gnjavila. - Niste uopće. Gnjavili bi da ste htjeli službeni intervju, to je gnjavaža, tu već gubim nerve. - E, stvarno, to vas nisan pitala. Znan da ste samo Novo doba baren dvaput odrebatili za intervju, mislila san da je to nešto zbog nas, al onda san čula i vidila da ni drugima ne date Mislin, jasno da van je teško, al opet… Tomo se zaustavi i pokaže na izlog trgovine preko puta. Unutra je, u dva reda, svijetlilo šest televizora, svi uključeni na istom programu. Na šest blijedih ekrana ispisivala se lista gradova u kojima je upravo oglašena opća opasnost. Slova se nisu mogla pročitati preko ulice, ali jasno se vidjelo da su ekrani gotovo ispunjeni njima. - Eno vam tamo, u svakom od tih mjesta sad imate barem hiljadu ljudi za bolji intervju nego sa mnom. Šta ću vam ja? Šta bi iko mene pito? O ženi? O njoj se sve zna i ništa ne zna. Šta ne znate vi, ne znam ni ja. Znate šta ću vam reć? Ja tu ne znam šta bi odgovaro, a vi, vjerujte mi, vi samo mislite da znate šta bi pitali. Eto vam nje, ako je nađemo živu, daj bože, pa nju pitajte kad dođe. Ja sam samo… Šta ja znam, samo industrijski otpad. - Ma je! - A šta sam drugo? Sudjelovo sam u proizvodnji nje ko heroja, ko simbola nekakvog. Nije me niko pito jel hoću ja to, al nema to veze više, sudjelovo sam i gotovo. Ja ne znam više uopće jel ona je heroj ili su je oni napravili, to sve šta je od nje sad ispalo, uz moju pomoć. Sad je tako kako je, stvarnost je samo ono šta su napravili. Ono šta ste im vi

pomogli da naprave, novinari. I šta sad mene ko od vas ima pitat, kad vi najbolje znate šta tu je, a šta nije, i šta će sutra bit ili neće bit"? - Vi sad mene ka da san ona proročica Vava. - Ne vas lično, osobno, ko Anitu Čelan, nego sve vas. I niste vi. Vi niste nikakvi proroci, proročice, većina vas pojma nema šta zapravo radi. - Ej, ej, pomalo - prekine ga Anita - Šta ste se užgali tako? Ja nit radin za koga, nit me ko voda na uzici, a nisan bome s nikim ni sudjelovala niti pomagala, šta ste rekli, ni ovo ni ono. Tomo napokon odvoji pogled od onih televizora preko puta i zagleda se u novu poznanicu - i puna mi je više kapa svih šta sad seru po novinarima - nastavljala je ona, sve zajapurenije -Jebate, jeste svi to tražili, slobodu štampe? Jeste. I šta je sad, evo slobode štampe, evo je, al vama opet ne valja! Ja pišen danas ka šta san uvik pisala, i u gradskoj, i u unutarnjoj, i sad. - Ja se ispričavam - prekine je Tomo - Stvarno, nema sve to veze s vama, nema s ničim, takli ste mi neki živac i u sekundi sam… - I vi ste meni takli, gospodine Kriste. I to najtanji živac! Šta bi vi tili? Ić svima uz dlaku, spašavat Srbe od deložacija, bit udovac najpoznatije ratne novinarke, a u isto vrime živit u, štajaznam, u kuli bjelokosnoj nekoj, a? Di vas niko ništa neće moć pitat niti vam šta reć, šta, jel tako vi to zamišljate sebi? - Anita - krene on pomirljivo - Skužajte.. Izletilo mije ono za udovca.. Nisan mislila nego mi je… - Mirjana, vidi ovu gospodu! Tomo nedvosmisleno, ravno ispruženom rukom, pokaže prema postarijoj ženi što je zastala na nekoliko koraka od njih. Po dvije plastične vrećice pune povrća visile su joj iz svake ruke, stajala je znatiželjno na istome mjestu već skoro pola minute, a sad se, pred Tomimm ispruženim kažiprstom, počela osvrtati u potrazi za alibijem. - Evo vidiš - nastavi Tomo glasno, oponašajući splitski govor -ljudi tu zastajkuju i slušaju nas, jer razumidu problem. Svako jednog dana

postane impotentan. Pa šta? Niko se ne pita a zašto je on impotentan, zašto mu se ne diže više? To su stvari koje se rješavaju zajedno, Mirjana, zajedno, u četiri oka, al ne na ulici, ne ovako! Evo, šjora, jel se vašemu šjoru diže? Evo vidiš kako biži, vidi! Vidi! Žena zabrza mimo njih i nestane iza ugla, prema autobusnoj stanici ispred kazališta. Tomo počeka par sekundi pa potrči za njom i stane na uglu. - A šta je? Kapulu bi uzela, a ne bi platila, jeli? Navečer u teatar, Turandot, Labuđe jezero, a ujutro krade kapulu! Eno je! Ljudi! Anita je stajala i čekala ga da se vrati, smješkajući se njegovoj sasvim splitskoj duhovitosti i krajnje nevještom imitiranju splitskoga govora - Kurbetina lupeška! - siknuo je, glumatajući bijes, kad se zaustavio pred njom - Šjor Tomo… - Čekajte, ja ću prvi. Jel može još jedna kava, pa da se rastanemo bez svađe? - Ne mogu, moran napisat ovo šta je bilo, Stamenkovica i to sve… - Jedno piće? Pićence? Skroz malo? Bezveze mi je ovako, svašta smo si kazali, a ništa nismo rekli. Preko puta, na svih šest ekrana, krenuo je spot pjesme "Hrvatine". - Ne mogu, a vidili ste mi i sami onoga kremplu od urednika. Moran ić, stvarno moran - Okej, ništa. Vidimo se. - Je Tnfunovića imate dvaesdrugoga, to je sljedeći četvrtak, jel tako? Eto, ako ne prije. - Okej. Vidimo se na sudu - zaključi Tomo, priprijetivši joj prstom.

Glava 4 Ivanu je od svega na svijetu bila jasna još samo jedna stvar to da nitko nema blagog pojma kako je njemu zapravo. Bilo je ljudi kojima je u ratu poginuo sin, bilo je i onih kojima su poklane ili postrijeljane ili protjerane cijele obitelji, mnogima su spaljene i kuće i roditelji, žene i muževi, mnogi još nisu uspjeli doznati nije li im se što od toga uopće dogodilo ili nije, ali nitko od njih nije mogao uistinu znati kako je njemu, Ivanu. Jednostavno zato što nitko osim njega nije imao Ivanu, takvu kćer. Ljupku i prgavu, neodoljivu i nesnosnu, odraslu i malu u isto vrijeme. Sve do rata nitko nije primjećivao Ivanovu opsjednutost Ivanom. Volio ju je, dakako, koliko god otac može voljeti kćer, veselio se njenim uspjesima u školi i na fakultetu, ponosio se u sebi njenom srčanošću i pazio, koliko se moglo, da mala negdje ne zastrani. Nije je prečesto ni spominjao izvan kuće, ako ga nitko ne bi pitao za nju. Čovjek sa strane lako bi mogao zaključiti čak i da Ivan, kao pravi patrijarhalni Mediteranac, daleko više očinske ljubavi, pažnje i ponosa poklanja Vedranu, sinu kojeg mu je Ružica rodila dvije godine nakon Ivane. Rat je, međutim, kako ratu i priliči, promijenio sve. Onog ljetnog dana kad su se Ivana i njen muž Tomo vratili u Slavoniju, ostavivši djedu i baki u Splitu šestogodišnju Teu, Ivan je postao drugačiji. Noću je znao po nekoliko sati sjediti uz unučicu i gledati je kako spava, a danju jedva da su i ulazili u stan vodio ju je na kupanje na svaku plažu do Omiša, vodio ju je na Marjan, na Mosor, u Sinj na hipodrom i u Resnik na aerodrom, na nogometne i košarkaške utakmice. Maloj brbljivici neodoljivih plavih očiju najdraže je ipak bilo kad bi na rivi pričala s djedovim penzionerima. Nije isprva poznavala nijednoga od njih niti njihovu unučad, ali svojom je bistrinom i nametljivom rječitošću, sama samcata, u pet minuta znala zasjeniti i raznjediti sve iluzije što su ih djedovi prijatelji ponosno gajili o svojem potomstvu Ivan se samo smješkao. Kad se rat, potkraj ljeta, gore počeo zahuktavati do zastrašujućih razmjera, Ivan je kupio džepni tranzistor. Svakog punog sata, gdje god

se našao, slušao je vijesti državnog radija u koje se, iz dana u dan sve češće, javljala Ivana. Nedugo nakon udaje za Tomu, odselila se iz Zagreba u njegov grad, na studiju politologije ostalo je za njom samo još šest ispita koje nikad nije položila jer su joj , čim je došla, ponudili posao na lokalnom radiju, a onda je i ostala u drugom stanju. Kako se obruč oko grada stezao, tako joj je ćešće otac mogao čuti glas. Telefonske linije bile su prekinute još od sredine kolovoza, Ivan je svejedno svakodnevno nazivao njene brojeve po nekoliko puta, ali kćer je mogao čuti samo na radiju. A onda više niti tako. Grad je, natopljen jesenskom kišom i krvlju, otežao i pao. Iz ruševina su ispuzale kolone posivjelih izgnanika i njihovih priča o još dužim kolonama zarobljenika, odvedenih tko zna kamo. Dva dana i dvije noći Ivan nije progovorio ni riječ, jer nije mogao sklopiti nijednu suvislu misao. Znao je da bi trebalo nekome telefonirati i odmah potom poći, ali kome i kamo, to mu nije bilo jasno. Četvrtog dana stigla je vijest daje Tomo u Zagrebu, u vojnoj bolnici, teško ranjen i čudom spašen u zadnji čas. Ivan se trgnuo i odmah krenuo pakirati bez reda, a Ružica ga je tek iz trećeg pokušaja uspjela podsjetiti daje Vedran gore još od prekjučer i objasniti mu da nema razloga ići za njim. Ivana je u statistikama ubrzo zavedena medu "zatočene i nestale". I premda su njeni izvještaji iz opkoljenoga grada nerijetko podvrgavani trapavoj, nemilosrdnoj ratnoj cenzuri, sad ju se odjednom, nakon službeno proglašenog zatočenja ili nestanka, u javnosti počelo predstavljati kao arhetipsku heroinu. Žena, majka, hrvatska hraniteljica i žrtva, a uz to i potpuno nijema, nedostupna – priučenim ratnim propagandistima pala je u ruke kao idealan ujediniteljski simbol. Čas su je tretirali kao mrtvu, čas kao daje živa i samo nestala, ovisno o dnevnom stanju na bojištima. Trajalo je to skoro pune dvije godine, a onda je, nedavno, naglo zamrlo. * * *

Glava 5 Dragi D, Sad san izbrojila: već imam 1620 hrvatckih dinara od dide za ono klađenje za mamu. Ja njega ne razumijen. Ni baka mislim da ga ne razumije. Tata me danas vidio kad san brojila ali samo je šutijo. Njemu je teško. Da je manje nervozast to bi stvarno bio najbolji tata na svijetu. Ali najbolji je iovako. Sutra je ručak. Ja volin ručak i biti tamo ali ne volin ga jer je dida različiti kad nas je puno. I tata isto. Zato šute najveće vrijeme da se ne svađaju. Peja danas iz prirode i engleskoga. Četiri iz hrvatckoga. Još malo pa kupanjac!!! *** - Muzuvir, nikad nije naučija doć na vrime - rekla je tiho Ružica, spuštajući polako veliku porculansku zdjelu s juhom posred stola. - Doće ka i uvik, kad se sve oladi - odgovori Ivan, pa s dva prsta polako zakrene kutljaču po rubu zdjele i zaustavi dršku pred Teom: - Ivaniću, kokoliću, ajde ti uzmi prva odozgo, ti ne voliš manistru. - Tea… - javi se Tomo. - Molin? - odvrati mala oću, kao da ne razumije o čemu se radi. - Nisam tebi reko nego didi, Tea. Moja ćerka i vaša unuka se zove Tea. Ivana je vaša ćerka i moja žena. To je velika razlika. - A znaš da ih uvik mišan... Doš i ti u moje godine paš vidit. - Može bit. Al se nadam da ću i ja imat nekog mlađeg da me opomene tu i tamo... Ružica se povukla iz blagovaonice u kuhinju i stala otvarati ladice i vrata na elementima kao da nešto važno traži, samo da oko nje budu

neki glasniji zvukovi, samo da ne čuje njih dvojicu. Nije znala što joj je strasnije, njihove besmislene prepirke ili duge šutnje što bi uvijek zavladale nakon nadmudrivanja. Gore je od toga bilo jedino u dane kad se nikakva prepirka ne bi ni zametnula, nego bi cijelo popodne proteklo u tišini, prekidanoj tek bezvoljnim odgovaranjem na Teino zapitkivanje. - Uf, blažena redukcija! - glasno zastenje Vedran iz predsoblja, zatvarajući ulazna vrata, pa nastavi zadihano: - Jebate, stari, šta nisi moga pitat u firmi da ti daju stan na zadnji kat, a ne na šesti? Čovik taman uvati ritam, razumiš... Vedran zastane, zakorakne u kuhinju, jednom rukom žustro zagrli majku i zvonko je poljubi u obraz: - Ćao, belisima! Reci mi da si sama pravila rezance za juhu, reci mi, reci mi, pliiiiz... Ružica, šutke nasmiješena, zakima nekoliko puta. - To ti ja govonn - nastavi Vedran, pa ude u blagovaonicu i sjedne za stol, na mjesto koje je oduvijek bilo njegovo. - Taman se čovik usredotoči, moja misao su moji koraci, ka, izolira san se se, isključija, ništa ne postoji osim mojih koraka, i taman da ću lipo past u trans i popet se do neba, a onda šta, ništa, gotovo, šesti kat, zamiriše na portun materina manistra u juhi, i - velkam tu rieliti! Barenko na sedmi da si uzeja stan, ja bi ti sad lipo uša lebdeći, ommm, ommmm, i ne bi laprda ka šta laprdan. Alo ekipa, a jel znate zašto laprdan ovoliko? Uzeja san danas, zapravo ajmo reć kupija, treću praonicu auta po veličini u ovon gradu. Treću po veličini, a prvu po lokaciji! A? Ommmmmm. Nitko mu ne odgovori. Otac je sporo uzimao juhu iz zdjele, Tomo je pomagao Tei oko razmotavanja salvete, a majka je u kuhinji čekala da joj se oči osuše. - Alo, princezice - obrati se Vedran Tei - oće bit i ove godine sve odličan pet, ka lani? - Oš se kladit?

- Neću, nisan lud, znan da si opaka u klađenju. - Nisi opra ruke kad si doša - oglasi se napokon Ivan. - Ne boj se, neću te dirat. Ni tebe ni tvoju spizu. - I bolje, ko zna koga si sve dira i s kin si se rukova. Tišina je započela, a Ružica je taman sjela za stol.

Glava 6 - Slušaj, i tebi je jasno da tvoj novi prika nije baš najomiljenija faca u gradu - rekao je Skračić nakon što se dvaput osvrnuo i uvjerio da ga nitko ne može čuti. Kad ju je nijemo, kažiprstom, pozvao do svog stola, Anita nije ni pomislila da bi razgovor mogao ovako započeti. Prošlo je više od pola godine od njegovog zadnjeg napadaja ljubomore, i samo jedan dan manje od trenutka kad je odlučila jednom zauvijek prekinuti tu besmislenu i nepotrebnu vezu. Baš ona, koja je svima ponavljala "nikad ništa s nekim na poslu", bila se uplela u priču s oženjenim Skračićem, ocem dvaju sinova, muškarcem koji joj je u ta četiri mjeseca veze izgledao zavodljivo i zanimljivo samo jednom, samo prvi put. U svaki sljedeći susret preslikavao je odnose iz redakcije - on je bio šef, on je zadavao zadatke, on je određivao teme za razgovor, on je odmahivao rukom na sve što se njemu činilo sporednim. Uspjela se iskobeljati iz te mreže tek iz četvrtog pokušaja, tek kad mu je mrtva ozbiljna, savršeno hladna, neposredno prije redakcijskoga kolegija, na hodniku rekla da odjebe iz njenog života, ili će i njegovoj ženi i cijeloj redakciji ("kurbi et orbi!", izgovorila je, i s užitkom se toga prisjećala) reći sve o njima, i još više o njemu. Ovakav uvod, po smislu i po intonaciji Skračićeva glasa, vratio ju je šest mjeseci unazad. Uzvrativši mu nijemom gestom, ustala je i otišla do svog stola po cigarete. - Pod a - odgovorila mu je, vrativši se i otpuhnuvši prvi dim - nije on meni nikakav prika, ako misliš na Kristu, i pod be, u ovon gradu niko nije omiljena faca, to bi baren ti moga znat. - Šta, šta bi ja triba? Šta oš reć? - Ništa. Samo da si ti urednik i gradske i crne kronike i da po sili dužnosti moraš bolje nego iko znat kako stvari stoje u ovon gradu, Uja netija. Ko je omiljen, a ko nije omiljen. - Jeben tija novinu u kojoj isti čovik uređuje i gradsku rubriku i crnu

kroniku! - ponovi Skračić svoju otrcanu frazu, zbog koje su mu redakcijski kolege među sobom odavno nadjenuli tajni nadimak "Jebentija" - Ima samo jedan grad i samo jedna novina u kojoj to ima itekakvog smisla - uzvrati mu Anita, bez ikakva izraza na licu. Skračić se smrknuto zagleda u nju, pa nastavi nakon kraće šutnje: - Enivej. Ne bi bilo loše tvon priki nać štagod šporkice. Ne mora bit ne znan šta, al malo da ga se ipak maca sa strane, nako. Sigurno ima nešto, nema kome se ne da nešto nać, bilo šta. - Da? Ajel se može znat zašto? - A jebate, dopizdija je više s ton srbadijon, kako je krenija, još će i... - Pa nije on sudac. - Šta sudac? - Ne sudi on, čoviče, pa ne piše on presude! Ti baren znaš ko su suci i kakvi su i ko ih je imenova. Da šta mogu kontra njega, sjebali bi ga leva-leva, i njega i njegove Srbe. Al nemaju ništa. Il ne mogu, il ne znaju. Nije to ni meni nešto drago, mislin, da bude jasno, znaš me dobro, al čovik se samo drži važećih zakona. Jebiga, takvi su zakoni, nemoš baš ni ovde ukrast tek tako. - Zakoni, zakoni... Oće mu zakoni vratit ženu, dignit kuću nanovo? Cili život su mu Srbi sorili, a on, šta, pravi se svetac neki, šta? - Koji je tebi kurac, čoviče? - Meni? - Ne, nego meni! Ka da Tita slušan: ne trebate se, bogati, zakona držat ko pijan plota... I to od tebe, koji si tog Tita i Partiju podriva iznutra žešće nego iko! - Ajde, curo, ne zajebaji, nego lipo radi šta ti se kaže. - Ajmo ispočetka. Pod a, nemoj me više nikad zvat curo, to san ti još za Novu godinu rekla. I pod be, ako bude ikakav povod, znaš da ću ga nagazit, to me ne moraš ti pitat. Al da ću ti ja tražit povode i izmišljat, to

ne. +++

Glava 7 Izgledalo je kao da je pola grada odlučilo tog popodneva nahrupiti na Marjanska vrata i prošetati uz more, oko brda ili barem do kupališta na Benama. Bio je početak lipnja, ali dan se od svitanja žario kao usred ljeta. Tomo je bio nervozan otkako su stigli, stalno je ispod oka pogledavao hoće li se pojaviti netko koga poznaje, netko tko bi njega mogao prepoznati, a Tea je bila vesela kao malo kad. Zločesto mu se smješkala, odlučna u nakani da do kraja istjera svoj plan, da natjera oca sve do Bena. I nazad. - Jel ovo bilo dosta? -upitao ju je kad se strovalio na klupu. Zabacio je glavu preko naslona, manje zbog umora, mnogo više zbog iracionalnog straha da ga tkogod ne prepozna. - Kakvi dosta, šta ti je? Pa ovo nije ni pola puta! - Ma daj... - Dogovor je dogovor. Jesi izgubija okladu, jesi. Jel moraš zato rolat s menon do Bena? Moraš. Sam si prista, prema tome... - Ja jesam izgubio okladu, al ti bi mogla izgubit oca, znaš? Jesi me vidila kako sam skoro... - Nemoj se šalit s tin stvanma - prekine ga Tea, naglo uozbiljenog lica. - Okej, neću, sori, izletilo mi je... - odgovori joj otac, uspravivši se i podvukavši koturaljke pod klupu, da ne bodu oči. - Al oću reć: jesam rolo? Jesam. Jesi vidila da ne znam? Jesi. Prema tome... - Rekli smo do Bena. Ja san rekla i ti si prista da može! - Al ja ne znam ni di su ti te Bene! Koliko je to još kilometara, milja nautičkih? Bole me noge, žuljaju me rolšuhe!

- Prvi put uvik pinkicu žuljaju, ka, al poslin se navikneš. Moraš samo malo opustit kolina i sve ide. Vidićeš, do večeri si prva liga, garant! - Ma slušaj ti, šinjorino jedna, počela si mi divanit skroz ko prava Splićanka! - A šta ću, neću valjda ki vlajina? - zasmije se mala. Tomo je zagrli. Uto se pred klupom, lagano petom koturaljke stružući po asfaltu, zaustavi Anita. Tomo je u sekundi odmjeri: znojna, u preširokoj trenirci, s kosom svezanom u nevelik repić, izgledala je istovremeno i odbojnije i ljupkije nego neki dan. - A šta ćete vi ovde? Nišan vas dosad viđala. - Tea moja... - zaglumi Tomo očaj. - Evo vidiš di nas je ovo dovelo. Sutra ćeš u novinama na prvoj stranici vidit naslov: "Tomo Kriste, najgori roler svih vremena"! - Oće bit i slika? - upita Tea, shvativši odmah da je riječ o nekakvoj šali. - Oće - odgovori Anita. -I obična i rengenska, s hitne pomoći, koliko mi se čini. Tomo se osmjehne: - Tea, ovo je gospođa Anita, novinarka... A ovo je Tea, moja instruktorica rolanja. Tea i Anita se rukuju, široko se smiješeći jedna drugoj. - Drago mi je, i nisam gospođa nego samo Anita. Ja ovdje skidam kilažu, a vi? - Mi smo se nešto kladili, ja sam izgubio i morao sam Tei ispunit jednu želju... Nisam znao da će bit ovo. - Super, a šta ste se to kladili? Tomo se nervozno počeše po zatiljku, pa odmahne kao da je riječ o nečemu beznačajnom. - Ja san bila rekla da su barba Andriju sto posto odma ubili, a tata da nisu, da nema šanse. I onda su u Dnevniku sinoć rekli da ga jesu, da gaje iskopalo tamo i donilo na razmjenu leševa.

Anita se uozbilji, zabaci glavu, pa naglo napravi vedru grimasu: - Oćemo mi lipo sad na slaju, a? Ja častin! - Ajmo, ako je u gradu - spremno odgovori Tomo. - Nije nego tu, naprid, nema ni kilometar, malo prije Bena... - Ajte vi, ja ću vas pričekat... - Ma daj! - zaglumi Tea ljutnju. Anita joj pruži ruku i povuče je do sredine ceste. Stanu se okretati jedna oko druge, glumiti baletne klizačke figure, toliko vješto i uigrano kao da su sve ovo danima uvježbavale. Nekoliko šetača zaustavilo se i zagledalo u njih kao u ulične zabavljačice. Tomo je osjetio kako mu temperatura raste. - Aj-mo To-mo! Aj-mo To-mo! - krene ga s druge strane ceste dozivati Anita, plješćući u ritmu, kao na utakmici, između dva poziva. Tea joj se smjesta pridruži. Publike je bilo sve više i Tomo je shvatio da ima samo dvije mogućnosti, među kojima mu se nijedna nije sviđala. Ili će ostati na klupi i riskirati da ga netko prepozna, ili će ustati, stati na tih osam prokletih kotačića i opet riskirati da ga netko prepozna. Vagao je nekoliko sekundi i onda se ipak osovio na nesigurne noge. Ovako će ga, procijenio je, prepoznati samo kao jadnika u nevolji, a ako ostane sjediti, ispast će i jadnik i kukavica. Zakorakne i uspravi se, a Tea i Anita, svaka za jednu ruku, povuku ga prema tom sladoledu na Benama. * * *

Glava 8 Nedjeljom je uvijek bilo isto: kruti bijeli stolnjak, tanjuri iz boljeg servisa i, na sredini stola, dvije porculanske zdjele. U dubokoj juha, u plićoj komadi kuhane govedine, okruženi mrkvom i krumpirom. Nedjelja se od nedjelje razlikovala uglavnom samo po salati. Djed i baka sjedili su, kao uvijek, na užim stranama stola, on pred prozorom, ona na kraju bližem kuhinjskim vratima, ako kome što zatreba, a Tomo i Tea na široj strani, jedno do drugoga, licima prema zidu, komodi i praznom Vedranovom mjestu. Vedran je, kad su već počeli jesti bez njega, kao obično, javio da danas neće moći doći, zbog posla, eto, i nedjeljom, što ćeš... Tomo je ženinog brata više podnosio nego volio, ali ove mu je nedjelje zbilja nedostajao. Šogorova široka, sportaška ramena uvijek su mu zaklanjala pogled na veliki dio komode preko puta, po kojoj je stari, od ruba do ruba, još predlani nanizao Ivanine fotografije iz svih faza života, od izlaska iz rodilišta do zajedničke slike s posljednjeg ljetovanja u Splitu. Jedna od Ivanovih opsesija u međuvremenu je postalo i traženje stojećih okvira za fotografije: kad god bi u gradu pronašao neki koji mu se sviđa, kupio bi ga pa po cijeli dan u njega stavljao kćerine fotografije i vadio ih, tražeći onu kojoj novi okvir najbolje odgovara. Tomo se uvijek trudio ne vidjeti taj špalir, fotostrip s primjesama priručnog svetišta. U radne bi se dane, kad je dolazio ovamo ručati, izborio za Vedranovo mjesto, s tom nesretnom komodom i fotografijama iza leda. A nedjeljom bi se uvijek, odavna uvježbanim sitnim, neprimjetnim pomacima, skupa sa stolcem i tanjurom, još prije prve žlice, privukao za pedalj bliže Ružici, tako da mu u kadru, dok žvačući bulji pred sebe, budu samo tri, najviše četiri, fotografije s početka niza, one iz Ivanina djetinjstva. Sve novije, od srednje škole nadalje, zadnjeg bi dana u tjednu zaklonio Vedranov torzo. Vedran danas nije mogao doći. Javio se kad je Tomo već bio na pola svoje jednopedaljske rute.

- A šta je, ništa mi ne govorite... -javi se Ivan, polako trljajući, palcem i kažiprstom, kut salvete od batista. - Za šta? - upita odmah Tea. - Pa za okvire. Dva su skroz nova. Ajmo se kladit da neš pogodit koja su dva! - Kranjska Gora i matura... - odgovori rezignirano Tomo, umjesto kćeri. - Ajde ća! - odvrati mu Tea nezadovoljno. - Izbija si mi čistu lovu iz džepa! U hodniku opet zazvoni telefon. Nisu Tomu uopće nervirale ženine fotografije poslagane po komodi. Dapače, kad bi se dogodilo da ostane sam u blagovaonici, znao se koji put zapiljiti u neku, bilo koju od njih i nježno pogledom ulaziti u Ivanine oči, bušiti zjenicama vrijeme i prostor, ispitivati je u sebi, tražiti neki putokaz, neki znak koji bi mu kazao kamo da krene i što da čini. Kao toliko puta uživo... Bio je siguran da nešto slično svakog dana radi i stari, znao se i raznježiti nad tako zamišljenom scenom, ali istog bi ga trenutka uhvatila i ljutnja. Smetalo ga je to što stari u blagovaonici pravi jedno Ivanino svetište, u nekadašnjoj dječjoj sobi, drugo, i što ništa pod milim bogom ne poduzima osim mijenjanja tih okvira, a otkad ga poznaje hvali se svojim vezama, utjecajnim poznanstvima i izmaštanom važnošću "u ovom gradu". Na kraju, Tomu je užasno nerviralo što Ivanini roditelji imaju na desetke njenih fotografija, a on nijednu. Sve su izgorjele gore, u kući, sve fotografije i svi albumi. Kao i sve drugo. - Za tebe je, Tomo - rekla je Ružica, vraćajući se iz hodnika. -Neka Anita, iz novina... Tea se veselo trgne. Tomo je upitno pogleda, pa polako ustane i ode do telefona. Za manje od minute osvane na vratima, rastežući žicu slušalice: - Tea, pita teta Anita ako si za rolanje oko pet. Tea brzo zakima. - Jel domaći napisan? - upita je djed ozbiljno. -Aha!

- A torba? Sve knjige za sutra, i teke? - Oš se kladit? Ručali su u tišini. Tomo je gledao u svoj tanjur, a kad bi digao glavu, pogled mu je privlačila samo jedna Ivanina fotografija, ona s hobotnicom. Pričali su mu tu zgodu milijun puta: na Šolti, u predvečerje, nakon zadnjega kupanja, Ivana je sjedila na rubu muleta i mlatarala nogama po moru. Odjednom, za lijevo joj se stopalo, svim krakovima, prilijepila hobotnica. Trgnula se, prestravljena skočila na mulet i izvukla bizarnu lovinu na nozi. Ivan je, kažu, razbio naočale i uganuo gležanj trčeći do auta po novu "Prakticu". Stigao je nazad taman u trenutku kad je uplakana mala uspjela bjesomučnim ritanjem zbaciti hobotnicu sa stopala. Na fotografiji se vidi uplakani djevojčurak na jednoj nozi i vršci nekoliko krakova leteće hobotnice, mutnih, uz rub kadra. +++

Glava 9 Sladoled je bio vodenast i gotovo bez ikakva okusa. - Ma, nemoj se opterećivat, budale su budale i kad im triput kažeš da su budale - rekao je Tomo, pogledavši načas prema Tei koja je s još dvjema djevojčicama, nedaleko od klupe, na koturaljkama uvježbavala nešto nalik plesnoj točki. - Nemaju oni meni šta napakovat, nemaju ni zašto... Jaka stvar, zajebo sam ih da uzmu pet stanova, a uzeli su petsto. - A ona priča s dokumentima, faksovi neki, iz rata još? - Ma daj, to nema veze s mozgom. Još su me u bolnicu dolazili ispitivat, čim sam malo došo sebi, evo njih odma... Kakvi faksovi, ljudi božji, nisam si ženu ni vidio sedam zadnjih dana tamo, a gdi još preuzimo nekakve faksove! Anita se kroz krošnje nakošenih borova zagleda u more. - To je bila riječ o neki po miljona maraka, tako nešta? - upita ga nakon kraće šutnje. - Koji ti je? Ej! Slušaj... Ovo sam previše puta ponavljo, i mislio sam da je fajrunt s tim. Još jedamput ću tebi reć, a sljedeći put pitaj MUP, SZUP, UZUP, koga oćeš. Oni su sve snimali, imaju zapisnike, sve sam im isto reko ko šta ću sad i tebi. Ja sam bio u vodu za razjebavanje tenkova i tenkista. Ja ti mogu reć koliko smo tenkova sjebali i koliko bande i sirotinje u njima likvidirali, a za drugo ništa ne znam. Ivana je mjesec dana bila u podrumu, dan i noć, vrtila iste pjesme i čitala vijesti dok ih je imo ko donosit do nje. Kad su prestali dolazit, čitala je šta je sama napisala, očaj svoj i njih deset u tom podrumu. Kako je ona mogla znat za ikake pare i ikakvo naoružanje i šverc? I dosta više o tome, papagaj sam posto među vama papagajima! Ako ti i... Ti i tvoja sloboda štampe, ako vi šta mislite na temelju toga pakovat, samo naprijed, široko vam polje. Pakujte, za to smo se i borili!

- Sori! Asti, samo san pitala, usput, privatno. Ništa nisan... - Ima još jedna stvar - prekine je Tomo. - Malko me kanda jebucka... Ti tu rolaš s mojom malom i mislim... Mislim da joj se sviđaš, jako. Baš pravo. One dvije male tamo s njom, da je sad pitaš koga bi izabrala za priju, njih ili tebe, ja sam siguran da bi rekla tebe. Slušaj zato, Anita... Ako ti... Ako ti s nama igraš neku duplu igru, ako ti nas na kraju izrolaš, i mene i malu, vjeruj mi, nikad više neš rolat, garant. Ni ljude, ni role, ni ništa, razumiješ? Anita ustane i pokuša šalom razblažiti napetost: - Prvo me moraš uvatit! Tomo je hitro zgrabi za zapešće i povuče nazad na klupu. -Ja ti ozbiljno govorim. Najozbiljnije. Boljela ju je ruka, bolio ju je kuk kojim je udarila o rub klupe. Oči su joj postajale sve sjajnije. - Odvjetniče Kriste - rekla je tiho. - Vi se mene bojite? Mene?! - I tebe i svih. Tako mi je lakše bit neustrašiv, svaćaš, kad se svih i svega bojim... Oš mi oprostit ovo? Anita protrlja zapešće. - Jebate, ti si lud... Očekivala san "fala" ili tako nešta, al sad mi je dovoljno i "oprosti". Čuvaj se, Tomo Kriste, čuvaj malu i javi mi se kad te nauči rolat... Brzo ustane i zajuri se od njega. Tomo je neko vrijeme pokušavao sabrati misli, a kad je shvatio da mu neće uspjeti, za vikne: - Tea, ajmo kući! - Već?!

Glava 10 Dragi D! Bez veze je šta su se svadili. Ne znam ni zašto. Parilo je da bi mogla bit guba prija i meni i tati. Lipo se zafrkaje i sve. Baš bezveze. * * *   Terasa restorana bila je potpuno prazna. Bez obzira na to, Tomo i Vedran sjeli su za najudaljeniji stol, do same ograde, desetak metara nad morem. - Čekaj, važna je samo jedna stvar. Di bi oni tebe mogli stisnit za jaja? Jel ima šta da ti mogu napakovat i zašto bi to tebi uopće radili? upita ga Vedran, nestrpljivo čekajući da konobar ode nazad prema šanku. - Nema ništa, nijedno ni drugo - odgovori Tomo. - Nema... Nema, jebiga, barem koliko ja znam... Nemam pojma, ništa mi ne pada na pamet. - Jesi siguran? - A staja znam, jesam, jebemu, ne kurvam se, ne špijuniram, ne znam šta bi drugo moglo bit. - Okej, sereš, ali okej... Slušaj, ti me znaš, ja neman veze s politikon, od novina čitan samo sport, a od sporta samo nogomet, al ću ti reć šta ja mislin. Ovo je bija rat, i to prvi rat u povijesti koji ne srni imat svoje heroje. Sve junake, sve zapovjednike i vojnike, sve su satrali, razumiš? Osta je s imenon i prezimenon samo onaj prvi šta je poginija, i niko više. Niko, osim moje lude sestre i... I onih njenih izvještaja, onoga njenoga

glasa i... Razumiš? Nje više nema, skužaj Tomo, ali nema je, i sad ste tu samo ti i mala, vas su iskoristili i sad je gotovo, samo smetate. Dobili ste svoje nagrade, spomenice, kurce, dobili ste državni stan u privatno vlasništvo, i sad mučite, jeben mu mater, razumiš? - Ali ja šutim, mene nema, čovječe! Izvan posla ja ne postojim. - Da? A šta činiš s tin poslon? - Šta činim? Provodim jebene zakone Republike Hrvatske, i tražim od drugih da ih provode. Jel ja možda s tim kršim neki drugi zakon Republike Hrvatske, neki nevidljivi? - A nego šta činiš?! Jebeš in mater, baš ti, i to znaš kako je Mujo reka: i u pičku, i normalno! Činiš pizdarije, pokazuješ i dokazuješ kolike su budale i jedni i drugi, i treći i četvrti... A druga stvar, jebeš ih i iza kantuna. Oni su ti... Jebate, sve su ti dali, i stan i status, i ženu su ti uzdigli u turbodizel indekšn heroja, a ti im za fala spašavaš nekakve čika Srbende, pop Ćiru i pop Spiru... Ti in prodaješ moral, a njima triba štagod konkretnije za namint par niži zaslužnika. Jebate moral i ti njega! Konobar im, zagledan preko njih u more, napamet posluži pivo i ubaci račun pod pepeljaru. - Znači, oš kazat - nastavi Tomo kad su opet ostali sami - da bi se ja trebo samo manit tih zajebancija s deložacijama i da me niko ne bi jebavo? - A šta drugo?! Oš da ti nacrtan? - Slušaj, pravo po definiciji nije ništa nego donošenje i provođenje zakona. Ništa ni više ni manje otoga. Pro-vo-đe-nje. A ja, da ga jebeš, te zakone nisam ni smišljo ni piso ni predlago ni usvajo. I sad sam ja kriv šta su oni budale, šta ne znaju smislit zakon? Ja sam tu samo da ga provodim i da tražim da ga svi drugi provode, a... - Alo, šuro! Za ideale ginu budale, sićaš se pisme? - Slušaj - odgovori Tomo nakon što je glasno udahnuo i izdahnuo ako iko zna da je to tačno, onda znamo ti i ja, moja ćerka i tvoji starci. Vedran zakima i podigne dlanove prema Tomi, priznajući grešku u

koracima. - I još jedna stvar... Aj zamisli da je obratno, da ja tebi govorim da se maniš ovog il onog šta radiš, na stranu sad to šta ni ja ni ti ne znamo šta sve radiš... Bi li ti mene isto poslo u kurac? - Pomalo, šuro, alo! -ustoboči se Vedran. - Al smo se počeli slat ukurac? Siti se, ima manje od ure, zva si me i pita za savjet. Jel tako? Reka si da ti pari da ti neko oće nešta napakovat i pita si šta se meni čini. E pa, ja san ti i reka šta mi se čini. I gotova stvar. Jebate, ka da se i sam nisi moga sitit šta bi moglo bit razlog! I druga stvar, za moj posal ti ne moraš brinit. Za godinu, za dvi najviše, bit će od njega bolje i meni i tebi i maloj i starcima. - Fala ti, ko da jesam. - Vidi ga, ka da sestru slušan! Nego, kad smo već kod nje, da mi lipo prekinemo ove naše pizdarije, a? Jel imaš šta novo o seki? - Nemam... A ti? - A nemoj zajebavat! Ti imaš najjače kontakte, znaš ljude, telefone, ti si glavni u tome. Ja uskočin, to dobro znaš, najjače šta mogu kad god zatriba. - Nemam, ne znam... Ništa nema. Jučer je bilo tri sedmice da mi se niko nije javio, ni iz Zagreba ni iz vojske. - A jebenti... Al znaš šta, pazi šta ti šuro kaže: mi ćemo nju nać i izvuć i dovest doma. I jebat svima mater. Napravit ćemo lanac autopraonica s kafićima, ja ću vodit posal, seka marketing, a tiš nam bit pravni konsiljere. A Teka... - Vedrane - zasmije se Tomo i nemoćno raširi ruke - sad te zbilja moram poslat ukurac, i to najveći! Obojica pošute minutu, a onda se javi Vedran: - Aj mi reci jednu stvar. Al pazi, sad san ozbiljan da ne mogu bit ozbiljniji. - Okej?

- Okej. - Okej, ovako... Kad si zadnji put šta jeba? - Daj, molim te! - obrecne se Tomo. - Ne, čekaj, ozbiljno te pitan. U stvari, ne! Ajmo ovako: jel ti se kad dogodilo da ti uleti pičija, ono, prva liga, i da ti je sve odma jasno šta bi tija, i tebi i njoj? Tomo ga bez riječi nastavi gledati preko okvira sunčanih naočala, pa mu gestom poruči neka produži. - I onda - krene Vedran dalje, otpivši gutljaj piva - kad je sve jasno i gotovo, i samo još trebaš smislit di da odete da joj ga šta prije metneš, ona ubere ko si i šta si, i onda se povuče i zaledi. Ka najfrigidnija pingvinuša na svitu? Tomo lagano zaljulja glavu lijevo-desno, teško je zanijekati da je bilo i toga. Bilo je. - Moralo ti se dogodit, jebiga, znan da se moralo u ove dvi godine. Nisi nešesan, lipo si stavljen, duhovit, šarmantan, još si mlad, sve šta triba... A garant ti se moralo desit i obrnuto: pičija dobro bere ko si i šta si, al ne obadaje, oće se samo prasnit. Al onda se ti zakočiš, jel tako? - I šta s tim? Ti imaš neku teoriju oko toga? - Ja iman teoriju, ti imaš praksu. S onon prvon pičijon ti si sam reka: "Ja sam Tomo Kriste, muž Ivane Kriste, heroine ovog rata, sigurno ste čuli za nju". Dobro, ovin ili onin riječima, nemoj me sad jebat na finese, u svakon slučaju ženska se usrala i povukla se, pobigla. A s ovon drugon, koju nije briga, javija se tvoj kurac, i to tebi a ne njoj: "Alo, prika, jel znaš ti ko sam ja? Ja san kurac od Tome Kriste, muža Ivane Kriste, a znaš dobro koje Ivana Kriste, alo, šta to radiš? Nema šanse!" Razumiš? - Ne - odgovori Tomo, na rubu živaca. - Imaš lipi obrambeni mehanizam koji funkcionira ka švicarski sat. Nema šanse da zajebe i da ti se dogodi belaj. Tribaš ga, znači,samo malo podesit, naštimat tako da ne radi samo kod pičaka nego i kod pizdi.

Razumiš sad? - Slušaj, Frojde s Poljuda, nasro si i boga i vraga. A ne bi te svatili ni bog ni vrag ni Frojd. - E jebiga onda. Vedran ustane i mahne prema vratima kafića: - Momak! Aj naplati... Iz džepa izvuče zgužvani snop novčanica, pa se okrene Tomi, zagledanom preko ograde terase: - Dvi su ti stvari u igri. Prvo, ti kod običnoga svita imaš jedno strašno poštovanje vizavi rata i ranjavanja, vizavi Ivane i svega. A to se u ovoj zemlji ne srni. Samo jedan ima pravo na to da bude faca, jeba mu ja mater i živija on meni sto godina... Da ti i ne braniš pop Ćiru i pop Spiru, bija bi, kako se sad kaže, remetilački čimbenik. Jer ti si njihov proizvod, jednokratni, a počeja si trajat predugo. I oni te sad samo oče povuć s tržišta, to ti je cila priča. I druga stvar, zajebi više to sa Srbima i deložacijama, pa će ti pizde i pizduni dat još godinu, dvi mira, a dotle će te i svi zaboravit. To ti je čila priča, čila pamet. Taktika. Pitaj Tomislava Ivića ako ne znaš šta je taktika.

Glava 11 Kouros je snažno zamirisao već u prizemlju. Sa svakim korakom uza široko stubište nekadašnje otmjene građanske zgrade miris je postajao sve jači. Šef je, očito, prohujao ovuda manje od minute prije Tome, i to ga je učinilo još nervoznijim, jer obično je bilo obrnuto - on bi dolazio minutu prije šefa i njegova oblaka skupog losiona poslije brijanja. Kouros je godinama bio Tomina tiha čežnja, zavolio ga je sredinom osamdesetih na prvi njuh, iste sekunde čim je u kupaonici prijateljeve kuće u Dubrovniku prvi put otvorio plosnatu bočicu. Sljedećih nekoliko godina nadobivao ga se za rođendane i Božiće, jer je svima toliko sugestivno pričao o svom uživanju u tom mirisu, o svim nijansama od prvog udara do zadnjeg blijedog nagovještaja. Potkraj mira, kad su se duty free shopovi počeli otvarati u svakoj ulici, sam je sebe počastio cijelom kolekcijom: tvrdi sapun, gel za tuširanje, dezodorans u spreju i stiku, šampon, losion i parfem. Uživao je nakratko u svima zajedno i u svakom zasebno, jer koža mu je na svaki od njih reagirala drugačije, dajući temeljnom mirisu neku novu nijansu. Istanjeni sapun, sprej i losion ponio je sa sobom i u rat, spremajući se detaljno za prijavljivanje u gradski ured za obranu. A onda, nakon oporavka od ranjavanja, kad je došao živjeti u Split i potražiti posao, između četiri ponude odlučio se baš za ovu kancelariju, djelićem sigurno i zato što je Emil Bago, ugledni odvjetnik i vlasnik ureda, dijelio podjednaku strast prema najpoznatijem Saint Laurentovom mirisu za muškarce. Cijeli mu je ured, od ulaznih vrata do najudaljenijeg prozora, odisao mirisom koji je Tomo još od apsolventskih dana poistovjećivao s uspjehom i stabilnim statusom. S vremenom mu je, međutim, Kouros počeo ići na živce. Taj miris, neistjeriv iz nosnica čim mu se malo približiš, postao je Tomi sinonimom za posao, gnjavažu i, ponajviše, za Govnara. Govnar je ime što su ga on i Tanja, tajnica u odvjetničkom uredu, bez mnogo dogovaranja nadjenuli nepoznatom pošiljatelju koji je prije pola godine,

kad je Tomo spasio stan svom prvom splitskom Srbinu, počeo svako malo na adresu kancelarije, s Tominim imenom na jeftinoj plavoj omotnici, slati pisma bez ijedne riječi - samo uredno ispresavijan list papira, umrljan izmetom. Na nekima su se od tih listova mogli prilično jasno vidjeti otisci gotovo cijelog dlana. Ni sam ne znajući zašto, Tomo ih je, nakon trećega, sva počeo spremati u kutiju za cipele i čuvati u sefu svoje radne sobe. Ionako nije znao što bi drugo s tim sefom: sve povjerljive dokumente, njih tek nekoliko, nosio je uvijek sa sobom u torbi, a ovjerene kopije držao je, za svaki slučaj, među desetak registratora na vrhu uredskog ormara, u onome na čijem je hrptu napisao "Razvodi i skrbništva". Kad god bi stiglo novo Govnarevo pismo, Tomo bi ga brzo otišao spremiti u svoj sef, a miris iz kutije za cipele izmiješao bi se istog trenutka s mirisom ureda, mirisom koji se godinama nastanjivao i taložio u svakoj pori zida, u svakom komadu namještaja. S mirisom Emila Bage. Parfem koji je Tomi godinama bio iracionalni simbol muškog uspjeha i sigurnosti u sebe odjednom ga je počeo asocirati isključivo na izmet, na nekog nepoznatog znojnog čovjeka koji, u potkošulji i do koljena spuštenih gaća, dlanom razmazuje vlastiti izmet po papiru koji zatim uredno dvaput presavija i, na kraju, ljutito liže sjajnu prugu ljepila na omotnici... - Došo je, a? - upita tiho tajnicu, kročivši u ured. Ona slegne ramenima i bez riječi dvaput kratko onjuši zrak, pa zakoluta očima. - Jesi mu rekla da ga trebam? - Je, reka je za po ure. - Okej, zovni me. Ima šta pošte? - Ništa za vas danas. - Šta, ni Govnar? - Ništa, ni on. - Bemti, da mu se nije šta dogodilo, a? Tričetvrt sata kasnije sjedio je u Baginom uredu.

- Ne znan šta bi ti reka... - oglasio se šef dobru minutu nakon što mu je Tomo iznio svoje dvojbe. - U stvari znan... I ja san se već mislija i vaga koliko je tu štete a koliko koristi za ured, za mene. Pa i za tebe, na kraju krajeva. I nisan naša nikakav odgovor, nikakvo rješenje, al sad mi se čini da ga znan, da mi se otvara. Vidi ovako, ni ti ni ja nismo Srbi, to pod jedan, niti su nan žene, babe, didovi, niko. Jel tako? Znači, tu smo čisti. Isto tako, nija ni ti nismo u nikakvin građanskin udrugama, antiratnin i to. Mi smo čisti, znači, sto nasto, mi - šta radimo? - mi provodimo zakone Republike Hrvatske. To šta su ti nagrebali na auto ćirilicu, toš mi dat račun i to će ti kancelarija refundirat. A ovo za novine, ne znan... Koliko si ti siguran da ti stvarno nešta spremaju? Ono, garant? - Šta ja znam, izvor mi se čini dosta pouzdan... - Odakle ti je? Iz Novog doba ili šta drugo? Tomo kimne. - Jebiga, da nisu makli staroga Strukana, ja bi ti za pet minuti sve sazna. Ove nove ne znan nikoga... Vidi ovako... Koliko od ovih još imaš u postupku? - Stamenkovića na Vrhovnom, Trifunovića sigurno na Okružnom, ovom, Županijskom, a za tri dana mi je Burčul na Općinskom. - Čekaj sekund, Burčul... Nema Srba Burčula, to je Bibinjac, šta će ti on? - Nije Srbin, al je bio oficir. Poručnik fregate, osamdeset kvadrata na Mertojaku. - A je, znan, oni šta je po portunu kalašnjikovon puca za njima kad su tili upast. - Ćorcima je puco, manevarskim streljivom, vježbovnim, i to prema stropu... To šta su se naši branitelji razbježali po stepeništu ko miševi, to je njiova stvar. - Okej, okej... Jel moš ti to riješit do lita, liti sud nijedan ne radi ništa, pa ćemo vidit najesen, a?

- Ljeta se ja i bojim, šefe... Znate za onu sezonu kiselih krastavaca, toga je mene strah. Red sisa na plaži, red izmišljenih skandala, pa opet red sisa... A između ja i neka budalaština bez veze sa životom. - A šta bi ti falilo između dva reda sisa? - osmjehne se Bago. Zajebajen se. Dobro, šta bi ti sad da radimo? Šta je manje govno, prestat ili nastavit radit? - Zato sam i došo, da vas pitam. - Ako prestaneš, ako prestanemo, šta imamo? - nastavi Bago zamišljeno. - Baš to šta si reka da se bojiš, izmišljeni skandal. Svi će reć vidi ga, usra se, neko mu je zapritija i usra se. Lako šta će reć, nego će i pisat. A ako nastavimo, opet ista stvar, samo s druge bande. Derat će te ovi naši, državotvorci. Jebiga, bit ćeš ovo lito dežurni kiseli krastavac, ovako il onako... Pazi koliko god možeš na privatnu stranu, razumiš šta oću reć, a ovo drugo, posal, to nemoj obadavat, goni dalje, pa ćemo vidit najesen. A? - A dobro... Nisam se ni ja ništa pametnije znao sjetit... - Eto. A ovo za auto mi donesi račun, to ćemo sredit za minut. +++

Glava 12 Redakcija je bila pusta, kao svakog popodneva. - A di si više, jebate? - siknula je Snježana, brzo ustajući od stola i gaseći cigaretu. - Sori... - odgovori Anita odsutno, bacivši torbu na stolac. - Jebate, nikad se ne dogodi da stave mene poslin tebe, uvik ti meni kasniš na dežurstvo, nikad ja tebi, kad bi i tila! - A šta je, frka neka? - Ma nema ništa, samo ti šta kasniš po ure. - Sori. - Zva te neki Roler, da ga nazoveš. - Ko? - Roler, reka je daš ti znat ko je. Ostavija je broj. Ala, vidimo se. Snježana zabrza niz hodnik, a Anita se načas zagleda u papirić, pa podigne slušalicu telefona. Pričala je kratko i dogovorila se za sutra. *** Tea je razmještala viljuške, žlice i noževe oko tanjura što ih je maločas sama postavila na stol u stalnom, nepromjenjivom rasporedu. Voljela je pomagati baki; čim bi nešto obavila, sama je pitala za novi zadatak. Dok su još živjeli gore, prije rata, kako je prohodala, tako je počela nametati svoju pomoć babi Stani i didu Zvoni. Rezanci, kobasice, vino, kolači, švargla, rakija, čvarci - što god se kod njih spravljalo, Tea je htjela biti blizu i igrati važnu ulogu. Ovdje je imala mnogo manje prilika za to, i zato je koristila svaku. - A šta nisi za oca stavila pjat? - upita je djed iz fotelje pred televizorom.

- Tata danas neće doć. - Ma je li? A di je? - On će danas ručat u restoranu - odgovori mala, naglasivši posljednju riječ. - Bogati, u restoranu! A šta nije i mene zva? Ajde, mala, ne zajebaji didu svoga. - Oš se kladit? *** - Ma, sve se može s dobrim treningom - zaključi Tomo, pa duboko uvuče dim cigarete i zadrži ga nekoliko sekundi u plućima. - Ja sam to sve stavio u neku posebnu kutiju, i... Šta ja znam... Ko da je nosim pod rukom di god idem. Odložim je tu i tamo, pa je opet uzmem, pa je opet odložim... I tako... Zatrpavam se poslom, trudim se oko male kolko god mogu, pa lakše guram. - Strašno je to, tako... ni znaš ni ne znaš... - odvrati mu Anita zamišljeno. - Je strašno, al šta ćeš drugo? - nastavi on kad je konobar pokupio tanjure, pa se nasmiješi: - Jebenti, ubila bi me da zna od čega živim... - Šta, žestoka je na Srbe? - Ma nije, nismo ni ona ni ja nešto bili, dok nije ovo počelo. Brige te ko je ko i šta je, dok te ne dira. Al onda su počeli dirat, pa tuć, i jebiga, proširilo se na sve ko gripa, jebo ih ja blesave... - Pričaj mi o njoj. - A šta ću ti pričat o njoj? Sve znaš šta ti treba iz novina i s televizije. - Neću to. Oću da mi ti nešto kažeš. Nešto lijepo o njoj. O vama. Tomo se ponovo nasmiješi, izbjegavajući Anitin pogled. - Ovo mije prva od rata - reče gaseći dopola popušenu cigaretu. -

Mislio sam da će mi više prijat. - Ajde probaj. Bilo šta - nastavi ga Anita nagovarati. - Ma vidi, meni ti je sve to ko u nekim šiframa i slikama. Nema tu riječi i rečenica pa da bi ti ja sad pričao sve po redu... Al evo, ajde,nešta ekskluzivno, šta još niko ne zna: ima već mjesec dana da je nisam sanjo. - A šta, prije si je... - Tu i tamo kroz sedmicu, kako kad, al redovito subotom. Otkad sam izišo iz kome, svaka noć subota na nedelju, eto nje u san. - A šta, grozote neke i to? - Ma kaki, ništa. Tomo ustane, osloni se leđima i jednim stopalom o zid i prekriži ruke: - Evo, ovako se nasloni na štok od vrata na mojoj sobi, i gleda me. - Jel šta kaže? - Ništa. Ne govori, ne smije se, ne plače, ništa. Samo gleda. Onako, ozbiljno. - A jebate... - reče Anita kad je Tomo ponovo sjeo za stol. - A valjda ti je ta noć sa subote na nedilju ono, ka, najmanje stresna, znaš da sutra imaš miran dan, razumiš, pa ti izbije... - Je, al sad svaki dan po cijeli dan mislim di je nestala. Što je nema? Naviko sam se nekako, šta ja znam... Anita uzvine obrve i slegne ramenima. - Oš da ti još pričam o njoj? - upita Tomo nakon gutljaja. - Oću, ako ti se da. - Nemoj. Šutjeli su više od minute prije nego što se Anita opet javila: - A čuj, jel se ti rekreiraš kako? Jel ideš negdi da na neki način, ono, ka, ispucaš sve to iz sebe, da se isprazniš?

- A išo sam neko vrijeme sa šurom na nogomet, al to je... Šta ja znam... Nije meni nogomet nešto, nije mi pasala ta ekipa. Reko sam samom sebi da moram puno plivat ovo ljeto, i to ću... - Aj sa mnon večeras! - prekine ga Anita. - Di? Na aerobik? Pazi, za rolanje nema šanse... - Nije ni aerobik ni rolanje. Nešto trece. - A šta? - Šta te briga? Neće ti bit žaj, viruj mi.

+++

Glava 13 Razvukavši žicu slušalice koliko je god mogla, Tea zavikne iz hodnika: - Pita tata jel mogu ostat noćas kod vas spavat? Ja san rekla da mogu. - Molin? - odgovori djed. - Onda će doć ujutro i donit mi i knjige i boršu i sve za školu. - Jesi napisala domaći? - Oš se kladit? - Aj, dobro. A di će on? - Ne znan, ima neki sastanak - odgovori mala i povuče se u hodnik, prinoseći nanovo slušalicu do uha. - Okej je, nou frks! - Znan ja... - promrsi Ivan. Ružica ustane s kauča i zakorakne prema hodniku: - Ajmo mi, mala, nać di ti je ona pidžama... A i ti bi moga poć leć, namisto da ovdi grintaš. - Sastanak... - procijedi Ivan. - Znan ja kaki sastanak, oš se kladit?

+++   Anita je kasnila već deset minuta. Osjećao se glupo u skupim novim tenisicama koje kao da su svijetlile u mraku. Kupio ih je danas nakon ručka, a onda pola sata kod kuće odmjeravao hoće li obuti njih ili one stare. Na kraju je ipak uzeo nove, a stare stavio u torbu, s majicom,

čarapama i ručnikom. Anita mu nije rekla kamo ga vodi, kazala je samo da će se dobro oznojiti i isprazniti. A njega su odavna prestale zabavljati situacije u kojima nema apsolutnu kontrolu, ili barem slutnju da bije mogao uspostaviti. Stajao je na parkiralištu, stražnjicom oslonjen o prtljažnik svog auta, pogledavajući malo na sat, malo na te snježnobijele tenisice, kad se iz mraka pred njim stvorio zapušteni, krezubi mladić. Nije izgledao ni zdravo niti prisebno. - Šjor, jel imate deset dinara, triba mi za bus, mater mi je u bolnici, ono, ka, za sendvič samo... - Nemam, briši! - odgovori Tomo zlovoljno. - Samo deset, ala, šta ste taki... - Nemam, reko sam ti. Gubi se! - Aje li, a za nove patike imamo, a? Ala, daj desetku... - Slušaj, gubi se il ću te pridavit, jel ti jasno? Klošar se prigne i šapne mu smrdljivim dahom ravno u lice: - Ala, daj onda sto, tako ću ti popušit daš sutra doć po još! - Ma mater ti jebem... - zareži Tomo i spusti torbu na tlo, a klošar se hitro sagne i zgrabi je. Nije stigao napraviti ni dva koraka a Tomo ga sustigne, zavrne mu ruku iza leda i baci ga na haubu susjednog auta. - Sad ćeš ti tek popušit, kume... - prosikće i udari ga šakom iza uha tako da mu čelo zvekne o haubu. - Nemoj brale... - Ma šta nemoj, mater ti drogašku! Šta nemoj? Šta nemoj? Nedaleko od njih prolazili su ljudi. Tek bi ponetko malo usporio korak, bacio pogled na scenu s mračnog parkirališta, pa produžio. Nakon desetak udaraca Tomu i klošara osvijetle farovi automobila sto se približavao isprva sporo, a potom sve brže. - Tomo, jel sve okej? Oću ić zvat muriju? - vikne Anita iz auta. Tomo niječno zatrzne glavom, opusti šaku i protrese bolnim prstima, a

klošar malo odigne lice od lima, zaškilji i procvili: - A... Anitaaa... Tomo ga ponovo pritisne na gepek, prigne se i bijesno šapne: - Šta ću joj reć? A?! Da zove muriju, a?! - Nemoj brale, neću više majke mi... - Pusti ga, to je Elektra, džanki, sirotinja... -javi se Anita, korak iza Tome. On podigne Elektru za ovratnik i gurne ga među parkirane automobile: - Drš se dalje kad me vidiš, jel ti jasno, majmune majmunski? - Šta je bilo? - upita Anita kad je Elektra nestao u sjenama stabala. - Ma ništa, životinja neka... - odgovori Tomo sliježući ramenima. - Jel ti nudija da će ti... Ono, jel ti nudija felacijo? Svima nudi. On kratko kimne. - He-he... Znaš, znan dva, tri koji su provali, vele da nema te ženske koja... Tomo joj naglo priprijeti kažiprstom, pa iskrivi lice od boli. - Okej, okej. Aj, pričekaj da parkiram, pa idemo još malo na noge. - Čekaj malo, aj mi prvo reci di idemo. - Vidićeš. - Neću ja ništ vidit ako mi sad ne kažeš, ovaj čas. Ozbiljno ti govorim. - Ala, daj da prvo parkiram, to je minut samo! - Dobro, al ja se ne mičem odavde dok mi ne kažeš. Uto parkiralištem zagrmi crni Golf u potrazi za mjestom, a Tomo mu se instinktivno izmakne. - Eto vidiš da se mičeš! - dobaci mu Anita, sjedajući u svoj auto. Parkirala je, izišla i krenula prema njemu noseći sportsku torbu iz

koje su stršale drške dvaju reketa. - Čekaj malo - zaustavi je Tomo podignutim kažiprstom. - Šta ti je to u taški? Ne pada mi na pamet da igram tenis! - Koji tenis, di ćeš ovde igrat tenis? - nasmije se Anita. - Badminton! - Čega?! Daj, ne luduj, nismo djeca. Sad ću ja tu s tobom po mraku igrat dječje igre... - Šta dječje, to je olimpijski sport, čoviče! Ala, ne boj se, prija mi je zakupila dvoranu, oće otvorit klub, al su je sad banda počeli zajebavat s papirologijon... - Ma, ma stani, stvarno! I ti stvarno misliš da ću ja s tobom, u klubu, je li - Tomo učini ženskastu gestu - igrat bagmintona?! - Ne, nego badmintona, odvjetnice. Ajde, učini mi to. Neće nikoga bit, samo mi i ona. - Sto posto se i u rolama igra! Jel da je u rolama?

+++

Glava 14 - Mila mala, dušo moj a, dobro je sve... Šššššš... Dobro je, tu smo i dida i ja, ššššš... Srce bakino, sve je dobro... Šta to tebe muči, dušo moja, srce moje, reci baki, sve će bit dobro... - ponavljala je Ružica, sjedeći na krevetu i grleći Teu. Mala bi se tu i tamo, obično malo poslije ponoći, znala probuditi u grčevitom plaču koji bi potom u bakinu zagrljaju sporo jenjavao dobrih četvrt sata. Tea nikad nije kroz plač izgovorila nijednu riječ, niti bi na ikoji drugi način odgovarala na pitanja, a ujutro bi se čudila i tvrdila da se ničega ne sjeća. "Nikad, koliko ja znam", slagao je Tomo onaj put kad gaje Ružica upitala događa li se to maloj i kod njih, tamo, u stanu. Nije volio lagati, ali obećao je Tei, a to je bilo jedno od rijetkih obećanja koja joj je mogao ispuniti. +++ - Jel moš samo malo laganije? - zamolio je Tomo. Hodali su prema parkiralištu, a njemu su bolni mišići dopuštali samo kratke korake. Trebali smo odma krenit kući, a ne još tamo ćeretat pola sata... - Šta je, rolere? Zerca muskulfibera, an? - odvrati mu Anita, oponašajući brđanski govor. - Nemoj zajebavat, izmoždila si me s tim tamo. - Oš doć opet? - Možda i oću, al samo ako... Reću ti kad se dogegamo do parkinga, ajd. Stali su, nalakćeni s obje ruke na krov Tominog auta, svaki sa svoje strane i osmjehivali se bez riječi. - Imaš možda šaku andola pri ruci? - upita napokon Tomo. - Doma iman, al tu ne.

- Imam doma i ja. Andola, aspirina, svašta još, sve šta đaku treba, al ne znam oćul se moć dovest do doma ovakav, s ovim nogama. - Oću te ja bacit? - Ma ne, zajebajem se, mogu ja, nego samo nako... - Okej, ti popi tu šaku tableta, pa se javi da ja mogu rezervirat za drugi put. Ti bi ka muško, pretpostavljan, mora tražit revanš za ovo poniženje rezultatsko večeras, jel tako? - Je, al pazi ovako... Šta radiš ovu subotu, jesi slobodna? - Jes... Ajme, nišan! Moran na Brač, neku reportažu napravit za nategnit normu. - Okej, onda sljedeću subotu planiraj. - A za šta? - Da i ja tebi pokažem neke svoje gušte. Nije sve ni u znojenju ni u ponižavanju. Ima muke i bez toga. I pazi, to je cjelodnevni boravak. - Oću ponit suhi obrok? - Uzmi sve što ti život pruža. Još su se nekoliko sekundi gledali preko krova automobila, a onda Tomo prekine šutnju punu nagađanja: - Ajd, moram na bolovanje, čujemo se. - Okej, čujemo se - reče Anita i odlijepi laktove od lima. - A i vidimo se na sudu. - Je... I fala ti za ovo večeras, bez obzira na... Odmahnula mu je visoko podignutim dlanom, već brzajući prema svojem autu. +++

Glava 15 Dragi D. Sinoć sam opet sanjala. I nebi ja plakala da ona ne počne prva. Sidi na podu i gleda i muči i onda se na kraju počne razplakivat. Isto ka svaki put,ne plače za pravo, samo se joj suze cide. Onda i ja počnem pa dođe baka pa se ja probudin i glumin da ne čujen i da ne mogu joj ništa reč. Baki Ružici je puno teško. Ne mogu joj ja to nikako reć šta sam opet sanjala. Govori dida da je baka slaba a i on je isto slab samo se pravi pa ni njemu neću reć. Samo tata razumi. On isto sanja samo je njemu mama drugačija. Kod njega ne plače i ne sidi. Samo mu stoji i gleda ka šta i meni sidi i gleda dok ne počme plakat. Tati ne moran glumit. Reka mi je da neće reć baki niti didi jer da je to naša tajna šta mi sanjamo. Ja bi mogla nju cilu noć sanjat samo da mi ne počme plakat. Ja znan da mrtvi ne mogu se razplakat ali se isto probudin svaki put i onda mislin da je sto posto sigurno da je živa. Volijela bi da mi dođe svaku noć al da mi se više ne razplakiva.

+++   U nedjelju je dobio bolnu upalu mišića, u utorak prvostupanjsku presudu za Trifunovića, a u četvrtak novo pismo od Govnara, prvo nakon više od mjesec dana. Tog dana navečer opet je otišao s Anitom na badminton, a ona je cijelu večer pokušala iz njega izvući kamo je prekosutra vodi. Razišli su se opet na parkiralištu, opet u nedorečenim gestama i s nejasnom slutnjom da se ono drugo nešto ljuti. U petak ujutro otkrio je da mu je netko po autu, na prednjoj i stražnjoj haubi, na vozačevim i suvozačevim vratima, nagrebao križ sa četiri slova "C". Pola sata kasnije, ispred dizala u zgradi Ivaninih roditelja, prenuo ga

je Ivanov glas: - Alo, Tomo, di je priša? Ko žuri, glavu gubi... - O, vi ste, dobro jutro. Ma donio sam maloj čistu majicu za školu, javila mi je teta Ružica da se flekala jutros... - Dobro je, ima još vrimena do škole. A ja se evo bija zaletija do peškarije, da uvatin štagod dok još ima dobre ribe... - Hvala vam za ovo noćas s malom, sinoć mije opet nešto iskrslo, pa sam... - Ajde, molin te, pa znaš da je nama drago svaki put kad ona tu prespava. Nego, aj pusti lift, ajmo mi gori na noge. - A što bi išli pješke kad nam je već tu? - Znaš ti onu "pitat će te starost di ti je bila mladost"? Skaline su najbolje za cirkulaciju. A ti ne znaš da ja, otkad san u penziji, lifton iden samo doli, a gori se penjen na noge? Tomo se nemoćno osmjehne i zakima, pa mu gestom ponudi da krene prvi. - Neka, aj ti prvi, ti si mlađi, al mi nemoj uteć. Tija bi te usput nešta pitat. - Recite. - Ja san vidija i znan da ti voliš moju... našu Ivanu. A mislin da si i ti vidija... - Jesam, vidim to svaki dan. Ivan se ne obazre na njegovu upadicu: - Govoru da staron čoviku vrime leti, al meni dvi godine nikad nisu tako dugo prolazile ka sad... A tebi? - Šjor Ivane... Stari opet nastavi kao da ga ne čuje: - Ne znan šta će mi bit teže. Dobit vijest da je mrtva ili je dočekat

živu poslin svega... Tomo se zaustavi i okrene, pa ga prostrijeli pogledom: - Ja tačno znam šta bi meni bilo teže. Zato ne čekam nikakvu vijest, nego čekam Ivanu. Punac spusti vrećice do nogu, kažiprstom namjesti naočale i nakrivi glavu: - Živu je čekaš? Živu Ivanu? - Da, čekam svoju ženu! - A šta si onda pored nje žive naša drugu žensku? - Molim?! Jeste vi normalni?! - Pusti ti. Vidin ja, po svemu. Tomi zabubnja u sljepoočnicama. Zažmiri sekundu-dvije, zagrizne donju usnicu, pa se spusti tri stube, pokupi vrećice i zgrabi Ivana pod ruku. - Dostaje bilo penjanja, sad ćemo se malo spuštat. - Pomalo, di si upra... - prestrašeno protepa stari. - Za cirkulaciju ste mi stvarno pomogli. A sad vam oću nešto kazat. I pokazat. Dovuče ga do prizemlja pa izgura na parkiralište. - Tomo, koji ti je đava? Oli san šta reka? - Reka? Reka, reka, reka... - ponavljao je Tomo vukući Ivana do auta. - Svašta si ti "reka", Ivane... Al nisi me nikad ništa pito šta je s drugima, nikad, jebem ti sunce sebično! Sve sam te slike ja gledo, sve sam te formulare ja ispunjavo! I za Ivanu, i za svoju staru, i za svojeg brata, i za njegovu ženu. Di si ti bio za to vrijeme? Doma, tugovo! Okitio si taj stan ko kapelicu svete Ivane, ja razumijem da nemaš i nemoš bogzna šta više napravit, al čovječe! Meni nestala cijela familija, meni svako malo neki majmun šalje pisma puna govana, meni špiclovi namještaju nekakvu svoju igru, ja Srbima i oficirima spašavam stanove,

ja odgajam ono dijete gore i ja, Ivane, ja šutim i ja i čekam svoju ženu! I ne samo da čekam, ja i tražim svoju ženu! I onda 11 u ti... Jebenti, da nije ove kupovine ujutro i da petkom ne kartaš, ti ne bi provirio iz tog stana! I onda me ti pitaš za neku žensku! Zaustavi se pred poklopcem motora, na kojemu je širokim selotejpom bila zalijepljena duplerica jutrošnjeg izdanja Novog doba. - Oš je vidit? Evo ti ženska, jebenti žensku! Noktima podere papir, ispod kojeg se pojavi nagrebam simbol sa srpskoga grba. - Dobra, a? - nastavi Tomo. - Al čekaj, odozadi je još bolja, dođi, da ju vidiš zguza! Baci vrećice na tlo, pa povuče Ivana do stražnje haube. Na njoj je također bio nalijepljen arak novina, a ispod njega ista grebotina na laku. Do nogu mu se, udarivši o vrh cipele, ispod auta dokotrlja glavica luka iz prevrnute Ivanove vrećice. - A? Šta kažeš? Pička i po, ko je ne bi volo? A i po bokovima je isto dobra, baci oko! Ivan je nepomično stajao i gledao u podivljalog zeta. Tomo se naglo primiri, otključa vrata i sa suvozačkog sjedala dograbi raskupusane novine, kolut široke ljepljive trake i škare. - Eto, sad mi to nanovo preljepi, da mogu Teu odvest u školu. Nema smisla da ti unuka gleda moju švalerku, jel tako? - Tomo... - Šta je, sviđa u se? Još bi je gledo? - Tomo, Tomo, mi tako ritko pričamo... - Šta se meni čini, sve ćemo rjeđe i rjeđe! - odbrusi Tomo pa pohita prema zgradi. Zastane i vrati se, pa podigne vrećicu s majicom za Teu. Imaš pet minuta! Nakon par koraka opet se zaustavi i prijeteći zapilji u Ivana: -I da znaš da idem gore liftom. Liftom!

Glava 16 - Ajd mi obećaj da neš nikad izrast u ženu, a? Žene uvijek kasne, evo gle ove, deset minuta već kasni! A tu smo joj, ispod prozora, al ne, ona mora kasnit... Ajmo mi isprobat ovo! - reče Tomo i dohvati sa stražnjeg sjedala plavu plastičnu kutiju, sličnu omanjoj aktovki. Otkvači slušalicu i dodaje Tei: - Ajde, ti je nazovi. Tri šest osam... Čekaj, ne, treba prvo pozivni za Split... Stisni ovo crveno, pa... - Šta zbilja to radi ka pravi telefon? - upita Tea. -A trebalo bi... Ajd, nula dva jedan... - A šta će mu pozivni za Split kad smo u Splitu? - Ne znam, ne pitaj me ništa, pojma nemam o tome. Znam samo da prvo treba pozivni. Ajde, zovi, nula dva jedan... - Alo! - ljupko zavikne Tea, skoro minutu nakon što je utipkala broj. - Tea Kriste ovde. Anita, jeste vi? Evo nas na parkingu ispod vaše zgrade. Di ste više? Koga? Je, imamo, tati je jučer da šef... A radi, evo... Aha! Tu doli. E, tu, na parkingu! Može, al čekajte da njega pitan... Tata, pita Anita da ako ćemo na minut gori kod nje? Tomo zavrti glavom i lupne kažiprstom po satu. - Alo, neće on. Aha... Okej, oćemo, al koji ste vi balkon? Treći odozdo... na kraju... je, vidin bugenvilu! forno je potapša po ramenu i gestom zatraži slušalicu. - Reci. Ma ne, em ti kasniš, em ćemo gore ostat pola sata najmanje, em .. Okej... Al čekaj, reci tačno di si, mi smo dole kod garaža, desno od glavne ceste, jel to nama ljevo il desno... Okej, čekamo. Tomo isključi slušalicu i vrati je u ležište, pa se prigne i zagleda kroz prednje staklo: - Oće nam mahnit s balkona. Samo di je...

- Eno onaj, treći kat, di je ljubičasta bugenvila... Asti, jel to ona? Na balkonu s bugenvilom pojavila se spodoba u vunenoj zimskoj kapi, s ronilačkom maskom i disalicom. U lijevoj ruci visoko je držala skijaške štapove, a u desnoj reket za badminton. U sljedećem trenutku podigla je jednu nogu na ogradu balkona: na stopalo joj je bila navučena crna peraja... - Jel je to ona? - ponovi Tea. Tomo se istrzano, hrkavo, smijao kroz nos. - Šta je to bilo? - upita mala još jednom, kad se Anita povukla s balkona. - Jel to neka vaša baza? - Nije, nemam pojma. Luda je sto gradi... Nekoliko minuta kasnije Anita je dotrčala do njih, u trenirci i s ruksakom na ramenu. - Jeste ono bili vi sad na balkonu? - upita je Tea, izlazeći sa suvozačkog mjesta. - Koje? Nemam pojma... - nasmije se Anita - ostani ti sprida, Ja ću pozadi. - Bi ja, al ne smin po zakonu... - Bogati, šta ti je pravnička ćer... - Samo se nemojte taknit vrata, još je možda friška boja. - Dobar dan, slijedite onaj auto! - rekla je Anita sjevši do Tome. Ili ne, možda bolje onaj tamo crveni... Tomo joj odvrati širokim osmijehom. - Aj sad mi moš reć di to idemo, sila san i vezala se lipo - Neću još - Ma daj, evo, prisežen da neću izletit na prvon semaforu. Tomo zavrti glavom - Tea, aj mi ti reci kad neće tata. - Bi ja, al ne smin po zakonu - odgovori Tea i zasmije se.

- Pa šta je ovo, otmica? - U Pribidrag idemo - odgovori napokon Tomo. - U Pri - iznenadi se Anita, a sjenka razočaranja brzo joj preleti licem - A šta ima tamo? Al imate vikendicu, li brod? - Nemamo još ništa, al bit će nešto - Ima samo Kvazimodo - javi se mala - Tea! - podvikne Tomo - Još samo jedamput da te čujem! Mala otraga zgrabi ruksak i izvuče džepnu elektronsku igricu, pa počne šutke igrati. - Imam tamo prijatelja, zemu jednog - nastavi Tomo nakon nekoliko minuta vožnje u tišini koju je remetilo samo pijukanje Teme igračke - Spasio mi dvaput život - U, jebate! - Aha, stvarno. Jednom skino čedu šta me s tenka već imo na mušici, a drugi put ovo na kraju. On me odvuko iz kukuruza i ubacio u zadnji kamion šta se izvuko iz grada s ranjenicima. Oboje opet pošute neko vrijeme - Obadva smo oženili Dalmatinke, i obadva završili bez njih, al zato s njihovim starcima. Opičen tip skroz. Prije rata je vozio auto trke, pa se jedared sav polomio, obje noge, skoro sva rebra. I presto moj Boro vozit, došo rat i on odma kreno, prijavio se u Gardu. Od sto tenkova, onje barem trideset sam skino. I šta, uvatili ga čede zadnji dan. Provuko se nekako, pa Mitrovica, logor, i sve nekako prođe, pa dođe vrijeme za razmjenu, kad šta, prepozna ga tamo neko đubre, isto bivši autotrkač, pa mu u zadnji čas polomi nekim pajserom opet obje noge i sva rebra, jedva Boro živ osto. Onda čekaj opet dva mjeseca u bolnici novu razmjenu Sad je tu kod ženinih. - A šta mu je s njon? - A ništa, poginila gore, još na početku. I sad ti Boro lovi ribu, pravi vino i izučava za zvonara u crkvi. Dobar je, i mene je već malo

podučavo. - Šta, lovit ribu li pravit vino? - Ne to, nego zvonit. - Čekaj, oš reć da zvoniš u crkvi?! - Samo ove lagane stvari, točno vrijeme i to. Al tajno, ne zna župnik za to. - Aj da i to vidim! - A, ne znam oš li vidit, zavisi oće li župnik bit tu li neće. - I za to sanja ponila klizaljke u rusaku?! Tea, jel imaš još koju takvu igricu? - Neman, oćete ovu? - Ma ne, zezan se. Radije ću malo ubit oko, ako van ne smeta. Šta imamo još vožnje, po ure, tri kvarta, a noćas san dugo bila budna. - Tulumarilo se, a? - Moš mislit! Prvo nisan imala partnera za badminton. A onda san do uru i po čitala skripte za neki idiotski program. Jebate, tri miseca smo radili u onon Word Perfectu, a onda - Ja ti to ništa ne kontam, kompjutore i to sve. - Nema veze, samo oću reć daj e onda nekoj budali palo na pamit, a taman smo svi koliko-toliko naučili, i onda nečiji šuro ili kum i vah neki kretenski novi program i sad cila redakcija uči ispočetka. Tu na poslu, šta doma, usuvo - A, pa to je neko sto posto mazno ljepu provizijicu! Dogodine ćete dobit novu verziju, garant!1 Nešto šta niko drugi nema. - E, ako ne i prije - Ajde, samo se ti zavali. Moš i spustit sic Tea, pomjeri se malo pozadi na moju stranu.

Glava 17 Lagala je, nije joj se uopće spavalo. Željela je samo sklopiti oči i nastaviti misli od sinoć i jutros, ovako, sad sasvim blizu tog čudnog čovjeka o kojemu je u zadnje vrijeme razmišljala gotovo neprestano. Poželjela ga je kriomice, tu i tamo, pogledati kroz jedva razmaknute kapke, htjela mu je s lica pročitati odgovore koje bi inače mogla dokučiti samo ako ga izravno upita, a to bi joj bilo odveć neugodno. Kako razmišlja o Ivani Kriste, nacionalnoj junakinji i svojoj ženi? Je li mu u glavi, ispod njegove kože, živa ili mrtva? Ne Ivana iz uspomena, prije rata, nego ova danas, baš danas, baš prekjučer i jučer i danas, odjutra do navečer-je li mu živa ili mrtva? Ako je mrtva, je li zakopana, sama ili sa stotinama drugih trupala, ili su je rastrgale zvijeri i podivljala stoka negdje na ničijoj zemlji, u blatu i korovu? A ako je živa, kako u Tomimm mislima i osjećajima provodi dane? Tuku li je, siluju li je? Tko, kako, koliko, zašto? Zna li uopće za sebe? Gdje je? Virila je krišom kroz trepavice, ali na Tominom licu nije mogla otkriti nijedan odgovor. Vidjela mu je samo desni obraz, možda su odgovori s lijeve strane, tamo odakle ga sad nitko od vozača što dolaze ususret ne stigne dobro vidjeti? Vozio je s mirnim, jedva primjetnim osmijehom, nalik potpuno zadovoljnu čovjeku. Kako mu to uspijeva? Koliko truda mora svakodnevno ulagati da bi izgledao kao netko tko je tek dio mnoštva, ili da bi njemu samome ostali ljudi bili nalik na njega, kao da su i svi oni u istoj muci i nesreći, pa se međusobno razumiju i ne gnjave nikoga svojim problemima? Iz ovratnika Tomine majice virio je ružičasti vrh ožiljka. Tu mu je, znala je za to iz novina i prije nego su se upoznali, geler probio vratne mišiće i zabio se u kralježak. Da je granata eksplodirala samo pedalj bliže, možda i samo centimetar, Tomo Kriste danas bi, u najboljem slučaju, bio nepomično tijelo sa svjesnom, mislećom glavom. Misli li kad on o tome? Zamišlja li o čemu bi ta glava razmišljala u takvoj situaciji? I ova mala straga, prema njoj je i nježan i živčan, poput svakog

drugog oca na svijetu, kao da nijedno od njih ne nosi nikakav poseban teret. Nema tu ni naglih izljeva nježnosti niti pretjeranih provala bijesa. A i ona izgleda sasvim obično, kao da ju ništa veliko ne muči, premda je jasno da je dovoljno inteligentna, da sve shvaća i da je mora mučiti tisucu pitanja koja njenim vršnjacima i ne padaju na pamet. Njih dvoje kao da su s nekog drugog planeta, kao da znaju mnogo više od ljudi oko sebe, ali se moraju prikrivati i praviti se da isti kao svi. Moraju tako, jer moraju preživjeti. A opet, toliko su upadljivo drugačiji. Pravila se da drijema sve dok nisu parkirali na pribidraškoj rivi, na korak od mora - O! - trgnula se kad je Tomo povukao ručnu kočnicu - Već smo tu? - Aha! - odgovori on ponosno, kao da ju je doveo u svoje rodno mjesto - Pripazi s vratima, friško je lakirano, trebalo bi bit suvo, al nikad ne znaš. - E, stvarno, to san te zaboravila pitat, šta je to s tin vratima, jel te neko udrija? - Nije, nego... - To se zove "ide u rok službe" -javi se Tea straga, ne skidajući pogled s igračke. - Aj, dosta više tog pištanja, gasi to i idemo - obrecne se Tomo. Recu ti posije - odvrati Aniti - Ma pizdarija, ništ posebno. Taman kad su izišli iz auta, selom se razlila zvonjava iz crkve. - Evo ga, radi Boro! - upozori Tomo Anitu -Jel čuješ? Ovo je lulo prvo selo, prva crkva u Dalmaciji sa četir zvona Jel čuješ? Nije bio "dmdon", klasično, jel čuješ "dun-do-den-drn, dun-do-den-ni" - mahao je pred njom ispruženim kažiprstima - I pazi sad, ovo, na kraju završi uvijek ubrzano, zadnji je uvijek nekako "du-i cilendm!", sva četir, to je Bonna inovacija za podne, a ima i drugih, još boljih. Anita osluhne, pa se osvrne prema Tei. Mala joj odvrati pogledom ukriž i s dva prsta dopola ugurana u usta. Tomo je po kamenim pločama vec grabio uzbrdo, prema zvoniku.

- Ajmo, dok nam nije uteko na drugu stranu. - Šta je, nije tebi ovo baš puno drago, a? - upita Anita malu. Ona joj odvrati rezigniranom grimasom, a Anita zastane. - A šta je, reci mi? - Ne volm ga - odgovori Tea sporo se uspinjući mimo nje -Moga je izvuć i mamu ka šta je i tatu izvuka, a nije. Anita zanijemi i počeka još nekoliko trenutaka, a onda produži za djevojčicom koja se bezvoljno uspinjala uskom uličicom, popločanom sjajnim sivkastim kamenom.

Glava 18 - Čuo sam te, sve sam čuo! - vikao je Tomo gore, pred vratima zvonika - Dvaput si fulo na trici ljedamput na dvojki, sve sam čuo! Celi Pribidrag je čuo! Nije nikad u povijesti ovo selo imalo ovako ušljivog zvonara! Ko motkom da mlatiš oraje, tako zvuči! Na uskim se vratima u podnožju zvonika, gegajući se, pojavi muškarac mladenačkoga, gotovo dječačkoga lica, i prorijeđene plave kose. - Ti ćeš mi kasti, nemoj sad da zovem vlasti! - podvikne i on na Tomu, pa se zagrle i zatapšaju po leđima. - Anita, ovo je Boro, moj zemo o kojem sam ti pričo. Prvak svijeta s tromblonom, al očajan zvonar. Anita je novinarka iz Novog doba, doveo sam je da piše o ovoj sramoti od tvoje zvonjave. - Drago mi je, ne znam šta vam je napričo, al znate onu staru "ne veruj muškarću koji laže"! - Bez brige, pogotovo ako je još i odvjetnik. - Is! Ti su najgori Nego, šta se ti ne javiš prije neg šta dođeš, a ne ovako. Imam jednog na Vranskom jezeru, kaže "samo javi kad treba, kašikara i šarana uvijek ima". Mogo sam mu javit da sam znao, fiš da napravimo, ko ljudi. - Ma nema veze, nismo mi došli da jedemo. - Ne, nego da zajebavate poštenog zvonara. Aj, smislit ćemo nešto. A ti, Tea, Teice, jel imaš momka? - Ajel ti imaš neko drugo pitanje? Svaki put me isto pitaš! Neman, a i da iman, tebi ne bi rekla! - Bogati! Oprosti, neću više, majke mi! - To si i zadnji put reka.

- Izvini, stvarno. A s koliko ćeš proć? - Šta je to tebe briga? - Tea! - podvikne Tomo - Sad ćeš šutit dok ti ja ne kažem da smiješ govorit, jel jasno? - Nikad nisan vidila veću konobu! - rekla je Anita desetak minuta kasnije, dok su sjedali za veliki drveni stol, prekriven dvama izblijedjelim plastičnim stolnjacima, jednim na kvadratiće i jednim na jabuke i kruške. - E, a ima ih ovdje u mjestu još dosta takvih. Ima i većih - od-ovo njoj Boro, vadeći čaše iz staroga kredenca - Ovo ti je garant zlo s najvećim konobama u cijeloj Dalmaciji. - Čekaj, a zašto? Pa nije ovaj kraj poznat po nekon vinarstvu. - Nije, al je bio po brodarstvu. Otac od mog punca, znači dida moje pokojne žene, on je bio jedan od zadnjih brodograditelja, kako se kaže, drvenih, na k... - Kalafata? - Kalafata, bemti, nikak to ne mogu zapamtit Tu su se unutra i idili ovi manji dijelovi, rebra, poklopci, kormila. To je, znači, bila i idionica, a dole na plaži navoz. Vele da je stan osam ljudi zapošljavo preko cijele godine. E, al onda došli partizani, komunizam, i poso mu prno u rosu. Sin mu prvo ošo radit u Šibenik, u tvornicu, onda i krenulo s iznajmljivanjem za turiste, malo ovo malo ono, i eto, navoz posto plaža, a radionica postala konoba. Dva, tri burenceta vina i stovarište svega i svačega. Al šta, došo zet iz Slavonije i uradio od toga svoje carstvo. Pregradio, napravio malu sobicu, malo kuli Uilo, stavio krevet, a more mi na deset metara, štaš bolje? - Vidi mi zeta šta se fali s doton, a? Ki da mu je ćaćina! - promrmlja s vrata konobe nasmiješeni izborani starac u plavom radničkom odijelu, izblijedjelom od godina i pranja. - Šjor Filipe! - vikne Tomo i krene prema njemu s ispruženom rukom - Baš sam htio pitat ovog vašeg glupog zeta di ste. Upoznajte se,

ovo je Anita, Tema i moja prijateljica iz Splita Anita, šjor Filip, punac od ovog bezveznog zvonara i lažljivca. - Drago mi je - rekla je i pustila da joj se šaka utopi u kvrgavom dlanu starčića s ogromnim, hipnotizirajuće svijetloplavim očima. - Nego, ljudi, znate šta ćemo? - prekine tišmu Boro - Jel svi volite školjke na buzaru? - Ako su friške i ako nisu s neke razine - odgovori Anita. - Neće, s kamena će bit. Ovako, ja prvo idem načas u kuću da zovnem malog Matu da me zamijeni na zvonima do večernje, a onda idemo po dagnje Jel može? Ko će sa mnom u more? - Jesi lud? - Tebe nisam ni računo, znam da si ti strašljiv Ti, Anita? - Mogla bi, al neman kupaći, pa... - Nema problema, bili tu neki Italjani lani, tri dana njih šestero, a kad je zabubalo po Šibeniku, spakovali se u pet minuta i pobegli. Ostavili kostima, gaća, peraja, svega. Ja sve opro, spremio, ko zna, možda opet dođu. Donjet ću ti pa vidi - Dico, guštajte kad van je bog da! - pozdravi ih Filip i ode s Borom u kuću na suprotnoj strani dvorišta - A šta je, vas dvoje? Šta ste zamučali tako? - upita Anita kad su ostali sami - Ništa, ova mala me svaki put osramoti kad dođemo ovde. - A šta me onda vodiš? - sikne Tea s praga - Znaš da ga ne volm i da ne volin tu dolazit. - Tea moja - krene Tomo pomirljivo i sjedne do nje pa je zagrli Stoput sam ti reko, nije Boro ništa mogo napravit. Ja mu vjerujem, dvaput mi je život spasio, vjeruj mu onda i ti. Da nije bilo Bore, ne bi danas ni mene bilo, nemoj mi ni to zaboravit. Ne moraš ga volit, al barem budi pristojna, pliz. Osim toga, znaš da te ne vodim svaki put, danas smo išli s Anitom, pa sam htio da budemo skupa.

Tea ga ravnodušno pogleda, brzo poljubi u obraz, pa ustane. - Okej, bit ću pristojna - Jel stvarno okej? - Oš se kladit? - Oću, evo za pedeset - Čega pedeset? - Dinara, bogati! Šta bi ti, dolare? - Aj dobro Anita, presijeci! Čim su se rukovali, mala otrči na plažu i počne bacati oblutke u more. Tomo pogleda Anitu, pa zažmiri i rezignirano zakima. - A šta će tek bit kad uđe u pubertet - Ti znaš zašto ga ne voli? - Ma - Menije rekla, gori ispod crkve - A eto, onda znaš i ti. Ma, jednom smo Boro i ja nešto pričali, mislili smo da ona spava na kauču, a zapravo je špijunirala, prisluškivala. On je zadnji preživjeli koji je vidio Ivanu, pa sad mala... - Evo ga, mogo bi vaš domaćin i dućan otvorit! - prekine ih Boro s nabreklom plastičnom vrećicom u ruci - Jedna je bila prava ltalijanka, onako ojača, al ova druga mršava ko ti, pa nađi štagod. Kupatilo ti je tamo, ona vrata levo. - Fala za ovo "mršava"! - dobaci Anita preko ramena, odlazeći prema kupaonici - Ja nikad ništ nisam lago, samo čedama, Tomo zna. Ajd, idem sti ja u sobu presvuć, vidimo se za pet minuta. Tomo je ostao sam u konobi. Uzme čašu, čučne kraj bačve, pa šapće "Tugica ". Tako su on i Ivana još u Zagrebu, u studentskom domu, nazvali ono stanje kad čovjeka iznenada obuzme osjećaj da je potpuno

suvišan i da je promašeno i pogrešno sve što radi, od idenja do danas gusta i teška mješavina samosažaljenja i prekoravanja samog sebe. Otpio je gutljaj neprozirnog vina iz napunjene čaše pa ga krenuo valjati jezikom po ustima, žmireći i nižuci slike iz sećanja. Kad bi Ivanu uhvatila "tugica", najbolji je lijek bilo lagano iskanje - po glavi, licu, vratu, ramenima, leđima sve dok ne zapi. Nekad bi joj taj san potrajao satima, nekad i samo petnaestak minuta, ali uvijek bi se probudila raspoložena, bez ikakvih naznaka "tugice". A njezina terapija za njegovu "tugicu" bio je seks. Njemu se isprva nikad ne bi dalo, ali već za nekoliko minuta našao bi se u vrtlogu u kojem nije postojalo ništa osim pohote. Zagrcnuo se vinom sjetivši se popodneva kad je prasnula u smijeh i rekla mu koliko je smiješan kad, svaki put nakon takvog seksa, ustaje i gol gleda kroz navučene zavjese, pa eufončno naglas kuje planove za bolju budućnost. Isvaki put tako. - A šta ti čučiš kraj bureta? - prene ga Borin glas - Lakše ti je da legneš dole i otvoriš usta ispod slavine, he-he. Tomo se pridigne - Ma, zamislio se nešto, poso. - Šta, jel još braniš čede? - A branim, šta ću. Al nisu oni čede, reko sam ti već, oni nisu. To je jad i čemer, nemaju više ni prošlost ni budućnost. - Znači, nešto ko ja? - Ma ajde u kurac, Boro, ne seri. Samo oću reć da nemaju ništa osim tih stanova, da nisu bili u ratu i da su ostali tu. Djeca su im možda čede, nekog smo im možda i mi skinuli gore u kukuruzima, i to je u redu. Djeca možda jesu, al oni čede nisu, oni ne. - Lepo su ih bome odgajali! - Tomo! - javi im se Anita iza leđa -Jesi siguran da neš i ti s nama? Gle, našla sam ti kupaće, vidi! Taljanske! Kroz odškrinuta vrata kupaonice virilo joj je samo lice i ispružena ruka u kojoj je držala muške tange s uzorkom leopardova krzna.

- Evo sad ću, samo da mi Boro obrije pazuhe i bikini zonu! odgovori joj Tomo. "Tugica" je nestala istog trena. Boro ga gestama upita je li mu Anita ljubavnica, pa šeretski nakrivi glavu nakon što mu je Tomo odrečno odmahnuo. - Ma daj, šta ti je? - odvrati mu ispod glasa - Pa ne bi valjda malu vodio s ljubavnicom? - Jebote, jel čuješ ti sebe? Počo si govorit ko pravi Dalmatinac! - A ove? -javi se opet Anita iza vrata, sad bez lica, samo s rukama iz kojih su visile raširene zelene bokserice s crvenim srdašcima. - Neću, to su ženske! To daj njemu. - Nema šanse, ja oću one prve! - nadoveže se Boro - A ništa, vi se obrijte i dogovorite, a ja iden vidit kakvo je more * * *

Glava 19 Trebalo joj je nekoliko minuta da se raspliva i ugrije u hladnom moru. - Dođi napolje, po alat! - viknuo joj je Boro s plaže - Ne mogu sve sam, vidi me kaki sam! Doista, izgledao je kao vlastiti odraz u vodi nekako prekratkoga trupa, predugih ruku i s nogama paralelno izvijenima udesno pa nazad prema sredini, zbog čega je gornji dio tijela, valjda radi ravnoteže, naginjao ulijevo. Odjeća je sve to donekle prikrivala, ali sad samo u kupaćim gaćicama, Boro joj je izgledao zastrašujuće. I pored svega, obje su mu noge bile prekrivene dugačkim ružičastim ivovima, a jedan mu se takav ožiljak, dulji od pedlja, protezao okomito i preko trbuha. Anita se strese pri pomisli da će sad s njim deliti more. Jednom je, još kao mala, napravila na plaži u Ducama scenu roditeljima... nije se htjela kupati nakon što je jedan čovjek iz invalidskih kolica u more odnio svoju ženu odrezanih nogu, s debelim izobličenim batrljcima umjesto bedara, i pomagao joj da pliva. Te su joj kasnije majka i otac objašnjavali, sve joj je bilo jasno još i onda, ali te nelagode nikako se nije mogla osloboditi. Užasavala se i pri pomisli da se kupa pored nekoga s ikakvim vidljivim znakom neke sadašnje ili ranije bolesti. U susjednoj uvali, u istome moru, mogao se kupati cijeli sanatorij kljastih paraplegičara, ah ne pred n|om, ne pred njenim očima. Bilo ju je stid zbog toga, ali nije si mogla pomoći. - Ma kakav alat, šta će ti alat za pedoce? - vikne iz mora - Kesica, nož, maska i ovo! Jel znaš šta je ovo? - odvrati joj Boro - Znan, za vadit kamenice! Al ih ima tu? - Is! Gledao ju je preko Tee koja mu je toplim sitnim šljunkom zatrpavala bosa stopala što su virila iz zavrnutih nogavica Sjedio je naslonjen na

stijenu i sporim treptajima nastojao otklanjati svaku misao što bi naišla. Odlučio je odmoriti se koliko god može, isprazniti se i plutati, pa makar to trajalo samo pola sata, makar i na suhom. Jedino što ga je zanimalo bile su mokre i sjajne, suncem naglašene, gotovo prozirne, dlačice pri dnu Anitinih leđa. Odbijao je misliti o Ivani i njenim leđima, o tome koliko je njoj volio hvatati te dlačice, samo usnama, i nježno ih usitno povlačiti sve dok se i zadnja ne izmigolji, pa opet. Odbijao je zamišljati taj osjećaj među usnama, nije htio ni misli niti sjecanja, htio je samo gledati te dlačice i biti prazan, rasterećen, nevidljiv i nezanimljiv. Nije uspio, ni ovaj put. Anita je lijepa žena, a ljupke svijetle dlačice uzdižu joj se s naježene kože i po podlakticama, i po bedrima, i po licu ispred uha. Previše Ivane, previše pohote, previše nejasnih impulsa. Tugica. *** - Jel da je to savršeno? - upita Tomo nakon duge šutnje, u trenutku kad su s magistrale skrenuli za Split. Anita je sjedila straga, s glavom usnule Tee u krilu - Šta to? - odvrati tiho Anita - To da lijepo izađeš iz kuće, okupaš se, usput nabereš školjke. Pa se vratiš pred kuću, očistiš te školjke i vratiš u more sve šta tebi ne treba. Uzmeš svoje vino, svoj češnjak i peršun, sve je tvoje, pa napraviš ručak za koji bi neko drugi u gostioni moro masno platit, i onda još sve ono šta ti ostane, ljuske te i sve to, opet vratiš u more. I naveče odeš mirno spavat, jer znaš da je sve jednostavno, sve u redu i kako treba I sve je u krugu od pedeset metara, i sve u krugu koji ima smisla. - Tomo, nemoj se uvridit, al sereš brokve. Nit si ti iša po pedoce, i nit si ih ti čistija, nit si ih ti kuva. - Pardon, čistio sam! - Jesi, tri i po školjke! - Dobro, pa nisam ih ni pojo puno više.

- Eto vidiš! A meni pričaš priče. A daj mi reci, sad na kraju, zašto si uopće mene vodio s vama tamo? Onako, baš, zašto? - Ako baš pitaš, eto, htio sam da ti priuštim lijep dan. A i da vidiš gdi ćeš me moć nać za godinu dana. - Moš mislit, Tomo Kriste, advokat iz Pribidraga! U slobodno vrime uzgaja pome! - Vjeruj meni, što manje mjesto, to veća potreba za advokatima! - Šta ti zbilja misliš preselit tamo, čoviče? - Aha - A štaš s malon? Vidija si je danas. - Ne znam još. Ako nađem ovako neku kuću s dvorištem i plažom u blizini, možda se i privikne. - Ma daj, molin te. A po zimi će svaku večer slušat tatu i barba Boru i njihove dogodovštine iz rata. - Vidit ćemo, ne znam još detalje - zaključi Tomo, zaustavljajući se pred Anitinom zgradom. Kad se Anita, otvorivši vrata, oprezno pomaknula udesno, Tea se, i dalje spavajući, pridigne na koljena i još je jače zagrli oko struka. - Znaš šta? - prošapće Anita i pritvori vrata najblaže što je mogla. Ajmo mi prvo vas dvoje spremit doma, a ja ću se onda snać. - Štaš se ti snalazit, ne budi luda, jebemu, kasno je već. Tea - Pusti nju! Ja ću lipo uzet taksi, neš ti snalaženja - Ma daj, molim te, pa tu smo ti pod prozorom. Teice, ljubavi, pusti tetu Anitu, mora ić spavat, moramo i mi. - Ajmo mi prvo do vas, žaj mi ju je budit ovako. Tomo slegne ramenima pa se vrati za upravljač i krene unazad zagrli naslon suvozačkog sjedala, okrene se i, umjesto u stražnji ozor, zagleda se u usnulu Teu koj a je, obujmivši Anitu, ispreplela prste na njenom desnom boku. Na lijevom joj je bio obraz, nagnječen i iskrivljen, čineći

joj lice smiješnim i dirljivim istovremeno. Pogled mu se zamuti, a noga nježno pritisne kočnicu. - Nije to sve lako, a? - javi se tiho Anita nakon nekoliko sekundi - Nije. Nije lako - odvrati Tomo još tiše -Nije, nije, nije, nije, nije. Da ga jebeš, nije lako. Duboko udahne, pa se zagleda u Anitu. - Tebi je jasno da ja nju užasno volim, ovu malu. Jel tako da ti je jasno? - Jasno mi je. Nemaš pojma koliko mi je jasno. Odjednom su se i njoj oči počele puniti suzama. Šutjeli su i gledali se, oboje pazeći da uistinu ne zaplaču. - Ajmo dalje, ajmo dalje! - progovori Tomo i oprezno šmrcne - Pa makar i u rikverc * * *

Glava 20 - Čekaj samo malo, pokazat ću ti, samo da se ovoga svega riješim. Oprosti zbog nereda, nisam znao da ćeš doć - šapnuo je kad su ušli u predsoblje. Anita je nosila Teu, a on je krenuo polako spuštati svoj tovar, najprije pleteni demižon s vinom, kutiju s mobitelom, onda svoj, Anitin i Tein ruksak. Na prstima je otišao do dječje sobe i otvorio vrata, a Anita ga je slijedila. - Oćemo je presvuć? - prošaptala je, spustivši djevojčicu u krevet. - Neka, nema veze danas. Samo je pokrij. Lagano je poljubila Teu u sljepoočicu, pokrila je i iskrala se iz mračne sobe, još jednom preko ramena pogledavši malu Tomo tiho zatvori vrata. - Jesi živa? - pitao ju je tri koraka dalje, pred vratima kuhinje - Sad ću ti pozvat taksi. U stvari ne, ajmo prvo popit još po čašu ovog Borinog crnjaka, a? - Može. Al bevandu, ne mogu više čilo. Jebate, šta ti je uredna kužina! - Malo se koristi, pa ju je lako sredit. Nego, da te pitam jednu stvar, stalno se nešto ženiram, a zanima me. Ti više na poslu ne moraš čeprkat po meni!? Ono, nisi više zadužena za iskopat neku prIjavštinu pa da mi nešto napakuju? - Nisan, pa rekla san ti. I zato sad radm za obe rubrike, dupli posal za istu plaću. - A jel neko drugi možda dobio taj zadatak? - Od ovih mojih nije niko, procurilo bi do mene. Primili su neki dan pet, šest honoraraca, al to su klinci, ne virujen da bi njima to dali. Ma, to ti je s novinama, ono šta je atraktivno danas ne znači i da će bit i sutra. A šta, ti si kužnija nešta, osjetija?

- Ma ništa, dapače, pa me zanimalo. Ostavit ću se tih deložacija i upadanja, dogovorio sam s gazdom. Na jesen najkasnije. Ajd, sjedi u moju fotelju, ili na kauč, zavali se. - Ajme, jel bi se smila izut? Nove su patike, neću te ugušit. - Normalno, raskomoti se. Izula je tenisice i sjela postrance u kut kauča, nalaktivši se na debeli naslon i odloživši čašu na niski ormarić. - To san te isto tila pitat u autu, ako zbilja misliš odselit u taj Pinbidrag, šta će oni bez tebe? - Srbi? Ovi ništa, njih zastupam do kraja, al nove neću uzimat. Dosta mi je i govana i Govnara i izgrebanog auta - odgovorio je, gledajući u fotelju na suprotnoj strani kauča. - Al ti je ko izgreba auto? Zato ti je friška boja? - Aha Jučer treći put. Ocila mi crtaju, jebala ih ocila. I malo ustaško "U" ispod, ko potpis autora. Otpije malo vina pa se zagleda u čašu. - Pogledaj ti šta Slavonac Boro radi, a? - Je, odlično je. I to je stvarno čudo, jer oni nemaju neku lozu tamo. Imali su nekad, al je to sve uništila filoksera i peronospora, i ništa drugo se ne prima. Jesi znao ti da je cilo misto prije tristo, i četristo godina dobilo ime po toj sorti šta je izumrla? - Nikad čuo. - Nisan m ja do prije par godina - Šta, pališ se na vinarstvo i te stvari? - Nije, nego san nešta pisala o tome, reportažicu neku, prije par godina. A i bivši muž mi je otamo, po materi. Tomo podigne obrve i odloži čašu na stolić. - Anita Čelan, vi ste bili udati?! Zašto ste to dosad krili od suda? - Ma, šta ću ti pričat monade. Niti dvi godine, a onda smo se razveli u pet minuti. Sad san već i duplo duže razvedena neg šta san bila u

braku. - A gdi je sad gospodin? Jel neki kolega iz redakcije? - Ma koji kolega, još veći debil. Njemu daj pive, trave, pusti mu Franka Zappu i moš budali iza leda čili dan činit šta te volja, ako te volja. Plovi negdi, neman pojma. Pobiga je od rata, prvi dan. - Šta, Srbin? - Hrvat sto posto, od glave do pete. I pizdun isto. - Oprosti, neću te više gnjavit. - Ma ne gnjaviš ništa, briga mene. Nego, ja san tebe tila još jednu stvar pitat oko tog Pribidraga, ako smin? Šta ćeš ti ako... Oću reć, kad ti nadu ženu, kad je puste, šta ćeš s njon u Pribidragu? - A ne znam. Mislio sam, ako ju izvučemo, da bi joj manje mjesto bolje pasalo. Kuća, dvorište, tišina. Možda bi joj to bolje pomoglo od lifta i stana na petom katu. A možda i ne bi, ne znam. Vidit ću kad dođe. U svakom slučaju, ja to oću kupit. Imam nešto svoje love, ostalo ću dignit kredit, imam vezu u banci pa će bit lakše, i eto. Kako se to tu kaže, "infiša san"? Zakimala je, a onda joj je zatrebala skoro cijela minuta tišine da se ohrabri. - Ako ti nije problem.. Oću reć, ono, pitan skroz privatno. Ne moraš mi odgovorit, ono, ako ti je tlaka i to - Reci više! - Ma jel moš ti to nekako odredit, štajaznan... U postocima, koliko ti nju zbilja čekaš, ono, živu, a koliko se bojiš da je mrtva? - Nemam pojma. Stvarno nemam pojma. A ti? - A jebate .Ne znan, sad si me zaskočija. - Ajde probaj. Probaj se stavit u moju kožu. Novinarka si, imaš manje-više sve informacije koje i ja imam. Šta bi ti rekla? A onda imam još jedno dodatno pitanje

- Koje? - Reć ću ti kad mi odgovoriš. - A čoviče. - Ne moraš birat riječi. Samo istresi šta misliš, ja se nemam šta vrijeđat. Ajde, baš me zanima. - A dobro, evo ovako... Tomo se uto naglo trgne i stavi kažiprst pred usta. Pridigne se i tiho ode prema Teinoj sobi. Aniti je ova stanka dobro došla da pribere misli i odabere riječi kojima će mu odgovoriti, ali i za to da malo razgleda prostoriju u kojoj su sjedili. Kao u kuhinji, i ovdje je sve bilo na svome mjestu. Trosjed, dvije fotelje i stolić u klasičnom rasporedu ispred televizora, zidovi bez ijedne slike, visoka stajaća lampa u kutu, polica s tek po nekoliko knjiga na svakoj etaži. Tomo Kriste, zaključila je, llije bio opsjednut urednošću, lli je i ovaj dnevni boravak, kao i kuhinju, vrlo malo koristio. - Sve okej? - upitala ga je kad se vratio i sjeo u svoju fotelju slegnuvši ramenima. - Sve okej, učinilo mi se bilo da plače - Ja nisan ništa čula - Nisam valjda ni ja, lli jesam, ne znam. Izludit će me to. Nego, i di smo stali? - Pojma neman. O Pribidragu smo nešto pričali, o vinu.. - He-he Anita Čelan, ovaj sud nema ni vremena ni volje za vaša izvrdavanja. Da čujemo, dakle, vaše očitovanje. - Jebate, jesi udav! Okej, evo. S jedne strane, navodno ima masu naših koje oni čuvaju za razmjenu. Ovi govore "svi za sve", al sigumo i jedna i druga strana drže nekog važnijeg koga mogu menjat za deset svojih Znači, može bit da je drže i čekaju da im naši ćape nekog generala ili štajaznan koga. To bi značilo da je drže negdi u pamuku, da paze na nju i da čekaju kad će nas moć ucjenjivat. A s druge strane, jebiga, može

bit i da su je ubili čim su je vidili. Mislin, može bit, ne mora, ah može. Jebavala in je sve po spisku na radiju koje se čuje i na drugu stranu i na sve strane Al, opet, previše je baš zato poznata da bi je tek tako. Štajaznan, moguće je i jedno i drugo A ko zna šta je sve još i između ka mogućnost. Tomo joj se cijelo vrijeme blago smješkao. - Svaka čast, odlično ti ide u mojoj koži. Sve te tvoje mogućnosti meni stoput na dan prođu kroz glavu. A pogotovo ove između. Ništa nisam pametniji od tebe. Sad te još moram pitat i ono drugo. Znaš "Kviskoteku", onu prvu igru, a-be-ce pitalice? E, sad ti meni reci šta sam ja najviše? A - naivac koji vjeruje u to da će mi Srbi vratit živu i zdravu ženu u zamjenu za nekog generala ili pilota? Ili be - govno koje je diglo ruke od svega i misli da mu je žena mrtva? Ili će - šonja koji ne zna šta bi mislio, a svaki dan mu kroz glavu prođe da mu ženu možda baš u to vreme siluju, ili da trune u gomili tjelesa kroz koju prolaze crvi, ili da će mu doć kući polumrtva ko, ne znam, zombi neki? Šta ti se ja činim najviše od toga? - Ma daj, pa ne moš živu ako samo tako crno gledaš - Da? Ima i bijelo nešto? - Ma, ma, ne, ma. Mora bit i bijelo! - uzmuca se Anita - E, ja imam samo crno, i to Borino crno. Ajmo još po dva prsta, pa idemo spavat. - Ajme nemoj. Bolje mi nazovi taksi. Stvarno sam već popila. - Sigurna? - Sto posto. Moran doma, dežurna san sutra. Tomo ustane i ode do telefona, Anita ga otprati pogledom. Čula je kako podiže slušalicu i pritišće brojke. Ustane i približi mu se tiho s leđa. Naručio je taksi, spustio slušalicu i okrenuo se, pa ustuknuo spazivši je na korak od sebe - Jebenu, prepala si me! Ona mu se zagleda u oči.

- Tomo Kriste, iman i ja pitanje za tebe. Zašto mene uvati straj svaki put kad te poželm zagrlit? - Ne znam. Valjda zato šta znaš da se, bome, imaš čega bojat. Nasmiješe se jedno drugom, a onda joj Tomo nježno dlanovima puvuče glavu i poljubi je u čelo. - Reko je za dvije minute - Okej, idem. Fala ti za izlet, poljubi malu, čujemo se. Zgrabila je ruksak i brzo izišla iz stana. Tomo ode u kuhinju, otvori ormarić i s najviše police uzme otvorenu kutiju cigareta i upaljač, pa iziđe na balkon i zapali. Srce mu je odjednom počelo tući kao nekad, u ratu, kad bi ga bilo najviše strah. Dolje je taksi već klizio niz parkiralište, prema njegovom ulazu. Zaustavivši se, vozač štrcne po vjetrobranu i uključi brisače. Tomo se, naslonjen na izradu, zapilji u njih i počne im osluškivati ritmično zujanje što se, u večernjoj tišini, moglo čuti i mnogo dalje od petoga kata, ako čovjek ume slušati. A Tomo je znao. Trebalo mu je nešto na što se može skoncentrirati dovoljno jako da istisne sve druge misli, pa da ih krene vagati nazad, jednu po jednu, svaku na njeno pravo mjesto. I znao da će uspjeti čim Anita ude u auto, čim medu zgradama odjekne ono "dlum!" kad zatvori vrata, čim taksi otklizne prema cesti, pa mu se prvo upale štop-svjetla, onda i desni žmigavac, i kad skrene pa zamakne iza ugla na kojemu, malo pred ponoć, uzaludno trepće i zuji okomiti neonski natpis "Minimarket Željko". Čekao je da se i to dogodi i prođe, pa da si natoči još čašu vina, barem jednu, pa legne na kauč, uključi televizor na bilo koji program i onda otpluta nekamo nizvodno, kao svake druge večeri, s jedinom isprikom što će večeras obavezno oprati zube, sigurno hoće. Prene ga istodobno trubljenje taksija i sasvim kratko zvono na vratima. Baci cigaretu preko ograde balkona i zatrči se u hodnik, sigurno je nešto zaboravila, samo da ne probudi malu, samo da joj pobjegne taksi... Stajala je pred vratima i gledala ga kao da je iznenađena što joj je on otvorio.

Glava 21 - Ne mogu ja tako - rekla je, stavila mu dlan na obraz i zakoraknula u stan - Ne mogu. Vec sljedećeg trenutka mahnito su se ljubili, jako i trzavo, kao da su ljuti jedno na drugoga, kao da se mrze. Dlanom mu je trljala tjeme, potezala čvrste vlasi i ponavljala dok je hvatala dah. - Ne mogu. Ne mogu. - Šta ne možeš? Šta - odgovarao joj je Tomo, žudeći za odgovorom, za opravdanjem, za alibijem. Nije to on, poštovani sude, nije on te večeri bio tamo. - Šta ćemo s njim? - prošaptao je kad je odozdo po treći put zatrubio taksi. - On ili čeka ili vozi to mu je posal - odgovori Anita između poljubaca, a odozdo u tom trenu zaškripi bijesno struganje guma po asfaltu - Eto, riješeno! - zaključila je i objahala ga na kauču. - Čekaj, ne možemo tu, ne smijemo nikako. Povede je za ruku do spavaće sobe. Tiho zaključa vrata, upali svjetlo na noćnom ormariću, pa je uhvati za ramena i zagleda joj se zabrinuto u oči. - Šta je bilo? - upita ona. - Ništa. Jedan dan ćeš nekog ubit s tim očima, jel znaš? Prvo je ona skinula njegovu majicu, onda i on njezinu. Zagledali su se nakratko jedno drugome u prsa, zatim u oči, a onda se nastavili ljubiti, i nježno i tvrdo, kao maločas u hodniku. - Sad budi malo strpljiva - prošaptao je kad ju je potrbuške polegnuo na krevet. Na svoj krevet. Opkoračio ju je i povukao joj hlače, zajedno s gaćicama, samo nekoliko centimetara, taman toliko da se na bočnom

svjetlu noćne lampice jasno ocrtaju dvije okruglaste udubine pri dnu leđa, iznad stražnjice, a između njih bljesne pruga svijetlih, skoro prozirnih dlačica što je sezala, sužujući se, skoro do polovice leđa. Krenuo ih je nježno potezati usnama, odozdo prema gore, a kad je došao do kraja, vratio se ponovo dolje. Gore su mu ostali samo prsti, kojima joj je lako, u dva sitna trzaja, otkopčao grudnjak. Anita se zasmije u jastuk. - Šta je bilo? - šapne Tomo - Da šta je bilo! Ovamo sveti Frane Asiški, a onda otkopčava i eđipete ka David Copperfield. Tomo joj poželi nešto odgovoriti, nešto mužjačko-frajerski, ali istog trena odustane i vrati se uživanju. I ona ušuti. Kad se ponovo usnama popeo do vrha, krajičkom oka spazi odsjaj istih takvih dlačica, samo rjeđih i kraćih, na Anitinoj desnoj nadlaktici. Taman kad je malo premjestio i razmaknuo usne da se i njima posveti, Anita se migolji, okrene na leđa i zagleda se u njega obijesnim, odnekud poznatim pogledom. - A sad ti moraš bit strpljiv. Ne malo, nego moraš bit jako, jako strpljiv. Nekoliko minuta kasnije ušao je u nju tek malo, oprezno, sa strahom, kao da čeka bilo kakav Anitin znak da se ipak povuče i da se sve ovo zaustavi i pretvori u spasonosni koloplet živčanog ispričavanja i izbjegavanja pogleda, sve dok se vrata stana ne zatvore i stenjanje lifta ih izblijedi negdje duboko dolje. Nikakvog sličnog znaka nije bilo. Dok je sporo, koncentriran na uživanje u svakom novom milimetru, prodirao u nju, gledali su se ravno u oči, a lica su im izgledala kao da se jedno drugome zbog nečega ispričavaju. Ivana je, kao uvijek, stajala na vratima, oslonjena o okvir leđima jednim stopalom. Vojničke čizme, hlače i džemper, kosa svezana u dugi rep sve je bilo kao svaki put, samo što ga je sad gledala nekako zločesto, kao da se u isto vrijeme i ljuti i suzdržava da ne prasne u smijeh. Onda se uspravila, odvojila leđa od dovratka i krenula prema njemu. Zaustavila se kraj uzglavlja kreveta i nastavila ga bosti istim pogledom, a onda je čučnula, ugasila svjetlo na noćnom ormariću, i lagano ga

poljubila u obraz, tik do usana. Pogled joj je odjednom postao blag, pun nježnosti. Provukla mu je prste kroz kosu i još ga jednom poljubila. I još jednom. I još. Tomo se trgne, otvori oči i ugleda nad sobom Anitino lice. - Šest i po je, moran ić. Zvala san taksi. Ako hoćeš, nazovi me. Ako nećeš, nemoj. Ako ne znaš, isto nemoj. Moran ić. Jebate, šta ti hrčeš! Poljubi ga i brzo ode iz sobe. Čuo je kako se zatvaraju vrata, prvo ona od stana, zatim ona od lifta. Osvrne se po sobi, pa pogleda kroz prozor. Nebo je bilo plavo kao na razglednici, a najviše prozore na neboderu preko puta već je obasjavalo sunce. Zapita se na trenutak da li to sunce te ljude tamo, ovako, u rano nedjeljno jutro, više raduje ili živcira, pa se bez odgovora okrene prema zidu i nanovo zaspi. *** - Medu nama, of de rekord - kazao je tiho Vedran - ja bi po tebi reka da si noćas jeba mis svijeta! Tomo mu uzvrati samo pogledom i grimasom, glumeći zbunjenost. Stajali su na velikom balkonu i pušili prvu cigaretu nakon ručka. - Nemoj mi se sad pravit lud. Propušija si nanovo, samo se smijuljiš, na ništa ne reagiraš, sve ti je okej... Stari za stolon svako malo prosere neku pizdariju, a ti ništa... Pariš oni šta je opljačka banku pa odma kupija stan i auto, jebate, nikad od tebe kriminalac, odma bi se otkrija... - Ma daj, molim te! Samo se oću malo odmorit, isključit, predahnit od svega, a ti odma praviš scenarije za krimiće! Imaš ti materijala i bez mene... - Ne znanja ništa, samo slušan šta mi oči govore. Aj, reci šuri svome, jesi štagod priprčija noćas, a? Samo za moje uši! Jel tako da jesi? - Ma koji ti je kurac?! - sikne Tomo. - Na čemu si ti, jebem te blesava? - Slušaj, ako ti prigusti, iman ja priku, drži Ukrajinke u hotel "Park". Roba prva klasa, samo rečeš na recepciji da si moj i nemaš frke... - Slušaj, šuro...

- Reci? - Vedrane... -Govori, jeba te... - Puši kurac, majmune jedan drogirani! Đubre kretensko! Majmune!

+++

Glava 22 Dragi D! Ovo mi ne ide u glavu! Samo se je prošlu noć smijala i smijuljila i milkila me po kosi i po licu. Šta to znači? Nisam se ništa budila i bilo mije lipo lipo. Ka da je zbilja tu sto nasto. Još mi je bilo čak i ža šta san se probudila pa sam se išla okrenit da ću opet zaspat i sve nastavit ali nisam uspila zaspat nanovo. Onda san jedva čekala ovu noć, a onda ništa. Prvo ja nisam mogla zaspat onda ona nije došla više za ljubit me i milkit. Ni za plakat. Ništa. Šta je sve to?   Nazvao ju je tek u srijedu. - Jesi za piće neko, popodne? - pitao je, bez snage i pameti da kaže išta drugo. Ništa pametniji ni snažniji nije bio niti predvečer, kad su se našli u kaficu preko puta opustjele gradske tržnice. Anita je od nedjelje ujutro bila potpuno smušena. Pokušavala je razmišljati o onome što su napravili (što je napravila, ona!) i opirala se, istovremeno, svakoj misli o tome. Priželjkivala je iskreno da je Tomo više nikad ne nazove, ali bi se jednako tako iskreno ponadala, kad god bi zazvonio telefon, da je upravo on s druge strane žice. Danas, kad ju je nazvao, i ipak i napokon, isprva se krenula izmotavati izmišljenom popodnevnom obavezom, a onda je u tri sekunde izdeklamirala i mjesto i vrijeme sastanka. Hodajući prema kafiću kolnim putem, da dobije još malo na vremenu, svađala se u mislima ..ima sa sobom: na jednoj strani bila je odrasla žena koja se ne smije ponašati kao zaljubljena klinka, a na drugoj zaljubljeni djevojčurak koji se ne želi ponašati kao odrasla žena... Nijedna nije popuštala, nikakve se riječi nisu dopuštale pripremiti. Ali, čim je ušla i

spazila Tomu u dnu polumračne prostorije, shvatila mu je po licu da im se rimuju i sva preteška pitanja i svi preskočeni odgovori. To joj je odjednom dalo dovoljno snage i sigurnosti da čvrsto krene prema njemu. - Ej! - rekao je ustajući, s nekim tugaljivim smiješkom. - Sjedi, izvoli... - Fala - odgovorila je zaglumivši bezbrižnu koketu i sjela mu nasuprot. Tomo je lako shvatio da mu se pretvara, nonšalantnost joj je bila prenaglašena da bi bila stvarna. Zagleda se u nju ispitivački. - I? Šta ima, kako ide? - vrati mu ona lopticu. - Jel se spremaš za Burčula, imaš još samo dan ipo? - Ma koji Burčul, to je praktički gotova stvar. Bojovnici došli viteški provalit, a on ih rastjero manevarskom municijom... - Reče se "vježbovnin streljivon"! - prekine ga Anita, oponašajući novopečenog parlamentarnog eksperta za hrvatski jezik, kojega su komentirali zadnji put na badmintonu. - Ajme, izvinjajen se... - pokuša Tomo nastaviti šalu, taman kad je pred njih stala konobarica. Zašutjeli su i proveli bez riječi sve minute do njenog povratka. Malo su gledali jedno u drugog, malo ulijevo, malo udesno. - Slušaj... - odvaži se napokon Tomo, tresući vrećicu sa šećerom. - Slušam - spremno odvrati Anita, imitirajući njegovu nervoznu gestu svojom vrećicom šećera. - Ej, ajmo se dogovorit! Ajmo sad pet minuta probat bez doskočica, bez podjebavanja i, ne znam, glume. Ajmo malo ozbiljno popričat, a posije šta nam bog da. Može? - Može... Mislin, mora pa zato valjda može... Je, okej, sori, može. Može. - Ajmo onda. Ko će prvi? - Aj ti, ti si prvi počeja.

- Ja prvi počeo?! Aj dobro, nek ti bude... Tomo duboko udahne i opet počne tresti onu vrećicu šećera: - Gledaj, ovako... - Gledan, ovako... - krene ga Anita nanovo oponašati. - E, jebi ga! Ne možemo mi ništa na taj način... - Ajmo kod mene doma! - prekine ga ispod glasa, nagnuvši se preko pola stola. - A? - Ajmo meni doma! +++

Glava 23 - Ubiću te! - zarežao je iz kreveta, otpuhnuvši dim, kad se umotana u ručnik i nasmijana vratila iz kupaonice pa sjela do njega na rub kreveta. - Ubiću te maaajkemiiii... - Šta ti je, pa al nije ovako bolje? - Divota jedna! Još se tresem, jebote! Dok su se uspinjali do njenog stana, zaustavila gaje i rekla mu da bude tih i brz, jer da su joj gore gluha majka i manje-više nepokretni otac. Užasnuo se i poželio pobjeći istog trena, ali ga je ona za ruku uvukla u stan. "Tata! Mama!", viknula je u hodniku dok se on pripijao uza zidove, pa ga brzo ugurala u sobu s bračnim krevetom. Rekla mu je da će se vratiti brzo, čim pozdravi roditelje, a onda se, za nekoliko minuta, pojavila na vratima potpuno naga, s neupaljenom cigaretom medu prstima. "Koji si ti glamac!", nasmijala se i objasnila mu da živi sama, da je otac, svinja, nestao još kad je njoj bilo pet godina, a da je majka već dvije godine kod sestre u Kanadi. Ponovila mu je još jednom da je glamac, a onda su dugo šutjeli, ponavljajući u tišini sve što su radili u subotnju ponoć... - Moš me ubit, al prvo priznaj da si glamac! - A šta je glamac? Ivana je to isto govorila al ju nikad nisam stigo pitat. Znam da znači naivčina, tako nešto, al zanima me šta znači baš glamac. - Pričaj mi o njoj - rekla je kad je legla iza njega, maknula ručnik i priljubila mu se uz leđa. - Neću ti pričat o njoj! - odgovorio joj je, najednom samo korak udaljen od ozbiljne ljutnje - Prvo ti meni Pričaj o glamcu, a onda ćemo pričat o svemu šta moramo pričat, a

nismo. - Je. Ajmo prvo to drugo. Al ajde se okreni prema meni. Okrenuo se, a Anita ga je poljubila i stavila mu prst na usta. - Ja ću prva, okej? Vidi ovako. Ja jesan i blesasta i ne znan kakva, al ne skačen okolo s jednoga muškoga na drugoga. Ja.. Ja ovo ne radin inače, razumiš? To mi je važno da razumiš. Ja znan da je ovo krivo i da ne valja i da ne smin, i da ni ti ne smiš, al to je jače od mene. Jebate, zvučin ka da san ispala iz ljubića. Al to je to, baš tako. Jače od mene. Sad moš ti. - Čini mi se - zastao je i nasmiješio se isto kao prije dva sata, kad ga je opazila u kafiću - čini mi se da onda otpada varijanta a). - A to je? - Nema veze, ionako otpada. - A koja je varijanta b)? - Zajebana. Do daske zajebana. Najzajebanija. Šutjeli su dok se mrak ulijevao u sobu, puneći je sve do stropa, pretvarajući im lica u sve mutnije siluete. Kao po dogovoru, oboje su se trudili da dišu što tiše i bez riječi čekali da im vid postane beskonstan. Sad im ionako više nije bio potreban. - Evo vidiš - prošaptao je napokon u potpunoj tami - ovako ćemo morat da se skrivamo. Da nas niko, niko, niko ne vidi. - Ne - kazala je pa ustala, do kraja otpustila rolete, tako da su se zacrnile i one sitne rupice na njima, navukla zavjese i vratila se u krevet. - Ovako ćemo morat. Obećaj mi jednu stvar. - Reci, pa ću ti obećat - Moraš mi reć čim više ne budeš moga tako - Oću. A oš i ti meni? - Neću, ja san žensko. Ja ću reć malo kasnije. Ako stvarno više ne buden mogla nikako

- Znaš - Reci - Ja sam vec zajebo stvar. Srijeda je moj dan da vodim malu na balet - Okej, znači, srijede možemo odma prekrižit. Ajmo dalje - Petak je isto balet

Glava 24   Kouros nikad nije mirisao ovako teško i zagušljivo, ne dopuštajući mu da udahne koliko bi htio. - Ne valja to, ne valja - ponovio je po treći put Bago, hodajući od prozora do svog stola i nazad - da te tako sjebu na proceduralni propust, jednog tebe, Tomo, ej. Ne valja. - Šefe, žalbu urudžbiram odma sutra, u devet, nemaju šanse. Mene je strašno sramota šta mije to promaklo, stvarno, al na Županijskom nemaju nikake šanse. - Ma znan da nemaju, al jebate led. Ovo je tribalo past odma, Hurčul je čista priča! Ti si mi i sam reka, a i ja san povinja spis. Asiti on kaže, jel popizdija? - Jest malo, al ja sam ga smirio. Prizno mu svoju grešku, ispričo i objasnio. Šefe, izvinjavam se još jedared, stvarno sam... Mali pad koncentracije i eto. - Dobro je. A šta je bilo? Šta je uzrokovalo taj, šta kažeš, pad koncentracije? Jesi čuja šta o ženi? - Ma nisam, nego.. Ne znam, dogodi se. Može bit i mali zamor materijala - Nemoj mi zamor materijala, tek si počeja. Dobro, razumin ja al daj pazi da se ne ponovi. Jel znaš ti šta je sad ovo, šta to vuče sa sobon? Prvo, Burčul se može predomislit i nać koga drugoga. Drugo, može se sad predomislit i ko zna koliko drugih koji su se mislili nama javit s takvm problemom, a treće... Jebi ga, ka treće, sad ti svaka budala može prišit da Srbe braniš dobro, a Hrvate nikako, i iskonstruirat ko zna šta sve. E da, kad smo kod toga, jesi šta dozna, ko ti oće napakovat? Ono, šta si priča neki dan?

- Nema, to je gotovo, izgleda. Nije išlo otprve, pa su odustali - Ajde, baren to. Slušaj, ja san tu do osan naveče. Do šest oću vidit tu žalbu šta ju sutra nosiš - Nema problema, stvarno - Okej. Jel ti radi mobitel? - Radi. Nisam ga puno probo, al ovo šta jesam, radi Ušavši u svoj ured, Tomo se zatrči do prozora i širom ga otvori pa se presamiti preko okvira. Trebalo mu je zraka koji miriše na more, na kraj proljeća, na ništa, na život, na bilo što, samo ne na Kouros, samo ne na Anitu, samo ne na Ivanu, na Teu, na autolak, na sudnicu, na njegov i Burčulov znoj, na... Odjednom mu se iz podsvijesti progura sjećanje na jednu Borinu priču iz rova, dok su pred zoru čekali tenkove. Boro je tada dugo govorio o tome kako ne voli kružne utrke. Treći put kad uđem u isti zavoj, na isti način, ne mogu više, počne da mi se spava. Ponovio je to barem pet puta prije nego što je iza zavoja zaštropotao prvi tenk. Tomi se sad učinilo upravo to, da sam vozi kružnu utrku s još dvadesetak automobila, ali na dvosmjernoj stazi. * * *   Prestala je ribati dno kade i ispustila plastičnu četkicu u trenutku kad ju je kažiprst zabolio kao da je slomljen. Spustila je poklopac zahodske školjke, sjela na njega i zapiljila se u jezičac brave na dopola otvorenim vratima. Da Tomo jutros nije izgubio Burčulovu parnicu, Anita bi sad pijuckala s nekim iz redakcije, ili se izležavala na kauču u dnevnom boravku, smišljajući gdje će se i kako opet naći. Ali Tomo je izgubio, i to zbog banalnog previda, zbog prokletog balističkog izvještaja koji je zaboravio zatražiti, pa da bude zakazano još jedno ročište i da se dokaže kako je Burčul u strop pucao bezopasnim manevarskim mecima. Tomo je samo zatražio još jedno ročište, predložio izvid građevinskog vještaka, ali sudac je odlučio već danas donijeti presudu nepravomoćno je odrezao Burčulu šest mjeseci zatvora zbog ugrožavanja života i imovine. A Anita

je morala napisati izvještaj o tome. Trudila se u tekstu biti što neutralnija i othrvati se svakom porivu da opravda odvjetnika Kristu, ali Skračić se svejedno naslađivao ispisujući nadnaslov "Greška u koracima ! čudotvornog! odvjetnika" i naslov "Kriste zaboravan - Hrvat osuđen". Čim je to vidjela, napisala je zahtjev za korištenje pet preostalih dana lanjskog godišnjeg odmora i odnijela ga tajnici glavnog urednika. Kod kuće je pojela dvije jabuke, presvukla se u staru trenirku i majicu pa se uhvatila čišćenja, ali strah i krivnju nije mogla izribati iz glave. Osjećala se krivom i za Tominu zaboravnost i za naslov što će sutra osvanuti u novinama nad njenim imenom, a bojala se Tomine reakcije. Bojala se da će ova razapinjuća veza prestati jednako naglo kao što je počela, da će Tomo jednim kratkim potezom presjeći sve i vratiti se u rutinu koju može kontrolirati. Dva snošaja i dva problema, privatni i poslovni, to je sve što je od nje dobio. Što će mu to, što će mu ona? Ono prošle srijede, s Teinim baletom, to je riješio bez većih teškoća, djed i baka su navikli na njegove iznenadne obaveze. Ma i ovo s Burčulom, i to će se posložiti na Županijskom sudu, nije to ništa nepopravljivo. Ali ako ima imalo soli u glavi, čim krene razmišljati zašto mu se to počelo događati, shvatit će, i prekinuti s njom. I to će se dogoditi danas, najkasnije sutra. Bila je sigurna u to, znala je sve, znala je i da se neće odupirati njegovim riječima, neće imati kako, samo će kimati i pustiti da u vjetar ode sve što je, nakon godina površnosti i usputnosti, opet počela osjećati Ljubav? Ljubav! Sledila se kad je zazvonio telefon. Pridigla se, a onda opet sjela na školjku i pustila vodu, da ga ne čuje. Kad je zvonjava prestala, odlučila se koncentrirati na šum vodokotlića iznad glave. Na nekoliko sekundi ništa na ovom svijetu za nju nije postojalo osim tog tihog šuštanja vode, sve slabijega. A onda, kad je prestalo, nije prošla ni sekunda, telefon je nanovo zazvonio. Opet je pustila vodu, zakoraknula i zatvorila vrata kupaonice, pa sjela na školjku. Poželjela je da sve to prestane u istom trenutku, i zvonjava i kotlić i cijela ta priča s Tomom, evo, sad da sve odjednom stane i bude završeno i da nikome ništa ne ostane u pamćenju. Kad je treći put zazvonilo, palo joj je na pamet da je možda zove netko iz redakcije, netko tko još ne zna da je uzela godišnji. Osjetila je kako joj se koža ježi od gležnjeva naviše, prema vratu, utrkujući se s ljutnjom što

ju je stala obuzimati. - Pederi idiotski kretenski! - ponovila je triput, grabeći kroz hodnik, a onda zarežala u slušalicu - Šta je? Ja san na godišnjen! - Tomo je. Jel sve okej? Anita? - Ajme, oprosti, mislila san da su iz redakcije. Ovi tren san ušla u kuću. Alo? Alo, di si? Tomo? Tišina u slušalici potrajala je još malo. - Nisi ušla ovaj tren. Ušla si prije sat vremena, i više. Vidio sam te na balkonu, tu sam dole na parkingu. Slušaj, jel mogu doć gore na kratko, htio bi ti reć jednu stvar. Dve stvan, zapravo. - Dođi, čoviče, šta pitaš! To je, znači, bilo to. Anita iznenada osjeti zadovoljstvo što će se sve zaista završiti već danas, već sad. Znala je da će je boljeti još tjednima, da će mrziti samu sebe zbog brzopletosti i manjka samokontrole, po stoti, tisućiti, milijunu put, ali bila je odjednom iskreno zadovoljna što to započinje odmah danas. Jer, što prije počne, prije će i proći. Pomisli da bi se možda trebala malo urediti, barem kosu, ali zaključi da je možda i bolje ovako, da je vidi baš takvu, pa da mu to pomogne da bude iskreniji i izravniji no što bi bio da je dotjerana. Ako ništa, barem će kraće trajati. I neka. Neka traje što kraće. Neka dođe, izgovori što ima i ode. Ona će mu samo kimati i potvrđivati. Ionako je sama za sve kriva. Prizna li to odmah, i shvati li on na vrijeme, ovo bi čak mogao biti jedan od najkraćih bolnih ustanaka u njenoj zbirci ljubavnih poraza. Još joj je jedna suluda dilema prostrujala kroz glavu, ali Tomo je već bio na vratima. - Oj! - rekao je, kroz onaj svoj tugaljivi osmijeh - Ej - odgovorila mu je - Evo - izvukao je ispod sakoa butelju crnog vina - To moj šef ima neku šemu sa šefom djuti frija - Merlot, fino Čile, bogati! Al u Čileu znaju pravit vino? Ako su ih naši iseljenici učili, bojin se da tu nema previše grožđa, pogotovo ako su

Bračani - mljela je, ni sama ne znajući zašto. - Nije, nije, stvarno je dobro. To se ja ogrebem koji put kad mi nestane Bonnoga vina, a stvarno je slično, dobro, nije baš ko Bonno, A ima nešta šta ja - zastao je, shvativši da i sam melje nepotrebne reči. - Slušaj - nastavio je i lagano joj kažiprstom prešao niz obraz - Ajmo mi prvo šest u kužinu, pa otvorit ovo čudo, a? Onda moremo pričat sve - odvratila je, osjetivši ponovo snagu i pomirenost - Slušaj - krenuo je nanovo kad su sjeli, otvorili bocu, kucnuli čašama i otpili po gutljaj - Fakat je dobro! Nisu ovo od naših učili! - Čuj me... Došo sam jer ti oću reć, znači, dvije stvari. Prvo, ne bi htio da se ti išta brineš zbog ovog jutros, Burčul i sve to. To je moja greška i moj problem, i ja ću to riješit sam. Vidio sam te kad si izlazila iz sudnice, kako si izgledala, i palo mije na pamet da bi mogla pomislit da je to, da to ima neke veze s nama, uzroke neke... Zastao je, jer je Anita zažmirila, uzvila obrve i počela brzo klimati - Nema, Anita. Sve je to samo do mene. Ja sam sam sebi kriv, i tu je cijela priča. Nema, al stvarno nema razloga ti da se grizeš A druga stvar... Otvorila je oči i pogledala ga, duboko udahnuvši i iščekujući kraj, onaj osjećaj kao kad čovjeku vjetar ili val načas prodru kroz tijelo i udu dalje, kao da mu ništa nisu napravili - Druga stvar, i važnija. Meni je krasno s tobom, predivno. Ozbiljno. Ja sam hodo ko živi mrtvac, ko zombi neki, i samo sam ispunjavo dužnosti i obaveze. Ništa nisam uživao, u ničem, evo, skoro dve godine. Tea me razveseli svako malo, al to bude samo neki tračak, samo mi takne neku žicu i podsjeti da iza toga mora bit nešt više, puno toga više, al ja to ne osjetim. A ti mi takneš cijelu tamburu, svih šest žica, svaki put. Svaki put. Gledala ga je zbunjeno, ne znajući kamo vode ove riječi - I one tvoje roletne - nastavio je ispivši vino iz čaše -I sva skrivanja,

i svi rizici. Ja sam na to spreman, jer s tobom budem nekako stvarno živ. Živ, jebiga, ne znam šta bi drugo reko. Baš živ. Ništa drugo, samo živ. Pogled joj je postajao sve užasnutiji odjednom se sjetila na što joj sliči kosa, pritegnuta na zatiljku velikom kopčom od jeftine plastike, sjetila se da je u staroj trenirci, istanjenoj na koljenima i stražnjici, i u prastaroj kućnoj majici koju nije oprala tjedan dana, da joj ruke vjerojatno smrde na gumene rukavice i deterdžente, da se jutros nije stigla otuširati. - To sam ti htio reć. A ti probaj da se ne ljutiš na mene, ako sam pretjero s otvorenošću. - Šta ti je, čoviče - progovorila je napokon. Zažmirila je, duboko udahnula, pa nastavila - Totalno si me sad izblesija. Ja san mislila da si doša prekinit, da si sve svatija i posložija, a sad vidm da si lud ka kupus. Skoro ka ja. I meni je lipo s tobon, ne znan. Baš lipo. Sve znan, sve mi je jasno, al mi je lipo. Vidi ga, ludi Tomo! Stavila mu je dlan na lijevi obraz i nježno mu palcem počela prelaziti preko brade i usana. Svaki put kad bi mu prešla preko usta, Tomo bi je lagano poljubio u sam vršak jagodice. Jedanaesti put uhvatio ju je zubima do pola palca i čvrsto stisnuo vilice. Polako je zabacio glavu i stao potezati Anitu prema sebi. Ona je prvo ustala, potom se na sredini stola oduprla dlanom druge ruke, pa se popela koljenom, onda i drugim. Kadjoj je Tomo napokon ispustio palac iz usta, krenula ga je zagrliti, pa koljenom srušila do pola praznu butelju vina. Boca se zakotrljala prema rubu stola i ljosnula na pločice Nije se razbila, samo je crveno vino malo pošpricalo bijeli zid ispod prozora. - O, jebote! - skoči Tomo, zgrabi bocu i brzo je podigne na sudoper iza leđa - Super! - rekla je Anita tiho - Sad još makni ove čaše i pepeljaru

Glava 25 Marita je vrhom prevrnute žlice bezvoljno kružila kroz juhu u tanjuru. Svi osim Vedrana promatrali su je ispod oka, praveći se da su potpuno koncentrirani samo na svoje jelo. Vedran ju je doveo na nedjeljni ručak bez ikakve najave, samo je nazvao četvrt sata ranije i rekao majci da pripremi jedan tanjur više, jer da on dovodi curu. Osupnjujuća ljepota i mlitav, nezainteresiran stisak ruke bez gledanja u oči - to je bilo sve što su dobili od Marite prije sjedanja za stol. A onda je krenulo ovo s juhom. Bilo je za istim stolom i napetijih šutnji, i dužih, ali nikad ovako rano, nikad u vrijeme dok se još nisu ni pokupili duboki tanjuri. Ivanovo srkanje odjekivalo je blagovaonicom poput kratkih rafala, sve dok se Ružica nije oglasila - Dušo, jel ti juha prevruća? Tomo jedva suspregne osmijeh. Dovoljno je dosad proveo u Dalmaciji i u ovoj obitelji da prepozna tu skoro neprimjetnu nijansu krajnje zlobe u najljubaznijem pitanju - Nije, nego ja san vegetarijanka - odgovori Marita ravnodušnim glasom - Ja ću popizdit -javi se Vedran, pustivši žlicu da zvekne po rubu tanjura - Jučer si smenon mumala janjetinu, a sad si vegetarijanka! Mater ti je vegetarijanka, jel ti jasno?! - Mali - vikne Ivan - Ma šta mali, doveden je doma pokazat ocu i materi, a ona mi zaglumi Gospe od cukra! Tuka nadrogirana! Marita je i dalje, istim tempom, strugala žlicom po dnu tanjura - Oš ti jest tu juhu il neš? - upita je Vedran. Ona zaustavi žlicu i pogleda ga praznim očima - Mrš odavde! - zareži on i uhvati je za nadlakticu - Mrš, mrs, mrš,

mrš, mrrrršš! - ponavljao je vukući je iz blagovaonice kroz hodnik, sve dok je nije izgurao iz stana - Načekat ćeš se ti meni mesa, mater u jeben vegetarijansku! -vikne za njom u stubište, pa zalupi vratima i dvaput ih zaključa Vegetarijanka! - uzdahne kad je opet sjeo za stol - I baba ti je bila vegetarijanka - Šuro - oglasi se Tomo - To da ti je cura blesava i prepotentna, to je jasno i tebi. Al opet, nije nači - Ma znan. Skužaj, stara. I ti, stari, Teice, ti isto. Al stoput san joj reka, priprema san je ka za Splitsko ljeto, jebate, guba bodulska. - Neš tu pušit - obrecne se Ivan kad je Vedran stavio cigaretu u usta i pridigao upaljač. Pola minute kasnije, Tomo ustane i iziđe za njim na balkon - Jebate, šta mi je digla živac! - javi se Vedran, gledajući na parkiralište, s kojeg su odjekivale Maritine potpetice - Tuka kravlja glupa praseća. Ona će mene pred ocon i materon sramotit, jeba joj pas mater vlašku u usta Uhvati cigaretu palcem i srednjakom, pa je ispali dolje prema djevojci što je zamicala za ugao susjedne zgrade - Šuro, jesi ti u stanju normalno razgovarat? - Ne znan. Jesan. Ne znan. O čemu? - O sebi, o bilo čemu - E, stvarno - okrene se Vedran napokon od ograde - nemoj mi zamirit ono prošlu sedmicu. Sra san onako, bezveze - Nema blema, to sam već i zaboravio - I da, jebate, najvažnija stvar, Žele se zahvaljuje i govori da ako šta triba, da nema problema - Koji Žele? - Žele, bogati, šta si ga škapula tužbe

- Kakve tužbe? - A jebate, šta je ovo, radio drama? Žele i ekipa šta su upali u stan onome tvome, pa ih je rastira manevarskin mecima! Ti si na sudu učinija fintu, njih je oslobodilo i čovik sad šalje pozdrave i pohvale. Tomo dvaput polako zavrti glavom, slušajući kako mu krčkaju ušici i kralješci - Slušaj. Reci tom svojem Želi, i njemu i cijeloj toj ekipi, da ja nisam nikakve finte izvodio, nego da sam se samo zajebo. I da ću ih zgazit na Županijskom, ko govno od vrapca da ću ih zgazit… I još jedna stvar - Čekaj, ja sad ne beren bože tebe - Samo još jedna stvar. To te molim ko šuro šuru. Kad upadneš u govna, a čini mi se da bi skoro mogo, nemoj molim te mene pitat da ti budem odvjetnik. Okej? Nemoj mi se pozivat na Ivanu, na starce, i pogotovo ne na Teu. Ja ti neću bit advokat nikad u životu, okej? AJ i ako ti neko ukrade čačkaliću iz usta - Okej, šuro. Ako vas još smim tako zvat, gospodine Kriste, Kriste i gospodine. Tomo bijesno ugasi dopola popušenu cigaretu i vrati se u blagovaonicu ***

Glava 26 Opet mi se osmjehivala cilo vrime. Pan mi se da bi tila govorit, šapćat, tih ne može I meni se isto usta zalipe skroz. A ko zna jel ja šta govorim ili ne govorin kad spavam. Znam samo ona da ne govori ništa samo se osmjehiva. I ošišala se. Kad se okrene da će poć ća kao teta Anita samo malo tamnije boje. Sa leđa samo tako pan Sa lica ne. Oću ja kad više vidit svoju mamu uživo? Neću više sigurno. Ona je meni sve a ne more mi bit ništa. Bude samo kad spavan. Jel i ona spava kad mi dođe ili je budna pa mi zapravo dolazi?

- Cijeli život gledam ljude šta jedva čekaju vikend, a meni je vikend uvijek bio bezveze - mrmljao je Tomo ležeći na Anitinom krevetu i gledajući u strop, s dlanovima ispod glave - I meni. Ono, ka, je lipo ne radit, al opet. Zapravo, za vikend uvik radiš baš ono šta najmanje voliš. Peglaj, peri, čisti. I uvik se za vikend dogodi neko sranje, baš uvik u subotu ili nedilju. Dosta ti je samo zub, jebenti, uvik zaboli u petak navečer, jel tako? - odgovorila je Anita sa svojeg jastuka. - Samo sam htio da čim brže prođe. Niko nije razumio kad bi mu to reko, ni meni samom nije bilo jasno šta mi tačno smeta - nastavio je Tomo kao da je ne čuje - Sad prvi put, evo, imam objašnjenje - Da? Kakvo? - A evo, čuo sam za vikendaše ovake i onake, i za vikend-ljubavnike i za vikend-četnike, al nikad, brate, za vikend-apstinente! - A štaš, neko mora i to radit -Jebenti vikende Okrenuli su se jedno drugome, kratko se poljubili i dugo zagledali u oči

- A da nešto iskeijamo ovaj vikend, da ti prespavaš kod mene? - A mala? - Ništa, bit ćemo svi skupa, povečerat, onda će ona poć na spavanje, a mi ćemo već nešto - I onda šta, ja ujutro kidam nalijevo prije nego šta se ona probudi? Ka prvi put? Ne da mi se to. Nemoj se ljutit, al stvarno mi se ne da. To je jako loš osjećaj, viruj mi. Baš loš. Možda je to muškima normalno, ne znan, možda je i ženama, al meni je baš grubo. Sam si reka da su vikendi bezveze, zamisli još i to. Opet su zamuknuli - Jebenti - nasmiješi se najzad Tomo - pa mi se još nismo seksali po pravom mraku, osim ono prvi put. Samo po zamračenju - A jel rat ili nije? - O sunce vam vaše dalmatinsko blebetavo! Ustao je i počeo se oblačiti - Šta je bilo? Ništa nišan rekla! - Ma nisi, nego... Ne mogu ja pratit taj tempo. Vama mozak ko da radi brže a pliće, to sam i Ivani govorio. Jebote, ja moram razmislit dok odgovorim, a ti odma tresneš prvo šta ti padne na pamet! I onda ja opet moram razmišljat jel to bilo ozbiljno šta si rekla, jel to šala neka, šta je. Ja nisam totalno blesav, al teško vas hvatam! - Koga? Žene ili Dalmatince? - Žene, Dalmatinke, briga me za Dalmatince! - I šta ćemo sad? - Ništa, pomozi da smislimo kako ćemo provest noć zajedno, barem jednu. Zajedno leć i zajedno se probudit. Zajebi doskočice, moramo bit konstruktivni - A da ti.. - Šta da ja? - Ma ništa, jebiga, opet doskočica. Ne znan kako to izvest, fakat ne

znan. Kroz tjedan bi se još i dalo nešta iskemijat, al vikend - Ma može i radni dan, samo da ne bude nikake strke, samo ti i mirno doma povečeramo, pogledamo malo televiziju, legnemo, probudimo se, doručkujemo - Nema, Tomo, nema toga. Sam si reko da se moramo skrivat od svih osim od sebe. Triba pazit na sve živo i guštat na kapaljku. Šta misliš da ja ne bi volila da mogu s tobon zagrljena izić u grad, držati za rukice na rivi? - Sve u svemu, sranje, a? -Je, al ima ijedna dobra stvar? Da? Da čujem - Meni je lipo i ovako. Osjećan se ka curica, jedva te čekan vidit. Ne mogu se ni sitit kad mi je zadnji put bilo baš tako. Ozbiljno. Neman ni apetita, šta je s druge strane i dobro pred lito. - Ti se uvijek sakriješ iza tako neke dosjetke, a? - A ti iza tog tužnog osmjehivanja, a? - Iza čega? - Evo sad, i svako malo. Nabaciš taj neki smiješak, ka da si faca koja kuži nešto više, dublje. Evo, evo sad! - Pojma nemam. Nije ništa namjerno, valjda se svak smješka na svoj neki način - Eto vidiš, ti mene s tin osmijehom isto zbuniš, ka i ja tebe s frazama i, kako si reka, doskočicama - Slušaj, sve šta ti ja mogu reć je to da taj osmijeh, kakav bio da bio, znači samo jednu stvar. Ono isto šta si ti meni maloprije rekla. Skroz isto, majke mi. Evo, vidiš, sad se i ti isto nekako čudno smješkaš! I šta bi ja sad trebo mislit? Anita se protegne, zagrli ga i počne gladno ljubiti u usta - A šta fali zamračenju? Mmmm? - prostenje mazno - Neće moći ove lažne noći. Moram po malu u školu i na onaj rođendan

- Ajme stvarno! Oš stić? - Ma oću, valjda. Bemti dječje rođendane - E, i ti ljudi, mislm, stvarno. Jel mogu lipo organizirat rođendan priko vikenda, a ne ovako zajebavat pošten svit - Ma pusti bandu, to hoće vikende samo za sebe, ko da niko drugi ne postoji -Četnici jedni! - Fuj! Kako su dani odmicali, tako su Anita i Tomo sve više vremena provodili u potrazi za načinom da zajedno, sami, provedu mirnu večer, noć i jutro. Tomina zarazna opsesija brzo je prešla na nju, i Anita je svakodnevno provodila sate u smišljanju pogodnoga scenarija - Ajmo u Anconu! - rekla mu je napokon - Šta ćemo tamo, za ime božje?! - Tamo nećemo ništa, al imamo dvi noći na brodu. Tamo i nazad, u kabini - U, čovječe! To zvuči sjajno! Samo, kako ću izvuć dvije noći zaredom? Ništa, izmislit ću da idem u Zagreb nešto, i… - Ej! - prekine ga Anita - Šta je? - Nemoj izvodit ludorije - rekla je, naglašujuci svaku riječ -Neću da zbog mene izmišljaš ludorije. Zajebi Anconu, zajebi sve, aiko moraš izmišljat nešto o Ivani da bi se ti i ja mogli dvi noći ljuljat na valovima - Ma ne, nešto ću oko posla izmislit - A šta ćeš reć na poslu? - Pitat ću Bagu jedan slobodan dan, ma, mogu proć i da ga ne pitam - Ajde dobro. Ne bi tila da... Znaš već - Nemaš frke. Al moramo bit turbo oprezni. Brod će bit pun splićana, a ni ti ni ja nismo baš nepoznati u gradu

Glava 27  Isplanirali su sve, do najsitnijeg detalja. Uzeli su odvojene kabine i ukrcali se na brod u razmaku od četvrt sata. Dogovor je bio točno u ponoć, kad većina putnika već zalegne, kraj glavnog šanka, ili na putu do njega iz potpalublja, desno od pramca. U slučaju kakve nepredviđene nevolje, nacrtala mu je za sutradan ujutro put od luke ili crkve svete Margante, u kvartu s malo dućana, kamo ne zalaze šoping-turisti. Isplanirali su sve osim kako će jedno drugome dojaviti broj svoje kabine. U jedanaest Tomo više nije mogao izdržati u klaustrofobičnom, vibrirajućem sobičku. Izišao je na glavnu palubu, sio za šank i naručio travaricu. Nije srknuo ni prvi gutljaj, kad mu na rame spustila nečija ruka. Okrenuo se i spazio nasmiješenog proćelavog muškarca s crnim brkovima, odnekud poznatog - Šjor Tomo, šta je, i vi malo u šoping? - Pa eto, tako, malo - zbuni se Tomo - Skračić, Anitin urednik, Novo doba, sjećate se? - Ajme, oprostite! Toliko ljudi srećem svaki dan da više ni vlastitog šefa ne prepoznam koji put, kamoli tuđeg - Ništa, ništa, i meni se to događa - Šoping, znači? - E, malo, žena tira. Ali ne u Anconu, nego malo vanka, jeftinije je. A opet, kad čovik zbroji kartu za auto, benzinu, dođe skoro na isto - Jeste za piće? - upita Tomo kurtoazno, nadajući se da će Skračić odbiti - Može jedno, al na moj račun. Vi ste na travarici, jel tako? - upita i pucne prstima prema konobaru. Skračić je odmah razvezao priču o ratu u Bosni, o tome kako mi ovdje zbrinjavamo Muslimanke i njihovu djecu, dok im muževi i sinovi gore ubijaju naše momke, o bezobzirnosti

međunarodne zajednice, o gradu kojim vlada nesposobna koalicija, o plinskim mini-elektranama koje jedine mogu spasiti Split od ovih nepodnošljivih redukcija struje Tomo je uglavnom šutio i pokušavao se neprimjetno obazirati ne bi li spazio Anitu. Bila je već prošla ponoć kad se sjetio premjestiti ključ kabine u stražnji džep hlača, tako da privjesak s brojem uočljivo visi preko ruba. Malo prije jedan, nakon četiri runde, Skračić se napokon oprostio. Tomo popuši još jednu cigaretu, pa se sjuri do recepcije - Oprostite, u kojoj je kabini putnica Anita Čelan? - Ne dajemo takve informacije - rekla mu je recepcionarka bez pogleda - Ali Meni je pasoš... Putovnica mi je kod nje! - Onda ćete se sigurno vidit ujutro pri izlasku s broda - Da. Hvala vam neizmjerna. A recite mi, sigurno postoji neki način da mi ipak... - Ne postoji - odgovorila je žena u uniformi Tomo se vrati na šank i naruči još jednu rakiju. Lagano je pijuckao i promatrao ljude kako se ružno, neprirodno razvaljuju po stolcima i klupama oko plastičnih stolova i tonu u san. Bez sumnje, ovo mu je bio jedan od glupljih planova u životu. Brzo ispije ostatak travarice, plati i zaputi se, pomalo nesigurnim korakom, u potpalublje. Stavljajući ključ u bravu, primijeti ispod vrata okrajak žutog papirića Izvuče ga i pročita "Blento!!! Kabina 118" Anita mu je otvorila prije nego što je stigao drugi put pokucati, i brzo ga uvukla u svoju kabinu - Kako si znala koji sam broj? - Kako? Ka James Bond, jebate! Iman fotoaparat, idiot je al ima zum, i pročitala san ti izdaleka s guzice, dok si pija s onin debilon na šanku! - Jesi vidla njega, a? Katastrofa! Budala, teška! Tomo je, naglo opušten, sve jače petljao jezikom

- Ne, ti si ga vidija! A i ti si katastrofa, pari mi se Ajde lezi ovde, napija si se ka... - Stani, nismo zato došli tu da, da spavavamo! Mi smo... Dođi - Muči, lezi, spavaj, ujutro se rano dižeš. Imaš do Margante kvarat ure uzbrdo Predao se i legao na bok, okrenuvši joj leđa - Ja sam samo… Ja to ne znam… I eto… Ja se nikad nisam moro skrivat. Nikad. Otkad sam počeo s curama, ja se nikad nisam skrivo. Šta ćeš skrivat, brate. I sad vidi gde sam došo. Bogati, kako ovo ljulja. Bruji. Kolika je dubina ispod nas? Tomo je sve nerazgovjetmje mljeo tonući u san, dok ga je Anita nježno češkala po glavi. Ujutro je na njena pitanja odgovarao samo kimanjem, a onda je ona izišla iz kabine. Istog trena iz zvučnika se začuo ledeni glas one i recepcionarke koja je obavještavala putnike da su pristali u Anconi i da provjere imaju li putovnice uza se. Anita se iskrcala prije svih, a Tomo posljednji, desetak minuta nakon zadnjeg putnika. U lučkoj kafeteriji zbunio je i sebe i konobaricu odjednom naručivši dva kratka espressa, a potom se, žmireći jednim okom, dao u potragu za crkvom svete Margante * * *

Glava 28 - Šta ti misliš, jel on to iša noćas u Zagreb nešto radi Ivane? - pitao je Ivan, još u pidžami, pomno praveći novi jutarnji razmještaj fotografija na komodi. Noćas je sanjao da je slika s hobotnicom u mjedenom okviru one s Bleda i obrnuto. Svidio mu se taj prizor i ujutro ga je odmah krenuo pretočiti u javu. - Valjda bi nan reka - slegne Ružica ramenima, točeći vodu u džezvu. - Možda nan nije tija davat lažnu nadu prije nego provjeri. - A možda nas nije tija rastužit, prije nego provjeri... - Ajde, ženo, molin te bogon, ti uvik sve crno gledaš! - A kako ću? I za nadat se triba imat force, svaki dan isponova, svako jutro. A ja ti ne iden mlađa... Ivan se uspravi, priđe ženi, zagrli je čvrsto s leđa i zvonko je cmokne u obraz. - Koke moja, još ćemo mi balat, vidit ćeš! U disko ćemo ić! Nemoj mi se predavat, nego lipo napravi više tu kafu, a ja iden probudit onu malu apašicu, opet će zakasnit u školu. - Ivane... On zastane i odgovori s pola hodnika: - Reci. - Šta ćemo s Vedranom? - A štaš s njim? Poludija je skroz, ja san davno diga ruke. Ivan produži do kupaonice, pruži ruku i napamet s unutarnje strane vrata skine kućni ogrtač. Obuče ga, priveže pojas i, s rukama ljutito uguranim u džepove, vrati se u kuhinju.

- Nemoš tako, dite nan je... - To njemu reci, ne meni. Kako ću ja sad njega privest pameti? Ima dvaesisedan godina... - Dvaesiosan... - Eto! - Stari bijesno razveže pojas i ponovo ga pritegne. -I šta ću ja sad njemu reć a da me posluša? - Straj me da bi moga digod nastradat, gruba su vrimena... - Ma di će nastradat? Oće možda na fronti? Jebate, škapula se mobilizacije priko sto veza, a... - I bolje da se škapula. - Ma je, divota! Sestra ratni heroj, a brat deboto dezerter! Kad me ko pita za Ivanu, straj me da će me pitat i za njega... Ja san diga ruke. Nikad nije bija posebno glup, neće valjda ni sad bit. - Ti, Ivo, meni govoriš da na sve gledan crno. Al ja baren gledan, a ti il žmiriš, il okrićeš glavu i dižeš ruke. - Ma šta sad... - Isto je bilo i s Ivanon, siti se, kad je prekinila fakultet, udala se i išla s Tomom. Samo si grinta, grinta, grinta, a ništa nisi poduzima. I onda si isto diga ruke. A mogli smo ih baren nagovorit da ostanu u Zagrebu. - Da? I šta bi ti dobila s trudnon ćeron u Zagrebu? - Ne bi dobila ništa, al ne bi je ni izgubila! - Ma šta pričaš, šta si izgubila, koga? Nemoj da te čujen više tako govorit! - prosikće Ivan. Ružica uzdahne: - Ajde, idi budi malu, zbilja će danas zakasnit. - Oš se kladit? -javi se Tea, već odjevena, s vrata kuhinje. - Jesmo dica, a? - rekla je Anita kad su se prestali ljubiti na uglu

dviju jednosmjernih, pustih ulica. Tražili su, hodajući, takve ulice i čim bi ih pronašli, zagrlili bi se ili uhvatili za ruke pa hodali kao pravi par zaljubljenih, onako kako ne mogu i stvarnom životu. Na kiosku su uzeli plan grada, da se znaju sigurno vratiti do luke i samo hodali, malo naprijed, malo ukrug po kvartu. Kupili su sladoled, ljubili se na klupi u parku, bacili novčiće u nešto nalik fontani, pa hodali, hodali, sve dok nisu naišli na malu gostionicu. Sjeli su za jedini slobodni stolić i naručili mortadelu, sir i po čašu crnog vina. Ljudi za stolovima oko njih izgledali su kao da se jedva znaju potpisati, ali Tomi i Aniti je bilo lijepo i romantično, kao da su sami samcati na terasi luksuznog restorana uz pacifičku plažu, u ponoć, uz ljubazne konobare i kvartet koji na paviljončiću, mameći na ples, svira nešto do nepodnošljivosti kičasto. Zamolili su konobara da ih fotografira. - Nevjerovatno! - po treći je put ponovio Tomo, usta punih mortadele - Nisam je nikad jeo ovako, na kockice. Skroz j e drugi okus! Podignuo je ruku prema šanku i nerazgovijetno naručio još jednu porciju - Ti neš više? - zapitao je Anitu - Oću još malo, al čini mi se da imamo problem. Počet će kiša za uru, ili prije, a onda em ćemo pokisnit, em će se ekipa počet vraćat na brod - Kako znaš da će kiša? - A znan, vidin nebo! Aj, požuri Na brzinu je smlavio pola porcije s tanjura, a ostatak nagurao u rascijepljeni mirisni hljepčic - Jebote, ne sjećam se kad sam zadnji put ovoliko jeo! I ovoliko i ovako! Spuštajući se prema luci, zaustavili su se u dućanu sportske opreme i kupili Tei štitnike za koljena, a sebi dvije jeftine, prozirne kišne kabanice, njoj crvenu, njemu plavu. Navukli su ih i nastavili nizbrdo, malo se grleći, malo se držeći za ruke, malo se u hodu kuckajući glavama skrivenim pod šuškavi, sve mokriji najlon. Zastali su pred

zadnjim uglom prije skretanja za luku, zavukli se i ljubili se, stišćući dlanove jedno drugome. - Okej! Ja iden sad, a ti za pet minuta. Vidimo se u tvojoj kabini! - Okej Slušaj! Samo sam ti htio reć da sam sretan, šta kažu, ko prase u malo vode. Eto. Ajd, vidimo se kod mene. *** Dvadesetak minuta kasnije, nakon što je s brodske govornice nazvao u Split i na brzinu rekao Ružici da je u Zagrebu kiša i dosadno, užvali su se na ležaju u njegovoj kabini. Onda su sjedili jedno nasuprot drugome i pričali. Pa se ljubili i opet vodili ljubav. Onda ležali na ležaju, jedno do drugoga, i gledali kroz okrugli prozorčić kako se pokisli ljudi vraćaju na brod. Da ih je tko pitao, ne bi se znali setiti ljepšeg sivog, kišnog dana - Jel te mogu nešto pitat? -javila se čim su se opružili svaki na svojem ležaju - A kad nisi mogla? - Kako ti to sve u sebi pomiriš? Mislin.. Nas i sve, i sve i nas. I cilu svoju priču, i mene - Šta te točno zanima? - Šta me zanima. Evo, recimo, ja san skužnila da se u zadnje vreme naježin svaki put kad čujen ili pročitan riječ "moral". Odma se sitin i nas i sebe i sva protrnen kad promislin šta bi sve bilo da se išta o nama dozna. Zamisli samo… - Čekaj malo - prekinuo ju je - jel znaš ti kako se otvara ovo, da se prozrači malo i da možemo pušit a da se ne pogušimo? Ustala je bez riječi i krenula petljati oko kvakice na vrhu okna. Pridružio joj se vidjevši da ne uspijeva. Prsti su im se isprepleli, dodirivali su se golim laktovima, ramenima i bedrima, stenjući i razmjenjujući kratke upute, sve dok zahrđala kvakica nije popustila - Mater ti tvoju, ti ćeš nama - zaglumi Tomo bijes na prozorčić

- Neće nami njiovi, ne! - spremno se nadoveže Anita i baci se nazad na krevet. Tomo ostane pred prozorom i zapali cigaretu - Moral, veliš -progovori kad je otpuhnuo prvi dim -Moraš imat na umu da postoje dvije vrste morala, ne znam više ko je to napiso, davno sam čito. Individualni i kolektivni. Ja, recimo, nikad ne bi mogo ubit čovjeka. Nikad. Brani mi individualni moral, moj. Al svejedno sam ih u ratu posmico, ne znam, barem dvadeset. I ne osjećam se niti malo kriv, jer me kolektivni moral apsolutno opravdava, a on je jači od mojeg individualnog. Dobro, nije to možda baš prava usporedba za nas, usro sam, al oću kazat da ja ne osjećam nikakvu krivnju zbog tebe, odnosno nas. Jesmo li mi uradili išta štetno ili opasno za ikoga drugog na ovom svijetu? Nismo. Sva je opasnost na nama, i sva moguća šteta - Nije baš - Čekaj da završim! Pliz. Ajde ti meni reci, koliko bi bilo drugačije da je Ivana tu, da je živa i okej, a da se nama isto ovo dogodilo, tebi i meni? Isto bi se skrivali, ako ne i više neg šta se sad skrivamo, a viđali bi se i rjeđe neg šta se sad viđamo Jel tako? - Je, al… Ako pogledaš sa strane, bilo koje, ovo se nama nije smilo dogodit. To šta mi radimo nije lipo prema drugima, počni od Ivane pa nadalje - Opet te pitam, jel bi bilo išta ljepše i moralnije to šta radimo daje ona tu? Moš i ti počet od Ivane, pa ajde nadalje. Kome bi bilo ljepše u životu, ko bi nas bolje razumio? Misliš da bi ja nekome bio manje đubre a ti manja, ne znam, kurvetina? - O, fala lipa! - rekla je i krenula se oblačiti - Daj, ne izvodi sad! Bacio je opušak kroz okno i sjeo do nje - Samo oću kazat da je definitivno jasno da mi činimo nešto nepošteno prema jednoj ženi, al da nas dvoje ne bi bili pošteniji da je ona tu i da je viđamo svaki dan - Čekaj, čekaj malo - uspravila se i navukla majicu - Ovo se može protumačit i ka da san ja tebi, ono, ka neka terapija, simulacija, da bi moga i dalje mislit da je Ivana živa. Ako imaš ljubavnicu, znači da imaš

i ženu - Bogati, šta si ti sad nasrala! Jel čuješ ti sebe? Jebote, sami Frojdovi oko mene! - Šta se dereš odma? - Ma ne derem se, nego mi je stvarno fenomenalno da svi nešto pametujete o mojem odnosu prema ženama i sa ženama, ko da svi o meni znate više od mene! - Ko to svi? - Ma niko, šuro je jednom nešto srao - I šta kaže? - Šta te briga. Slušaj, ne treba meni nikakav alibi, nikakva simulacija da bi izdržo tu neizvjesnost oko Ivane. Jebemu, pa valjda bi ti već i prije primijetila da sam te uzimo ko, ne znam, antibiotik neki! Pridigne se, a Anita ga zagrljajem povuče nazad na ležaj - Sori, stvarno. Tresnila san to samo onako, nisan mislila ništa ozbiljno. Tomo pripali novu cigaretu - Ovako il onako, nije to lijepo čut. Zamisli da sam ja tebi reko da sam ja tebi nekaka proteza, nadomjestak neki? Jebote, oči bi mi iskopala na licu mjesta i bacila ih ribama! - Bi. Šta je, je - Osim toga, da je meni trebo takav neki surogat ljubavnice, pa valjda bi si u ovih godinu i po našo kakvu siroticu koja ništa ne svaća, umjesto da se zaljepim za ovaku jednu pametnjakovićku - Nikoga nisi ima prije mene? Oću rec, od... - Nikoga - osmjehne se Tomo i slegne ramenima - Nije da mi nije zatrebalo, nije da nisam poželio, al.. Eto, nikoga - Pa di si baš mene skuplja!? - upita Anita glumeći zaprepaštenje, i ponovo ga zagrli - Nisam ja tebe, ako ćemo pravo, nego ti mene - odgovori joj nakon

poljupca - Je li? A di to, molm te? - Po hodnicima. Prvo na sudu, a onda kod mene kući, sjećaš se, ti si napravila oba prva koraka. Anita se opet uozbilji - Pa šta se nisi branija, za gospu? Odupira? Tomo složi najozbiljniju grimasu i promijeni glas - Časni sude, sam je to tražio. Da nije, sigurno bi se branio, odupirao ili bježao - Čekaj, još ćeš brod zapalit - prekine ga ona i uzme mu dogorjelu cigaretu iz prstiju, baci je kroz prozor, vrati se i sjedne mu na koljena - Časni sude, moju stranku zanima što je to on točno tražio? Odnosno, što misli daje našao? - Pa - zamisli se Tomo - jednu pozitivno blesavu raspuštenicu, cirka trideset godina, blebetavu i veselu. S jedne strane lakomislenu, a ipak dovoljno pametnu da potpuno razumije u šta se upustila. I jako zgodnu, naravno - Divota! - odvrati Anita - Prvo kurbetina, a sad još i blebetava raspuštenica, i blesava, i… Šta je ono još bilo… E, lakomislena! - Ajde, ne izvodi, znam ja te finte. Neš se izvuć, ne pred ovim časnim sudom! Da čujemo, dakle, a što je vašu stranku navelo na kobni korak zbog kojeg smo se danas okupili ovdje? - Ajme, časni sude, ajme, ne mogu se sad ovako sekundarno sitit zaglumila je šiparicu i zakolutala očima - jel mogu dat taj iskaz na sljedećen ročištu? - Ne i - odvrati on oštro i prebaci se na svoj ležaj. Potpuno gol, legao je na bok, podbočio glavu lijevim dlanom i zapiljio se u nju - Sad i ovdje, ili cijeli postupak ide u zastaru! - Ajme, kako ću. Šta će svit reć za mene vidi je, ne more se sitit. Ajme, šta je odjednon postalo vruće kod vas. Skinula je majicu i bacila je preko ramena, pa tek onda zapitala

- Jel se smin samo malo raskomotit? Kimnuo je strogo, praveći se da ne osjeća trenutnu erekciju medu preponama. I Anita se pravila da je ne primjećuje - Siti se, Karmela, siti se - nastavila je, lupkajući se prstima desne ruke po lijevoj nadlamci - zločesta Karmela. Ajme, jel vi to držite upaljeno grijanje? Gospe moja, šta van je vruće u ovoj sudnici U dva pokreta svukla je i hlače, sjela na rub ležaja i zagledala se Tomi među noge - Čekajte, da vidm. Evo, sitit ću se garant! Ajme, na vrh jezika mi je. Aha! Dolazi mi, dolazi mi. Bravo, Karmela, evo ga! - kliknula je i uperila mu kažiprst prema spolovilu - Zato šta je obrazovan! I puno pametan! I obziran, i pažljiv! Zato šta snjin mogu razgovarat o svemu šta mene zanima! Tomo više nije mogao izdržati, nasmijao se i pružio ruku pa povukao Anitu na sebe. Ona se spretno dočeka na koljena i čvrsto mu šakom stisne ud - Blesane jedan blesavi, debili blesavi! - Vidiš ti dokle čovjeka može dovest rasprava o moralu, a? - Je, krupna je to tema. Tvrd orah - Pa šta nije onda bolje bit nemoralan? - Ne znan, nisan još probala - Umukni, Karmela Zaspali su, slijepljeni i isprepleteni, prije nego se potpuno smračilo. Kad je brod isplovio na valovito more, Tomo se probudio s mučninom i vrtoglavicom. Do jutra i do Splita, šest je puta išao povraćati. Anita ga je u stankama između dva napadaja gledala, niskala po glavi i leđima, pušila i povremeno se veselo smijala, stišćući usta dlanom.

Glava 29 - Oš mi moć učinit jednu uslugu danas? - pitao je Tomo - A šta? - Pričuvat mi Boru od četri do pet, pet i po najviše? Anita prekrije slušalicu dlanom, otpuhne, pa je premjesti na drugo uho - Mogu, nema problema A šta ga triba pazit? - Ma, ranilo mu nekog rođaka u Bosni, sad je tu u Splitu u bolnici, pa ga Boro došo obić, oće onda i mene vidit kad je već tu, a ja sam u gužvi do pet - Aj, dobro. A di ću ga skupit? - Spustit će se on dole, na Firule, onaj kafić prvi lijevo kad se dođe od bolnice - Okej. A ti ćeš doć do pet? Nemoj da sidin s čovikon do večeri, jebate, jedva se znamo - Ne boj se, ja sam tamo čim završim poso, možda i prije vas, ko zna. Ej!- Tomo spusti glas - Ljubim, grlim! - Uzvraćam istom mjerom, ako ne i žešće - odgovori tiho Anita Nemoj zeznit, do pet i po da si tamo, najkasnije! Nije joj smetalo što Boro kasni već skoro pola sata. Štoviše, nadala se da će Tomo stići i prije njega, pa da se ona nekako izvuče iz te nenadane situacije. Uz Boru joj je bilo nelagodno još od prvog susreta, ne samo zbog njegovog izgleda i šepanja. Svejedno, ustala je i počela mu mahati čim ga je spazila na nizbrdici. - Ufff - rekao je umjesto pozdrava kad se dogegao do njenog stola Nije ovo za mene ovakog, ovake nizbrdice. Prosto me povuče dole, ponese, dobro da imam nove kočnice, mogo sam i u more upast

- Sjedi - rekla je smijući se - Kako si, šta ima? Jel rastu pedoce u Pribidragu? - Rastu, puno te pozdravljaju, pitaju kad će Anita opet doć - A kako rođak, šta je to bilo? - Ma, pusti, jad i bijeda. Išo momak u Bosnu, nije mu bilo dosta rata, pa najebo, da prostiš - Jel teško ranjen? - Obe noge mu preseklo rafalom, odat će ko i ja, ako će moć uopće. Dobro je i prošo. Šta on priča, i šta sam od drugih čuo, ono kod nas je bio čisti Holivud prema Bosni. Ne zna mali ni ko ga je strefio. Tim rafalom, jel Srbi, jel Muslimani, jel naši. Strava. - Ja se vidim s Tomom tu i tamo, pričamo svašta, ovo, ono, al on nikad ne spominje rat - A šta će ti i spominjat. Nagledo se krvi i užasa za deset života. Ko i svi mi. Pametni ljudi ne govore o tom. Njima ne bi bilo ništa lakše od te priče, a vi ne bi ništa razumeli - Jedino šta mi je reka je da si ti zadnji ko je Ivanu vidija živu - Zadnji preživeli, koliko se dosad čulo. Al to je bilo samo na trenutak - Jeste si stigli šta reć? Oprosti šta gnjavm, al njega mi je nekako teško ispitivat o tom. A zanima me - Ko novinarku li privatno? - Ma privatno, ko prijateljicu. Ne, ne, pusti, ne moraš mi ništa govoriti - Nismo ništa mogli razgovarat - krene Boro službenim glasom - Ja sam joj samo ovako palcom pokazo preko ramena, na zapad, da smo Tomu prebacili na sigurno. A ona, ne znam. Mene je odvojilo za jedan kamion, nju za drugi. Ona je bila sva plava i natečena, ovako - Boro potegne dlanom preko lijeve strane lica, od čela do brade -I ja ne znam jel se bila osmjehnila, li je napravila grimasu, il se sve meni samo

učinilo s dvaes metara. Onda sam ja dobio kundak u glavu zbog tog palca, i sljedeće šta znam je da me bacilo iz kamiona na asfalt u Mitrovici, na zatvorski polygon. Eto, to ti je sve šta ja znam. Anita je tupo gledala prema Bracu - A jel mogu ja tebe nešto pitat? Ona tržne glavom, pa kimne - Vi se volite, jel tako? Ti i Tomo Gledala ga je prazno, paralizirano, bez imalo snage za neku grimasu, iskrenu ili lažnu - Neka, to je dobro. Vido sam ja odma u Pribidragu, al Tomo neće da prizna. Dobro je to. Ivana je sjajna žena. Da zna, i njoj bi bilo drago. Ne bi te mrzila, to budi sigurna - Misliš da je živa? Viruješ? - Ja bi volio da jeste živa i da je dobro. Ako nije dobro, bolje je da nije živa - Šta ti je sad to? Jel živa il nije živa? - Mene pitaš? Pošutjela je nekoliko trenutaka, a onda naglo ustala - Skužaj, moran na vece Utrčala je u zahodsku kabinu, sjela na školjku i zaridala. Nije joj samoj bilo jasno zašto place. Pobijedila je dosad sve dvojbe, sve grižnje savjesti, i mislila da je jača od svih mogućih moralnih iskušenja. Ali sad je osjetila, jako i potpuno, da mora prekinuti s Tomom, bez obzira na sve dobro i lijepo što će izgubiti, bez obzira na bol koja je, tu, u smrdljivoj zahodskoj kabini, već počela nadirati. Pribrala se, obrisala nos, umila se, pričekala da nestanu najvidljiviji tragovi plača i izišla. Ali čim je kročila na terasu, splasnula joj je u sekundi sva odlučnost. Spazila je Tomu kako se spušta niz onu nizbrdicu iza Borimh leđa i daje joj kažiprstom znak neka šuti. Prišao je Bori i kucnuo ga po desnom ramenu, a onda se izmaknuo ulijevo. A Boro se, kao da baš to očekuje,

osvrnuo na lijevu stranu - Mene misliš zajebat, a? - O, jebote, jesi ti išo u školu li nisi? Šta se praviš pametan? -odvrati Tomo, pretvarajući se da je silno razočaran Ta dječačka zaigranost u Tomi, ta nepotrošiva vedrina, to je bilo ono čemu se Anita nije mogla oduprijeti. Prije desetak godina, pa i manje, prepoznavala je iste simptome u svakom mladiću kojeg je znala, i išli su joj nepodnošljivo na živce. S vremenom, svakodnevno okružena plitkim i površnim ljudima koji se prave važnima glumatajući ozbiljnost i neku nedokučivu zabrinutost, počela je čeznuti za nečim tako običnim i jednostavnim, za onim što je iz Tome strujalo kao iz magneta. Svi obziri i strahovi, zajedno s onom naslućenom boli, sad kao da su spuznuli u rešetku kanalizacije nad kojom je zastala, gledajući kako se Tomo i Boro tapšaju i smiju.

Glava 30 Poljubio je u čelo usnulu Teu, pokrio je do brade plahtom, pa na prstima otišao u dnevni boravak. Upalio je televizor i krenuo uobičajeno, bez tona, mijenjati program za programom, uznemiren zbog sjene što ju je danas primijetio na Anitinom licu. Trajala je kraće od treptaja, ali bila je tu, pojavila se. Nije bio zabrinut, samo uznemiren. Prvi je put imao daha i vremena za razmišljanje u što se to upustio. Napokon ga je, strpljivo čekajući cijelog popodneva i večeri, obuzela grižnja savjesti, potpomognuta strahom od prošlosti i budućnosti. Ostala mu je jedino sadašnjost. Nije imao zašto misliti o Ivani, jer sve misli o njoj odavna su mu se stopile u jednu točku, u jedan prekidač u glavi, i bilo je dovoljno tek taknuti ga, ma i samo proći mimo njega, pa da istog trena prokuljaju i zasvijetle sve uspomene i potpuno ga obuzmu. Znao je sve tajne iz zida iza tog prekidača, previše ih je puta upoznavao, uvijek iznova. Sadašnjost… Dan za danom… Jučer više nije sadašnjost, ali sutra će to itekako biti, već sutra. Čim se probudi. Pokušao se sabrati, ustao da zatvori vrata na balkonu, pa se okrenuo i nanovo ih otvorio, a onda shvatio kako je sve što želi i što treba prevodivo u šest znamenki, šest besmisleno poredanih brojeva, iza kojih stoji jedini suvisli odgovor, i na sadašnjost i na pitanja iza zida, iza prekidača. *** - Znala san daš me nazvat! - Alo, Tomoje - Znan, govorin ti - Kako si znala? - A kako san znala. Znala san. Jesi dobro?

- Slušaj. Jel bi ti ipak mogla doć do mene, da prespavamo tu jednu noć, normalno, ko ljudi, pa ćemo posije vidit šta će bit i kako bit? A? - Može A jel znaš šta radim? - Nemam pojma - Sniman jednu kazetu za tebe - Super. Video, li za kazetofon? - Muzika. Neman ti ja video - Nemam ni ja. Slušaj… - Ne, sad ti malo slušaj. Jel važi taj tvoj poziv odma za večeras? - Važi! Važi, važi, važi, važi - Aj onda ovako, ja krećen za deset minuta auton, a ti dežuraj na balkonu i kad vidiš da san parkirala i da ti ulazm u portun, otvori mi vrata, da ti ne zvonin. Mala spava? - Aha - Evo me za kvarat ure * * * - Vidila san večeras posli Dnevnika na televiziji nekakav natječaj za imitatore - rekla je izvukavši glavu ispod plahte i poljubivši mu desnu bradavicu. -Mogli bi se javit - Ko bi se mogo javit? - Mi. Ti i ja - A koga ti to znaš imitirat? - Curu. Ženu. A ti moš momka,ili muža. A zajedno bi mogli imitirat život. Ima neki stari film, "Imitacija života" mislin da se zove - Nisam gledo - Nisam ni ja, ili jesam, ne sićan se. Al nije bitan film, nego naslov,

imitacija života. Jel tako da mi baš to radimo, da imitiramo život? - A, i jeste i nije. Ne znam - Ma kako ne znaš, kako nije? Ti skoro svaki dan posle posla dođeš kod mene. Ja obično nešta skuvan i jedva te čekan. Sve ostalo, i posal, moj i tvoj, sve je postalo samo alibi da bi ti i ja mogli sami sebi glumit muža i ženu. I to ne u bilo kakvon braku, nego baš onako, skroz idealnon, sa seksanjen čim se najedemo, ili i prije i posli. A vanka ne smimo ništa, ka da se ne znamo, ka da se nikad nismo ni vidili. Pa ti reci da nismo imitacija života! - A i jesmo. Al, pogledaj ljude oko nas. Jesu i u braku, i u životu, mogu šta oće, a opet imitiraju, i jedno drugom i svima zajedno - Ma znan to, al oću reć za nas. Niko nije ka mi, mi smo posebni, jel tako? Jel jesmo? Pošutjeli su nekoliko trenutaka, gledajući se - Oprosti ako mi je opet onakav osmijeh, al je, jeste, mi smo posebni. Zapravo, mi smo posebno posebni! - Posebno posebno posebni! - Najposeb… Pssst! - Šta je? - Jebote, ko da se Tea digla! Aj, pokij se preko glave, brzo! Tomo hitro ugasi noćnu lampicu i prevrne se na bok, tako da jednim okom drži pod kontrolom vrata sobe. Neko se vrijeme nije čulo ništa, a onda kvaka lagano zastruže - Tata - prostenjala je bunovno Tea - Tatice On se pravio da spava, ali kad se Tea krenula približavati Anitinoj strani kreveta, brzo se uspravio - A! Šta je bilo, ljubavi? Dođi s ove strane - Jel to naša mama? - pitala je mala i pokazala na jastuk po kojemu se protegnuo, izvirujući ispod plahte, pramen plave kose - Koje, ljubavi? Nema tamo ništa, dođi, idemo u tvoj krevet. Podigao ju je i iznio u hodnik, a Anita je skamenjena osluškivala

Nije znala što da radi, da li da ostane tako pokrivena preko glave, da se skrije iza vrata, da pobjegne u dnevni boravak ili zavuče u ormar - Zažarila se sto na sat - šapnuo je Tomo čučnuvši uz krevet -Ti ostani tu dok ja to ne riješim. Obišao je krevet, otvorio noćni ormarić i iz njega izvadio toplomjer. Pokrila se opet preko glave i počela čekati da se dogodi što se ima dogoditi. Željela je pomoći Tomi, i maloj, ali je znala da ne smije. Zgrabila je rub plahte u šaku i pritisnula je na usta, bojeći se da se ne rasplače. Probudili su je Tomini poljupci po obrazu. - Riješeno, barem zasad. Triesosam sa devet. Dao sam joj andol, da se znoji. Iz kuhinje zapišti čajnik. Tomo skoči, a Anita pričeka da pištanje nestane, pa se otkrije i počne oblačiti - Vidila me, jel tako da me vidila? - pitala ga je dok je rastapao med u šalici čaja - Nije, vidila ti je samo malo kose. To ćemo lako riješit, reć ću joj da je buncala, halucinirala od temperature i.. - Tomo, ovo je strašno - Ma šta je strašno? Sve je okej, ništa ti ne brini, ja ću sve sredit - Ti ćeš sve sredit, a ja nek iden doma i mirno spavan, jel to oš reć? - A jebaji ga, nemam ništa bolje. Imaš ti kakvu ideju? - Krasno. Okej, iden, čujemo se sutra - Čekaj! - A šta ću čekat? Ovo nije imitacija života! Da je imitacija, ja bi sad kuvala taj čaj i mišala med. Ne znan. Bilo bi nekako, nešto bi bilo, a ovako… Ovako je jedno veliko ništa i jedno veliko nikako. Ovako san ja samo trupina koja smeta - Ajde, molim te, nemoj sad samo puno dramit. Takve se stvari događaju u životu. I u imitaciji života isto, sigurno, inače bi bila loša imitacija

- Okej, sad ću ja dobro odimitirat da iden. Može? Posegnula je rukom u torbicu, da čim prije čvrsto stisne svoj snop ključeva, trenutno jedini kontakt sa stvarnim životom. Umjesto njega, zgrabila je plastičnu kutijicu - A, evo, to san ti snimala večeras. Poslušaj ako te bude volja. Tomo se pomakne, ali ona ga samo brzo poljubi i tiho za sobom zatvori vrata stana. Ostao je u kuhinji, osjećajući kako ga obuzima ljutnja zbog koje nije htio izići na balkon i gledati dolje na parkiralište. Izvadio je žličicu iz šalice, obliznuo je i spustio u sudoper, pa se, gaseći svjetla za sobom, zaputio u Teinu sobu. Legao je kraj nje i duboko uzdahnuo, a onda se sjetio da bi bilo dobro promijeniti posteljinu na njegovom krevetu, negdje je sigurno zaostala koja Anitina vlas. A mala nije blesava +++

Glava 31 Dragi D! Tata govori da je to meni sve od fibre al ja znam da nije sve i da sam ja sigurno vidila mamu u krevetu. On kaže da mi viruje i da bi on da je ima fibru da bi on je sigurno isto vidija ali kako nije ima fibru da zna da nije bijo niko pored njega u krevetu nego da se meni to sve pričinilo od moje fibre. A da mene sad uzmu na policiju i pitaju ja bi isto rekla da san je vidila u krevetu. Imala san fibru ja i prije al nikad ovakvu. To mi je od mame ili mi je mama od fibre ka šta kaže tata. Ne volim fibru. Oću mamu bez fibre +++   - Ovo nam je bila prva svađa, jel tako? - pitala je Anita - Pa i nije bila neka svađa, više onako - Više ono, ka, imitacija svađe - E! - nasmije se Tomo. Osvrne se kratko prema šanku, pa stavi - Slušaj, ja ti se stvarno moram izvinut za... - Reče se "ja se isprićajen"! - prekine ga ona dignutim kažiprstom i karikirano tvrdim izgovorom -Jel mi viruješ da san na radiju neki dan čula tipa da to kaže, majke mi! I to da ispravi čovika koji... - Anita - Ma nemaš se šta ispričavat, šta ti je - Sve da i ne moram, ajde me pusti da to bar izgovorim, a? Vidi, samo imam tu potrebu da se ispri... Kako si rekla? - Ispričaješ, valjda

- Ispnčajem, znači, jer sam stvarno usro učkur. Sve sam dobro znao šta se može dogodit, al svejedno sam te pozvo da dođeš na tu noć, jeben ti noć i noć ti jebem - Ako se sjećaš, ja san ti još prije Ancone rekla šta će bit i kako će! A doletila san sinoć čim si spomenija, jer me je vuklo i jer san tila da tako bude. I da me ti nisi pozva, viruj mi, ja bi ti sama to predložila za dva-tri dana. Prema tome, ti si kriv isto ka i ja, ako je iko išta kriv i uopće... I ako smo to riješili, reci mi više kako je malena? - A, dobro - prene se Tomo - Ujutro nije imala temperaturu, Ja sam je svejedno odveo didi i baki, pa će oni vidit oće li ić u školu popodne, ili neće. Nazvat ću ih malo kasnije da čujem šta ima - Super, a jel šta govori za noćas? - U, da znaš! -Ajme meni... - Ma ne, samo je ušla u sobu i gleda i čudi se, ovako, levo-desno glavom... Ja sam noćas promijenio posteljinu kad je zaspala, pa je to zbunilo... Pričala mi da je vidla mamu noćas, da joj je kosa bila na bijelom jastuku... - Ajme meni, bidna mala... - Jebaji ga, manji joj je šok ako misli da je buncala pod temperaturom, nego da je u krevetu našla tatu s golom teta Anitom. - Znam, al... Anita opet, kao i prošle noći, pritisne šaku na usta i zagleda se u zamašćeni prozor gostionice, kao da će kroz njega nešto vidjeti. Šutnju je prekinuo Tomo: - Poslušo sam malo tvoju kasetu u autu, prve dvije stvari... - I? - Znam obe s radija, al ne znam ni ko je ni šta je, jer i radio slušam samo kratko, samo u vožnji. - Ona prva je jedina važna - šmrcne Anita. -Jesi sluša kad Talking Headse

- Jesam, malo nešto... To ti je meni bilo sve nešto pretenciozno. - A šta si sluša, šta si volija od muzike? Vidiš, o muzici nismo nikad pričali... - Pink Floyde, pa... - Jebate, a oni ti nisu pretenciozni? - Nisu mi bili u to doba. Danas da ih prvi put čujem, vjerovatno bi mi bili... I tako, sve pomalo... - Ajmo ono vječno pitanje: Beatlesi ili Stonesi - Malo jedni, malo drugi. Ništa generalno, ni za ni protiv. - Okej, nema veze. Ova prva stvar šta san ti snimila, to je David Byrne, vođa Talking Headsa. Kad su se raspali, on je krenija u solo karijeru i ovo je s albuma koji je napravija s Južnoamerikancima, raznin. Al i to nema veze. Važno je da se stvar zove "Independence Day", dan nezavisnosti. Jel znaš engleski? - Dovoljno za razumit šta znači independens dej, čak i malo više obrecne se Tomo i mahne konobaru. - Kopirat ću ti, slušaj... Kopirat ću ti tekst, al moš razumit i ako malo bolje poslušaš. To je ljubavna priča, čak mi se čini da je malo i pederska, al nema veze, o tome kako njih dvoje čekaju svoj dan nezavisnosti, ono, dan kad će se moć slobodno držat za ruke po ulici, vodit ljubav vanka, na otvorenom, živit ka svaki normalan par. I vesela je, jer se čovik zbilja nada, viruje u to da će taj dan doć, pa makar i za sto godina, on će čekat. Stoput san je čula, al nikad mi nije bila ka neki dan... - Heh... Ajde, zvuči zanimljivo. Poslušat ću doma. A šta su druge stvari? - Ništa strašno. Malo Stinga, malo Princea, Van Morrisona... - Isto ljubavne? - A ne, prosvjedne ću tebi snimat! Politički angažirane! - Dobro, samo sam pito...

- Ajme, čekaj - trgne se Anita i uzme torbicu u krilo. - Uvatila me noćas poezija, pa san uzela knjigu i krenila čitat. I, jebate, vidi na šta naletin za pet minuta! Pruži mu preko stola dvaput presavinut list papira. - Šta je to? Čije? - upita Tomo rastvarajući i ravnajući papir. - Pročitaj prvo, pa ću ti reć. Na fotokopiranoj 113. stranici iz neke knjige pisalo je: Užasni se Užasni se nad ovim večeras, ljubljena; za nama ljudi govore potiho jedan drugome naša imena, ljubičaste fluorescentne lampe osvjetljuju mjesta naših sastanaka a riječi koje smo si šaptali razglašuju preko radija. - Ko je to? - javi se Tomo tiho kad je još jednom pročitao pjesmu - Ivan Slaming. A znaš kad je napisa? Pedesdruge! - Pa di baš "preko radija", jebemu radio - E!

* * *

Glava 32 - Ružice, pa nemojte mi i vi bit ko dida Ivan! Tea je vec otišla u školu, a djed na ribarnicu. Tomo i punica stajali su sami u kuhinji, on s aktovkom do nogu, a ona s nožem i prepolovljenom paprikom u ruci - Tomo, samo te pitan, nemoj se odma jidit - odgovorila je Ivanma majka. A pitala je dotad, sve pomalo, sve izokola, i sve detaljnije, čisteci povrće za juhu, o nedavnoj noći kad je Tea, pod temperaturom, vidjela mamu u tatinom krevetu - Sve sam vam reko. Znate i sami da Tea sanja Ivanu skoro svaku noć, rekla mi je da je vama isto kazala - Apašica mala, a meni ponavlja da ti ništa ne govorm - zavrti glavom Ružica i ubaci očišćenu polovicu paprike u zdjelu - A znate kad mi je to rekla? Kad smo se jedamput sami zapričali o Ivani, još lani, i kad sam ja nju tješio s time šta i ja sanjam Ivanu svako malo! Ja je isto sanjam, znam kako je to, i šta ćemo sad? - I ti sanjaš? Ivanu? - Normalno. I sad, da me Tea zatekla tu noc u kupatilu, možda bi joj se učinilo da je mama u kadi, ili na školjci? Ili da pere zube! A našla me u krevetu, ja spavam, njoj temperatura triesdevet, tek se probudila i ko zna šta sve vidi u mraku! Išo sam joj promijenit posteljinu kad se oznojila, sjetio se da ni svoju nisam promijenio ima mjesec dana, pa sam i to napravio, ionako nisam zbog nje smio zaspat. Nemojte me, molim vas, bar me vi nemojte - Tomo moj - progovori Ružica tiho - nemoj mi zamerit. I meni je ka i maloj s fibron, al menije tako svaki dan i svaku noć. Ne virujen šta vidm i čujen, virujen šta ne vidm i šta ne čujen, i sve mi se već izmišalo. Skužaj, molm te. Obrisala je izgužvanom kuhinjskom krpom prvo obraze a onda i ruke, pa mu vrhove hladnih, vlažnih prstiju nježno

spustila na nadlanicu. - Nemoj se jidit na staru nesritnju babu. Nisi nan bija ništa rika šta je bilo u Zagrebu zadnji put, mala je sva skonšumana od te fibre i te noći, morala san te pitat. Tomo je lagano zagrli oko ramena - Ajmo sjest na balkon nas dvoje, da mogu zapalit, a? - Ma puši tu, koga briga! - mahne Ružica i skine malu limenu pepeljaru s vrha frižidera - Neću, Ivan će odma nanjušit, još iz haustora - Oće umrit od jednog duvana? - Ma znam da neće, al... - Evo, tu ispod stani i lipo zapali, a ovo će sve posisat - rekla je uključila napu na najjače. Tomo se nasmije, slegne i zapali cigaretu - A šta si reka, da te on bija napa nešto? - nastavi punica kad se opet latila noža - Je, ima sad već i mjesec dana. Isto je ko i vi sumnjo da imam neku... neku - Ma, nisan ja ništa sumljala, Gospe moja, samo san tria da... - Ružice, ružo Ružice, punice moja najbolja! Sve je meni jasno, ništa ne brinite. Al volio bi da je i vama jasno - Jasno mi je, sinko. Nemoj mi zamirit, molm te. Žustro je odrezala izboj i korijen na glavici luka, pa joj krenula poro guliti koru. Tomo požali što je pristao pušiti u kuhinji - Nego - nastavi stara - nisi mi reka šta je bilo to u Zagrebu? - A jebemu, reko sam vam, i vama i Ivanu. Nisam lšo zbog Ivane nego zbog posla. Ima jedna parnica šta ne znaju jel bi trebo bit nadležan Zagreb ili Split, gdje je bilo počinjenje, i ja sam otišo tamo da probam izgurat da bude u Splitu, to sam vam isto sve reko Zato sam i išo noću vlakom i tamo i vamo, da ne gubim tri dana - Tomo

- Recite - odvrati on službeno, gaseći cigaretu i podižući aktovku s poda - Ludasto je, al ja, kad mislm, ispadne da jedino tebe još iman - Nemojte, Ružo, nemojte tako govorit - Ozbiljno ti kažen. Svi drugi su poludili oko mene - Ajte, molim vas, nemojte tako Ružica šmrcne i povuče kažiprstom ispod nosa - Skužaj. Aj ti na posal, zakasnit ćeš, ka i ja s obidon Vani, pred liftom, pokušao se leđima zalijepiti za zid, jako i potpuno, toliko da ga cijelog uvuče u sebe, tako da se uguši od stida. A dolje, u autu, čim je zakrenuo ključ, oglasio se kazetofon. Anita mu je jučer dala kazetu s cijelim albumom "Rei Momo" Davida Burnea i sa svim prepisanim tekstovima. Slušao ga je i sinoć i noćas i jutros, prevrtio ga nekoliko puta, naučio ga gotovo napamet, i baš sad mu je, od svih pjesama, iz zvučnika trebala zazvoniti pjesma "Loco De Amor", i iz nje baš stih "like a pizza in the rain". Zaustavio je vrpcu, premotao je malo unazad i opet pustio. Kao pizza na kiši. Kako bi mogla izgledati pizza na kiši, koliko jadno i beskorisno, koliko gnjecavo i gadljivo? "Gle malu picu poslije kiše", izgovorio je glasno svome licu u retrovizoru. Nije više slušao pjesmu, sva mu se koncentracija preusmjerila na gađenje nad samim sobom. Prebacio je u rikverc naglo kao da želi istrgnuti mjenjač, samo časak nakon što je zaključio da je prekid s Anitom jedini mogući izbor. Kad to napravi, sve će se vratiti na svoje mjesto i on će opet biti... Što će biti? Omraženi advokatić, mužić nestale heroine, što? Pritisnuo je gas i naglo skrenuo na glavnu cestu. Odmah iza zavoja, s ugibališta autobusne stanice, pred njega je iskočio policajac. Tomo se sledio od nelagode kad je začuo da mu kočnice škripe pri zaustavljanju. - Dobar dan, gospodine - rekao je prometnik - vi to uvijek tako ili je danas nešto posebno?

- Nikad, eto, sad sam malo samo, zamislio se - petiljao je Tomo, dodajući mu isprave - Jeste li konzumirali štagod, Tomo? - pitao je policajac, ne dižući pogled s vozačke dozvole - Nisam ni pio ni jeo. Niti kavu - A jeste onda gladni, ih žedni? - Nisam - Pa zašto onda tako izlijećete na prometnicu s pravom prvenstva? Jeste li uočili znak obvezatnog zaustavljanja? - Jesam, svaki dan ga uočavam - uzdahne Tomo - Ne znam šta mi je danas Malo sam poludio valjda, ne znam - Da? Od čega ste poludili, Tomo? - Heh.. Od ljubavi, ne znam... Loco de amor - Ne može to tako ić, znate? Ni pojas niste vezali +++

Glava 33 - Ubiću te! - zarežao je s vrata i stisnuo joj lice dlanovima - Jesi lud jebate?! - prosiktala je kad mu se izvukla iz stiska i odvojila od mahnitog poljupca - Koji ti je kurac!? Jebate, ka John Wayne kad ljubi mlade Meksikanke! Tri zuba si mi izbija i nos polomija, parit ću da san preživila avionsku nesreću! - Sori, oprosti, izvini, ispispričajen se - Šta ti je da si tako navalija? - Šta ja znam... Ljut sam na tebe i na sebe! Ej, ajmo se brzo poševit, bez skidanja! - Alo! Iman menzes, koji ti je. Biži! Sjeli su za stol u kuhinji i šutjeli nekoliko minuta - Ja ću sad skuvat kavu, a ti moš počet pričat zašto si ljut progovorila je napokon Anita - Na mene ili na sebe, moš počet od čega god - Ma ne znam, jebaji ga - Ja ću ti reć, ako ćeš mučat minut. Jel može? Al baš mučat, dok ja ne završin Onda mlij koliko te volja - Ajde, da čujem. Šutim - Evo, ovako: Ljut si jer san ti lipa i jer si se, jebi ga, zaljubija. Dobro ti je s menon, zajebajemo se i u postelji i di god možemo. Počeja si se smijat opet. Super ti je sve i čak bi, da je sve okolo drugačije, čak bi me možda tija i ženit. Al nije ništa drugačije, i to te jebe. Ništa nije drugačije, samo smo mi drugačiji. I doša si ovde sa željon da prekinemo, jer ne možemo ovako, stvarno ne možemo. Ne možemo i ne smimo i ne znam šta sve ne, šta sve mi ne. I dok si bija u autu i dolazija ovamo sve ti je bilo jasno, al kad si me vidija, sve je palo u vodu, ali plan je propa.

Nemoš prekinit jer ti je dobro s menon, al i dalje želiš prekinit jer znaš da se iz te priče ništa dobro ne može rodit. I to je to, zato si ljut, samo šta si ti muško i ne znaš to izgovorit. Jel tako? Tomo je nastavio šutjeti, zagledan u slavinu iznad sudopera - Ja san svršila, sad moš ti - podbode ga Anita, stavljajući šalice na stol - Okej, evo. Lako ti je tumačit i analizirat drugog, al daj vidi sebe. I ti si se zaljubila, jel tako? I tebe je privuko neki magnet, makar ti je sve jasno, i bolje neg meni. I evo, tu me sijeci ako nije, ti si isto danas barem jednom, ma i triput garant, mislila o nama i o tom kako bi najbolje bilo da prekinemo. I sad se praviš nešto oštra, ko, ti si faca neka, a zapravo nemoš ni zamislit kako bi ostala živa ako prekinemo. Eto, i ja svršio Jel ti bilo lijepo? Nasmiješila se i pogledala ga - Ka i svaki put - I šta ćemo sad? - Ne znan. Da neman menzes, znala bi šta ćemo - Vidiš ti to. Osjećam se ko džanki neki - Ka Elektra, onaj šta ti je tija popušit - Dobro, ne baš ko to đubre, al navučeno, onako, skroz. Jebote otkad nismo išli na badminton. Jel znaš ti šta sad nama preostaje? - Reci - Volit se i u isto vreme smišljat način kako ćemo prestat, a da preživimo oboje - Ajmo. Prvo ti voliš a ja smišljam, a onda menjamo strane - Kako ćemo to? Iz njenih očiju čitao je i cinizam i ljubav, i blagost i bijes. Dok je pokušavao proniknuti do pravog značenja tog pogleda, zapitala je - Kako je Tea? Jel prošla s pet?

Gotovo. Sve peja do peje. Osin četvorka iz hrvatckoga! +++

Glava 34  - Javio mi Boro da dolaze prekosutra neki iz Osijeka šta oće prodat kuću u Pribidragu - rekao je Tomo, potpuno gol, malo odmaknuvši zavjesu i otpuhnuvši dim kroz odškrinut prozor -Moro bi je ić vidit. Oš sa mnom? - Šta ću ti ja? - Onako, da imam i drugo mišljenje ako mi se svidi Volio bi da se i tebi sviđa Anita se uspravila na krevetu i podlakticom prekrila gole grudi - Nemoj mi to uvaljivat, pliz - Šta uvaljivat? - Čoviče, ja cilo vrime, dva miseca, vozm i s punin gasom i s nogon dignuton do krova - odgovorila je poslije dubokog uzdaha. Isto ka i ti. Ti znaš da je meni kretenska ta ideja s Pribidragon. I zato nemoj mene mišat u to, a još manje mene pitat jel mi se sviđa kuća ova li ona. Nemoj mene unosit u svoje odluke s kojima ja neman veze, nikakve. - Al ja bi volio da se i tebi sviđa Gledala ga je ne znajući bi li bila presretna ili zabrinuta i pazeći da joj se ništa od toga ne vidi na licu. - Ti si poludija, znaš? - kazala je tiho - Ti si zaražen i ako šta si zaražen, nego si i zarazan. Ti si epidemija na dvi noge Malo je podigao roletu, pa kažiprstom i srednjakom ispucao opušak kroz prozor - Može bit. Al jedino ja imam protuotrov - rekao je, spuštajući se sa smiješkom na krevet -I jedino te ja mogu cijepit - Ma imaš... Imaš ti moj kurac - odgovorila je smijući se glasno i grleci ga

***  - Di si? - pitao je na telefon -Ja sam tu već po sata! - A ne zajebaji, rekla san ti da do tri ne mogu ništa. Dva i po u najboljoj varijanti! I onda još uru i kvarat vožnje do Pribidraga. Mrzila je dežurstva vikendom. Ne toliko zbog izgubljene subote i nedjelje, koliko zbog samog vremena potrošenog na besmisleno čekanje nekakvih vijesti koje sutra možda nitko neće čitati. Smišljati nadnaslove, naslove, podnaslove i potpisivati fotografije nečemu toliko besmislenom i uznemirujućem kao što su vijesti iz rata u Hrvatskoj i Bosni, jednoj takvoj vijesti svakih sat i pol, često i jednoj goroj od druge, to je bio zadatak koji je podnosila teže od ijednoga drugog. A vijesti iz rata postale su odavno rutina, tek tu i tamo poneka bi zastršala zbog broja žrtava ili bezdušnosti napadača. Milijun je puta dosad poželjela otići na bojište i raditi pravu, stvarnu, živu, krvavu reportažu, ali takvi su se zadaci u ovoj redakciji, kao i u većim drugih, povjeravali drugačijim novinarima ili polupismenim početnicima koji se neće ljutiti i svađati ako im u redakturi nestane pola teksta, ili starijima koji se neće svađati ni oko čega, samo ako im se pruži prilika za okajanje nekih ranijih političkih grijeha. A Anita je bila tvrdoglava i lajava, nije imala nikakvu staru člansku iskaznicu ili dosje kojima biju se moglo držati pod nadzorom, pa je tavorila u gradskoj rubrici i crnoj kronici. I na ovim vikend-dežurstvima u desku, koja joj je namjestio Jebentija, u svojoj ekipi, još dok su bih u vezi. - Nemoj mi pobić, iman nešto važno za tebe - šapnuo joj je Skračić u prolazu, taman kad ga je u sebi opsovala Pet minuta kasnije ponovo je došao do nje i rekao - Aj, idemo kod glavnoga - Šta ćemo kod njega? Al mu nije dobro? Obično vikendom bude tu od dvanaest do podne, a vidi ga danas! - Ne pizdi, Čelamce, nego aj sa mnon - Šta ću ti ja tamo? - Nabacija san ti zadatak prva liga, ne pizdi, sve ćeš čut od njega za

minut - Sidi, Anita - rekao je glavni urednik, pokazavši na stolac do svoga za velikim konferencijskim stolom. Jebentija je sjeo odmah do nje - Odlučio san tebi dat ovaj zadatak, jer mi se čini da smo te malo zapostavili i da ti možeš dat puno više. I Novon dobu i, na kraju krajeva, cijeloj Republici Hrvatskoj i njenoj javnosti. - Šefe -javi se Anita kroz smiješak -ja još ne znan zašto nan triba ovaki uvod, ovako služben, al ja van odma moran rec da ja ne mogu dat ciloj Hrvatskoj. Nisan ja Isus pa da jednon ribicon... - Čelan! - prekine je Skračić - Okej - nadoveže se glavni - ajmo se dogovont da sad pet minuti nećemo bit duhoviti i da nećemo jedno drugog prekidat. Okej? - Okej, slušan - Jel se sićaš još ćirilice iz škole? - upita je on i prebaci s radnog stola fotokopiju nekog rukom ispisanog papira - Nisanje ni u školi baš nešto znala, al... - Čitaj naglas, pa ćemo te nas dva ispravljat. Anita se zagleda u papir i krene glasno čitati - Upe... Ured Republike Srpske Krajine Beograd.. Vladi Republike Srpske Krajine Knin.. Ha... skužajte nije ha nego na Na ruke predsjedniku - Predsedniku - ispravi je Skračić - Ja se ispričajen, al slaba san nešto sa srpskin i ćirilicon, naročito otkad je rat počeja - nakezi mu se ona i pruži papir - bil mi vi mogli pomoć? - Aj Zvone, čitaj ti, jebi ga. Skračić se nakašlje, pa krene: - Na ruke predsedniku. Na vaš zahtev obaveštavam vas da je ratna vojna zarobljenica Ivana Kriste živa, da se čuva u objektu Crni vrh kod Aleksinca, pod imenom Ana Prelas i brojem RVZ 2420 i da joj je medicinsko stanje zadovoljavajuće. Očekujući vaše dalje smernice,

srdačno vas... - Ma čekaj!! - vrisne Anita - Daj to vamo! Istrgne Skračiću list iz ruke i krene sama čitati I prije, dok je on čitao, već pri prvoj rečenici osjetila je kako joj se sva krv slila u stopala - Sta je ovo? Otkad je ovo? - Piše ti gore datum - Lani, osmi misec. Pa šta to skrivate dosad? - Ne skrivamo ništa. To mi je danas došlo - odgovori joj glavni urednik - Od koga? - Neman pojma. Tip je neki mufljuz obavještajni, po govoru bi čak reka da je Makedonac, al za sve žive radi, za Muslimane, Srbe i nas. I nazva me ujutro doma i govori da smo mu spasili život neki dan s nekin tekston di ga se ni ne spominje, i da eto, u znak zahvalnosti, daje Novon dobu kopiju važnog autentičnog dokumenta i da ju je noćas ostavija za mene na porti. Ja san doša, otvorija kuvertu i naša ovo - Zaključili smo - nadoveže se Skračić - da si ti najpodesnija za to popratit Znaš Kristu, u dobre si s njm - Ti si to zaključija? Ti koji si me tira da nađen Krsti bilo kakvu šporkanju?! - To je bilo drugo, sad je važno samo da mu nađemo ženu - Ko da mu je nade? Nas tri? - Nije, nego ti. Ti i on i Novo doba, jasno - Ekskluziva! Ej, curo, zamisli to "Novinarka Novog doba Anita Čelan pronašla i spasila Ivanu Kriste"! A? - Nemoj me zvat curo! I nemoj mi samo reć da ti nemaš nikakve veze s ovm? Ti i tvoji prike iz Udba-jugenda! - Anita - uskoči glavni smirujućim tonom - ti znaš da ja tebe pratim otkad si došla u redakciju, bija san ti i urednik prvu godinu u gradskoj. I

ja najiskrenije mislim da si ti jedna od najboljih u ovoj novini. I bezveze mi je da se takav talent troši samo u gradskoj ili crnoj kronici - Šefe, ja tu ne mogu ništa. Vi ste taj koji određuje ko će radit u koju rubriku Anita je sporo govorila između dlanova kojima je pokrila obraze i oči. Sa svakom joj se novom riječi činilo da joj donja čeljust postaje dvostruko teža. - Pa evo, to i radim. Određujem i raspoređujem da sad više ti neš radit ni u gradskoj ni u crnoj, nego samo na ovom zadatku, do daljnjega. Eto. Jel to riješeno? - To ti je savršena prilika za afirmaciju i promociju - dometne Skračić - Da? -Anita makne desni dlan s lica i cinično ih pogleda jednim okom - Tako da se mogu posli prodat u neku drugu novinu za bolje pare? A da onda Novo doba ponudi duplo više da ostanen? - Ako je plaća problem, ja mislim da možemo već sad - Ma nije plaća problem. Nije plaća problem, nego... - Znan ja u čemu je problem, jeben ti ja taj problem! - Ti, Skračiću, muči! Koliko san čula, od maloprije mi nisi više urednik. Prema tome, nemoj mi više ti prodavat pamet, to mi je najveća plaća - Jel to znači da prihvaćaš posal? -javi se glavni - Aj, dajte mi dvaeščetri sata. Može? Nećemo puno izgubit u usporedbi s cilon godinon šta je prošla od ovoga pisma, a ja ću dobit malo vrimena da razmislin Odnosno, da razmislim, kako bi vi šefe rekli. Jel vas mogu sad, dok san još u ovon nepoznaton stanju, pitat jednu stvar? Do lani ste normalno govorili, a otkad ste postali glavni, puno mi nešto pazite da na kraju uvik bude "m" a ne "n", a ostalo van manje-više sve promakne. Jel to dođe s promaknućem? Oću li i ja sad, ako pristanen

na promaknuće, od sutra morat pazit na te stvari dok govorin? Dok govorim, pardon. Skračić se nervozno počeška po čelu i nosu - Vidiš ti kako to ide. Da me sad nisi išla zajebavat, dobila bi ta dvadeset i četri sata. A ovako ćeš dobit manje. Sutra u podne oću da se nacrtaš tu s odgovorom. Ajme, skužaj, s od-go-vo-ro-N! - "N" kao "ne"? - Aj, nemoj mi više, ne zajebaji nego idi razmišljat! Ti, Zvone, ostani, tebe još trib... Završit ću riječ kad Anita zatvori vrata za sobom. Ništa se nije čulo, ali Anita je jasno vidjela kako svi stolovi i ormari u praznoj redakciji vibriraju, kao da se spremaju odskočiti prema stropu. Tresli su se i prozori, a vijci su im se na kvakama polako počeli odvrtati. Prolaz između redakcijskih boksova postajao je sve uži i sve duži, a Anita je hodala polako, sve sporije, sve nestrpljivija da čuje bilo kakav zvuk koji bi je vratio u stvarnost. - Di si ti, jebate? - viknuo je Marin, naglo ustavši od stola za dežurne -Ja dođen na dežurstvo, al neman ga od koga preuzest! Tu su ti stvari, tu ti je borša, al tebe nema nigdi, već po ure! Di si? Mali je imao dvadesetak godina i počeo je raditi dobra dva mjeseca nakon što je poslovodstvo čvrsto odlučilo da do daljnjega više neće angažirati nijednog novog honorarca. Bio je nećak ili kumče nekoga važnog i bio je glup koliko i ambiciozan. - Jesi povinja u vece, možda san tamo bila? - upitala ga je tiho - Kako ćeš bit u veceu, kad si došla s ove strane? - Eto vidiš, zna si baren na kojoj san strani - Nisan zna, nego... Osim toga, kako ću ja cirit u ženski vece?l - Je, šta je je. Ništa, iden onda ja pocint. Ako se nađen tamo, tebi ću prvome javit. Zaključala se u smrdljivoj kabini i iz stražnjeg džepa na hlačama izvukla dvaput presavinut list papira. Čitala ga je slovo po slovo, polako, povremeno i mićući usnice, tražeći pomno bilo kakav trag koji bi joj dao nade da pomisli kako je posrijedi laž i falsifikat. Jednom,

dvaput, triput i jedino što je zaključila bilo je to da je papir sad već previše izgužvan po kutovima i rubovima, i da ga odmah treba odnijeti tajnici na fotokopiranje, u dva primjerka ili u tri? Ne, dva će biti dovoljno U plimi spasonosne zaokupljenosti banalnostima, odjednom joj je postalo užasno važno da to pismo Tomo primi u ruke čisto i ravno, bez ijednoga traga da ga je itko ikad prije dodirnuo.

Glava 35 Dragi D! samo kratko Prvi put u životu veselim se šta ću danas ić u Pribidrag! Karlo je već iša i tamo je. Tata gleda neku kuću a doće i teta Anita. To ti još nisan rekla a nemoj ni ti nikome ja mislin da oni dvoje nešta mutu. Ili bi baren ko volili mutit. Ja buden nekako vesela kad se sitin toga a onda se sitin mame i ne znan šta bi bila. Pa smijem i ja bit vesela koji put šta ne? Mama bi sigurno tako tila. Pitat ću je kad mi opet dođe. Baš me zanima. * **   Sjedio je u "Las Palmasu" sam, za jedinim stolom u hladu plastične tende. Radivojevići su se vratili u kuću, valjda da se pozdrave s njom i uspomenama, a on se pokušavao uživjeti u ulogu muškarca u mladim srednjim godinama, pred pragom nove životne prekretnice. U ulogu koja mu je na prvi pogled savršeno pristajala. Kao onda, pred rat, kad je odlučio prestati s pušenjem, uzeo je olovku i podijelio stranicu rokovnika na dva stupca, na "za" i "protiv". Sve je i ovaj put bilo "za", ispunio je stupac do dna za samo nekoliko minuta. U rubriku "protiv" upisao je za to vrijeme tek dvije natuknice ! 1-Tea (?) 2-A (?) Samo su Tea i Anita bile razlozi zbog kojih bi u posljednji čas mogao odustati od kupnje te kuće u Pribidragu. Njih dvije, i to što nisu dijelile njegovu oduševljenost tom idejom, njegovu potrebu da se povuče u nepoznatost iz kakve je i došao. Tea ga je jutros potpuno zbunila, čim je spomenuo da ide ovamo pogledati još jednu kuću,

oduševila se i bez imalo prenemaganja pošla s njim. U vožnji mu je rekla da joj ovdje jedna prijateljica iz razreda ima baku i djeda, što bi moglo značiti da su vrata za pregovore s malom ipak, napokon, odškrinuta. Kad su stigli, u trku je razgledala kuću i vrt, pa nestala u potragu za tom prijateljicom. A Anita, o njoj nije imao snage razmišljati dulje od nekoliko sekundi. Svaki put kad bi pokušao, obuzela bi ga grižnja savjesti, osjetio bi krivnju zbog toga što ju je uvukao u svoj život i što je tako sebično nastoji zadržati u njemu, a jednako će je tako sebičnio odgurnuti ako više ne bude imala volje i dalje se prilagođavati tom njegovom životu i njegovim odlukama. Neće je baš odgurnuti, samo će je pustiti da odustane i ode, bez posebnog truda da je zadrži, niti koliko je volio i trebao. Uostalom, ona je i prije početka veze znal i za njegove planove s kućom i Pribidragom. Volio bi da joj se on i kuća baš svidi, ali znao je i da će je kupiti, nju ili neku drugu, bi obzira na Anitinu ocjenu. On je tako odlučio, još zimus. A opet u međuvremenu se ponešto i izmijenilo, osvanula je ona, s tom svojon neukočenom živošću, sa željom da bude s njim. Ni u mislima se nije usudio samome sebi reći na koga ga toliko podsjeća. Rastegnut između odlučnosti i osjećaja krivnje, spas je potražio u lijevom stupcu, u rubrici "za", i krenuo je još jednom proučavati. Sve je bilo tu. U Splitu se polako rješava te bezvezne priče sa zastupanjem Srba i penzioniranih oficira, nitko mu već skoro dva mjeseca nije izgrebao auto, čak mu ni Govnar odavna ne šalje svoja pisma. Prihodi su mu sjajni za ove prilike, ima i nešto ušteđevine, prvi put u životu, a ima i vezu u banci, preko koje će srediti najpovoljniji mogući kredit. Kuća je odlična, novije gradnje, bez drvenih podova i, uz male preinake u prizemlju, napravit će lako od nje odvjetnički ured s udobnim stančićem na katu. I s vrtom, pedeset koraka od ograde do mora. Radivojevici su spustili cijenu za petnaest tisuća maraka, mogli bi i za još pet ako im plati na ruke. Prenulo ga je rondanje automobilskog motora u besmislenom i nikom potrebnom Pribidragu, gdje je i na vrhuncu turističke sezone uvijek bilo barem neko slobodno mjesto. Anita je, naprijed-nazad, već po treći put pokušavala uparkirati svoju škodu između dva auta. Kroz spušteni prozor vidio ju je kako se nervozno naginje i osvrće, tražeći spasonosni pedalj prostora. U prvi je

tren osjetio ljutnju, jer je zaključio da je bijesna već zbog same činjenice što je morala dolaziti ovamo. Ali kad je napokon uspjela, pa ugasila motor i očajno naslonila dlanove i čelo na upravljač, ustao je od stola, bacio još jedan pogled na okomito podijeljenu stranicu rokovnika i shvatio ako se Aniti ova kuća ne svidi, on je nikad neće kupiti. Nikad. To stvorenje u još neotplaćenoj sivo-zelenoj škodi, tako neodoljivo ljupko u ovoj svojoj živčanosti, vrijedi više od ijedne kuće, od ljednoga plana. Zaklopio je rokovnik, ustao i krenuo prema njoj, prema jedinom stvarnom, opipljivom i sigurnom sidru u svojem životu. Hodajući, ni u djeliću sekunde nije pomislio na Ivanu ili Teu. - Di si, mila mala? - pitao je oslonivši se podlakticama o krov njenog auta Pogledala ga je nakratko ispod oka, ne dižući čelo s volana, a onda se trgnula, izvukla ključ i hitro zatvorila prozor - Šta je bilo, ko ljutio? - Ajmo brzo na neko piće - Neću dok mi ne kažeš što si ljuta tako - Nemoj me sad. Uletila san tu gori u neke škare s dva kombija, još se cila tresen - Ajmo prvo da vidiš kuću, a onda ćemo i na piće i na večericu - Neću! Jebeš sad kuću! Oću s tobon na piće, odma! - Ako ja sad čučnem tu dole, između auta, da nas niko ne vidi, oš me poljubit? - Neću - odgovorila mu je hladno - Neću te poljubit, neću ić gledat kuću, neću nikakve pizdarije izvodit. Oću samo da sjednemo na piće - Okej, jebote! Evo kafića, još su mi i stvari tamo Čim su sjeli, prišla im je konobarica, mlada i lijepa, ali šepava. Tomo je naručio pelinkovac - Isto pelinkovac, i kratku kavu - rekla joj je Anita, i otrovno dodala Toliko kratku da se neće puten prolit!

- Koji ti je bog? - zapita je Tomo preneraženo - Mala nije vozila nijedan od tih tvojih kombija! Dobila si samo to da će ti sad iza šanka pljunit u kavu! - Nije me briga. Vidi ovo - odgovorila je, pružajući mu fascikl s logotipom Novog doba - Otvori i pročitaj - Jebote, šta je? Nisi valjda dobila otkaz?! - Otvori i pročitaj

Glava 36 Grimase na Tommu licu bile su točno onakve kakve je zamišljala vozeći prema Pribidragu, čak su se i izmjenjivale istim redoslijedom, od zbunjene i iznenađene, preko zaprepaštene, prema potpuno otupjeloj. Otpuhnuvši dim cigarete u stranu, vidjela je kako mu se pogled vraća na početak dopisa, baš u trenutku kad im je konobarica donijela piće - Ispričavan se, udrite me slobodno - rekla joj je tiho Anita - Neću, udrite se sami kad van dođe - Anita, šta je ovo? Koji je ovo kurac? - prošaptao je Tomo - Tako san i ja reagirala. To ti je povjerljivi dokument od povjerljivog izvora - Otkud to tebi? - Dali su mi glavni urednik i tvoj prika s trajekta Skračić, špijunčina. Oće da se nas dvoje sad bacimo u akciju spašavanja tvoje žene Ispila je svoj pelinkovac iz cuga i udarila čašom o stol tako da je jedna kockica leda iskočila na stolnjak. Pogledala ju je s mržnjom i ostavila da se topi - Koji... Šta je ovo? Odakle je to došlo? - Rekla san ti, to ti je dokument iz povjerljivog izvora. Slegne ramenima i zaglumi ležernost - Žena ti je živa, i ja ti moran pomoć da je nađeš i izvučeš. I živiti mi, svi skupa! Ustane, energično uzme čašu ispred Tome, ispije i nju na eks i bučno vrati na stol, pa zgrabi torbicu, sruši njome šalicu s kavom i krene prema izlazu s terase - Čekaj, di ćeš sad ovako?! - Šta ja znan, iden uletit u još jedne škare. Ako preživm, iden doma

plakat, a ti me nazovi ujutro - Ma... Tomo se trgne spazivši da prolivena kava natapa gornji rub pisma, zgrabi kut stolnjaka i počne bjesomučno brisati papir. Otvorio je fascikl da ga spremi i unutra ugledao još dvije fotokopije istog dokumenta Kad je opet, ljut na sebe, podigao glavu, Anitina je škoda već zamicala iza otučenog ugla lani zatvorenog Doma kulture. Tomo osjeti kako mu vibrira svaka stanica u tijelu - Jel to baš uvik mora bit tako, da fine i normalne muške svaki put uvati neka ludača? - upitala je, kao za sebe, šepava konobarica On se kratko, nervozno osmjehne, pa baci na stol nekoliko novčanica - Nije luda ona, nego ja Pobaca stvari u aktovku, istrči iz kafića i zajuri se uzbrdo * * *

Glava 37 Pribidražanima nije bilo previše drago što im je zvonar prije godinu dana postao došljak, domazet, priženjenik, ma koliko obitelj njegove supruge bila ugledna u mjestu. Boro je to odmah instinktivno prepoznao i u punčevoj konobi o strop objesio četiri debela konopa -debljinom, duljinom i rasporedom identična onima u crkvenom zvoniku Za patetičnu provincijsku legendu o prvoj dalmatinskoj crkvi s četiri zvona znao je odavno, i sad je, slučajno postavši zvonarom, odlučio čim prije preokrenuti pnču u svoju korist nekom inovacijom. Tri je mjeseca uredno zvonio onako kako se ovdje zvoni vec stoljećima -jedan zvon za četvrt, dva za pola sata, tri za tričetvrt i četiri za pun sat, plus broj punog sata na najvećem zvonu - uvježbavajući za to vrijeme u konobi ubrzanu verziju čuvene pribidraške Zdravomanje, fraze što se svira svakog dana pri zalasku sunca, najsvečanije zvonjave u obične, nesvetkovne dane. Potezao je mjernu užad osluškujući zvona u glavi i postupno ubrzavajući ritam lijeva ruka, desna ruka, desna noga, opet desna ruka, od najdublje "jedinice" prema najvišoj "četvorki", sve brže i brže, dok se zvuci četiriju zvona umalo ne stope u jedan, baš u trenutku kad zadnja iskra sunca potone iza tamne Oštrice, najvišeg brda na Bratunju, jedinom otoku koji se vidi iz pribidraške uvale. Računao je ubrzavanje i vrijeme kao nekad u trkaćem automobilu, i kad se napokon osjetio potpuno spremnim za start, odsvirao je bez najave Zdravomanju prvi put na svoj način. Svidjelo se svima osim starom bračnom paru povratnika iz Amerike, koji su se još tjednima svakog predvečerja križali i govorili kako nije u redu da se na čuvenom pribidraškom zvoniku svira "niger dec mjuzik". I njih i sve druge mještane, pa i samog Boru, prenerazilo je ono što su čuli ovog predvečerja ne samo da je sunce bilo još dva prsta iznad Bratunja, nego je i Zdravomanja zazvučala potpuno neskladno, jedva prepoznatljivo, kao kad bi se netko nevješt i nepozvan uvukao u zvonik i počeo potezati po svome. Stoljećima se, još od vremena svakodnevnog strahovanja od Turaka i Mlečana, kad se nije čekalo na ovlaštenog

zvonara da bi se oglasila opasnost, četiri legendarna, davno usklađena zvona nisu oglasila takvom paničnom bukom od koje se ledila krv svakome tko ju je čuo. - Što to radite, tko ste vi? - viknuo je prestrašeno župnik s vrata zvonika, ali Tomo ga nije mogao ni čuti niti vidjeti - Za ime Spasitelj evo... Ispod župnikove ruke u uski se okvir vrata progura zadihani Boro. Nekoliko sekundi zaprepašteno je buljio u prijatelja koji je izgledao kao da konopi i zvona potežu njega, a ne on njih - Tomo! Tooomooo!!! - zaurla pa skoči na njega i obujmi ga oko struka Klečeći mu izvuče stopalo iz omče trećega konopa, a onda se uspravi i krene mu, prst po prst, odvajati zgrčene šake od konopa - Šta je tebi? Jes ti normalan, bog te jebo? Koji te kurac spopo? govorio mu je u uho dok je gore jenjavala sve kaotični]a zvonjava. Odvojivši ga od užadi, gurne ga prema vratima na kojima je još stajao preneraženi mladi župnik - Što to radite, čovječe? - promucao je svećenik dok je Boro primirivao konope - Zovem - odgovori Tomo zatvorenih očiju i zabačene glave - Koga, za Gospu blaženu, zovete na ovaj načm? - Zoveeemmmm - Ma koga zoveš, budalo jedna, jebem te blesava! - drekne mu Boro iza leđa - Upomoć Upomoć zovem, bilo koga, ko se god prvi javi Tomo odgurne župnika i stane na prag, a onda se osvrne, vrati dva koraka i skupi aktovku s prašnjavog poda, pa s njom ispod miške istrči iz zvonika - Tomo! - vikne Boro za njim - Di mi je mala? Jel znaš di mi je mala? - ponavljao je Tomo glasno, brzajući nizbrdo i ne osvrćući se - Tomo, šta je to bilo? Vrati se! Šta se desilo, Tomo?!

- Di mije mala? Tea! Teeaaa!!! +++

Glava 38 Otvorila mu je vrata tek kad je, beskrajno dugo, pozvonio po treći put - Prolila si onu kavu, pa sam ti došo skuhat novu - rekao je. Vani se upravo smirivala ljetna oluja. Nasmiješila se nagonski, vidjevši ga potpuno pokislog - Nemoj mi se smijat, jer ti izgledaš još simešnije Anita brzo potegne vrhovima prstiju ispod očiju, pa samo još više razmaže razlivenu šminku - Aj, uđi Ušao je u hodnik i zastao, ne znajući odjednom što bi s rukama. Mnogo je puta zadnjih mjeseci dolazio ovamo, ulazio u ovaj hodnik, i postalo mu je sasvim prirodno da ti dolasci uglavnom započinju dugim dubokim poljupcem, bacanjem aktovke i kutije s mobitelom na pod, snažnim zagrljajima i opreznim teturanjem prema spavaćoj sobi. Ove ponoći nije bilo traga ničem od tog rituala i Tomo je bespomoćno stajao, čekajući da Anita sporo, sporije nego ikad prije, dvaput zaključa vrata i namjesti lanac - Onda - okrenula se napokon -jesi kupija kuću? - Nisam još. Dao sam ljudima malu kaparu i zamolio da sačekaju dva tjedna. Onda sam sat vremena tražio Teu po selu. Onda sam vozio do Splita i dvaput upo u škare. Onda sam spremio malu kod dide i bake koji su se taman spremali poć u krevet. I sad sam tu da nam skuham kavu za dugu noć. I da, skoro sam zaboravio, prije svega toga imo sam, ja bi reko, omanji slom živaca. Mislim da ću se morat nekim ljudima dugo ispričavat - Asti, pa šta se nisi meni javlja? - odvrati mu Anita -Ja se cilu večer dosađujen sama uz teve program i mislm kako bi lipo bilo doživit malo uzbuđenja.

Zakočio se i osjetio kako mu uši naglo postaju sve toplije, a udisaji sve dublji - Čuj - progovorio je nakon desetak sekundi - ako ćemo surađivat oko tog tvog papira, morat ćeš se malo disciplinirat s tim svojim podbadanjem. Ja ti nisam nikakav protivnik, dapače, ako je iko na cijelom svijetu na tvojoj strani, onda sam to ja. I da ne bi bilo zabune, ja znam jako dobro da isto vrijedi i obratno. Zato... - Ne znan ja još ništa oćemo li mi surađivat oko tog papira. Koji nije nikakav moj papir, bajdevej. Dobila san grejs piriod za razmislit do sutra u podne. Inače, jel znaš šta je to grejs piriod? Menzes od kneginje od Monaka! Ispričala je tu prastaru dosjetku kamenog lica, a ni Tomo, premda ju je čuo prvi put, nije reagirao nikakvom grimasom. Samo je još jednom duboko udahnuo dok mu se desni dlan, sam od sebe, polako podizao prema Anitmom obrazu, uhu, kosi - Ajme! - izvukla se brzim okretom - Tu pričamo, a ti si sav pokisa! Aj u boravak, donit ću ti ručnik. Svukao je košulju i majicu, objesio ih o naslone kuhinjskih stolaca, pa gol do pasa sjeo na kauč i izuo se. Znao je da je to potpuno neprilično i suludo, ali osjećaj doma i strašna potreba za Anitom, strah da je gubi, i nju i tu imitaciju doma, bili su jači od razuma. Čudio se sam sebi, u istoj se sekundi i optuživao i opravdavao, dok je tražio daljinski upravljač televizora pod jastucima na kauču - Bravo! - kriknula je Anita, ulazeći u dnevnu sobu - taman san ti tila reć da se svučeš, evo, donila san ti i majicu, ne bi ti smila bit premala. Dobacila mu je prvo ručnik, velik i bijel i s mirisom na nešto poznato, na previše toga poznatog. Pokrio se njime preko glave, zažmirio i počeo brisati kosu, upinjući se da mu razum ipak proradi, da se osjećaji primire i poslušno povuku nekamo u stranu, bilo kamo, onamo, u točkicu gdje su bili i prije onog bezazlenog prvog susreta na hodniku suda. Bi li se ovako zaljubio i da mu je prišla bilo koja druga žena kojoj ne smeta cijela njegova pretpriča? Ili je stvar bila samo u Aniti, u svemu onome čime ga je baš ona privukla i uvukla u ovo što se sad zbiva, u ovo očajničko, bespotrebno i besmisleno trljanje glave? I

dalje nije uspijevao razmišljati o Ivani. - Šta ćemo sutra? - upitala ga je čim je provirio ispod ručnika. Sjedila je na naslonu kauča, na suprotnoj strani - Prvo moramo provjerit jel taj papir uopće autentičan i kolko je autentičan - odgovorio joj je navlačeći preko glave bijelu majicu s natpisom Novo doba. Odjednom osjeti strahovitu zahvalnost na tome što ga je samo s tri riječi vratila u stvarnost - A di ćemo provjeravat? U Beogradu možda? Ili ćeš me odvest u Knin? - U Zagrebu, polako. Bago ima nekog komunjarskog fosila u kontrašpijunaži gore, a i šuro mi se hvaliso da je neki njegov gelipter posto njuška, faca neka, u ovoj... Nešta, ne znam, ovo, za zaštitu ustavnog poretka - Čekaj, jebate, pa to znači da će još najmanje četri lika doznat za cilu priču pri nego zapravo počnemo! - A kako ćeš drugačije? Ja bi prvo tio čut šta misle pravi špiclovi o tom pismu, da se ne počnemo nadat i očekivat i mučit ako je lažnjak - A šta se tebi čini? Ono, baš tebi? Al iskreno, jel lažnjak li nije? - Oš baš skroz iskreno? Anita zakima zatvorenih očiju - Evo. Do prije dva mjeseca, da si me pitala, ja ne da bi mislio nego bi znao sto posto, dvjesto posto, hiljadu, da je pravo. Al otad nekako mislim da možda ipak nije - Fala ti na lipin riječima i na poeziji - odgovorila je, spustivši se na kauč, do njega - al mene zanima šta stvarno misliš sad, večeras, ove sekunde? - Mislim... A eto, možda dvaespet, najviše tries posto da nije lažnjak Poželjela ga je upitati što stvarno želi, da pismo bude krivotvorina ili ne, ali izgovorila je samo - Zašto? - Zato šta je napisan rukom, zato šta je rukopis meni, šta ću, nekako

preženskast i preuredan za četnika, zato šta uz njega nije nikakav drugi dokument, ni raniji ni kasniji, zato što je prošlo već godinu dana otkad je poslan - Jeben ti život - izleti Aniti - Šta je? - Ma ništa - Misliš, šta se sve moglo dogodit za tih godinu dana? Ona zakima bez riječi i primakne mu se još malo. Zašutjeli su, zagledani u svoje siluete na ekranu isključenog televizora. Nježno ju je zagrlio, nije mu uzvratila. Prošlo je nekoliko minuta prije nego je duboko zijevnula i rekla - Reka si daš skuvat kavu - Je, evo, idem. Zaboravio skroz Rutinskim kretnjama, bez traženja, izvadio je u kuhinji paketić s kavom, nasuo je u dozu za espresso, minutu kasnije dolio malo mlijeka, više u Anitinu šalicu, manje u svoju, dohvatio pladnjić, stavio na njega posudicu sa šećerom i dvije žličice, pustio vodu iz slavine da malo istece prije nego napuni dvije čaše. Kad se vratio u dnevnu sobu, Anita je ležala na kauču i spavala. Nakašljao se, nije reagirala - Sereš - rekao je tiho - Niko ne može zaspat u tri minute. Zločesta Karmela, lažljiva! Nijedan mišić na licu nije joj za titrao. Spustio je pladanj na stol i sjeo na fotelju. Čak i ovako, s obrazom natisnutim na nadlanicu, s nepravilnim kolobarima od razmazane šminke oko očiju i iskrivljenim poluotvorenim ustima, izgledala mu je prelijepo - Šta će bit s nama i od nas, jebem ti sve - prošaptao je, pa ubacio dvije žličice šećera u šalicu s manje mlijeka i krenuo brzo miješati, da zveckanjem probudi Anitu, Anitu Čelan. Četvrt sata kasnije ustao je i napisao poruku: - Ne vjerujem da si stvarno zaspala, ali dobro. Sutra u podne reci

budalama da prihvaćaš zadatak, molim te. Ja to neću s nikim drugim raditi. Majicu vraćam preksutra. Ostavio je blok na stolicu, pa iz spavaće sobe donio deku. Prije no što ju je pokrio do struka, poljubio je Anitu lagano u čelo. Pridižući se, spazio je kako joj se ispod majice nazire bradavica lijeve dojke. Kleknuo je ponovo i, filigranski nježno, obuhvatio je usnama. Osjetio je kako mu se vrh nosa meko zabija u toplinu blizu Anitinog pazuha. "Zadnji put?", upitao je šaptom bradavicu i tužno joj se osmjehnuo. Na majici je, točno na mjestu gdje je na Anitinoj koži madež, ostala vlažna mrljica. * * *

Glava 39 Mislim da je mojen tati nešto. Jučer ka da je poludija. Zva me kroz ali Pribidrag tako da se ali alcati Pribidrag onja. Posli ga je čeka oni Boro kvazimodo kod auta i vika na njega da šta je zvonija u crkvi. Tata se prvo bija ispričavao a onda je počea i on beštimavat. Onda je vozia ka lud do Splita i dide i bake i probudija ih i odjuria dalje. Ja san se bojala alo vrjeme. Jedva san čekala jutro da nazoven i pitam je li je dobro. Reka je da je i da mu oprostin pa sam mu oprostila. Ja mislim da je njemu to zato došlo šta možda nije uspia kupit kuću. Samo mi nije jasno ono za zvonit u crkvu. Jel on stvarno zvonija ili su to neke njihove baze da ja ne razumin kad šta nji dva govore. Bila mi je noćas opet mama. Samo se navinla kratko na vrata. Šapnila san na telefon tati i tata mi je na telefon reka da je i njemu isto bila. *** - Tako je. Tako je. Okej, fala ti, kume, a on će ti se javit na taj broj za koji dan, kad dođe u metropolu, jebala vas metropola. He-he. Ajde, živrja ti meni i pozdravi Zdenku. Je, oću, fala. Aj... A ne znam, možda sad u deveti misec... oću, javit ću se. Može. Apsolutno. Ajde. I, slušaj, ovo mi je stvarno važno, vidit ćeš kad ti čovik dođe, neću priko telefona. To mije najbolji čovik, nemoj mi ga zajebavat. Okej, aj, bog. Bago napokon spusti slušalicu - Jebate, šta taj može mlit! Al ništa se ti ne brini, ako neko zna zanat, onda je to moj Žiga. Stara škola. Bija je u Partiji, al uvik samo član, ništa funkcije. Analitičar samo takav, uglavnom za Bliski istok, al toliko dobar da su ga tražili za pomoć i oko drugih stvari. Da nije, još bi ga devedesete poslali u mirovinu. Eto, tu ti je broj, čim dođeš gori, odma ga zovi. Ja san ti tu amater, meni taj bokun karte može bit i pravi i lažni, al on će ti sve znat reć.

- Hvala vam, šefe. Ja ću se sa svoje strane potrudit da to sve riješimo čim prije - Ma daj, molm te! Uzmi vrimena koliko ti triba, ja ću bit ponosniji od tebe ako to uspije, zato šta san ti pomoga. Ništa drugo sad ne misli, samo kako ćeš više izvuć ženu - Hvala vam, još jedamput. Pretpostavljam da je glupo ovo šta ću rec, al svejedno vas molim za maksimalnu diskreciju oko ove priče - Tomo! Jel oš ti da ja sad opet nazoven Žigu i otkažen sve? Jesi ti normalan? Šta ti misliš ko san ja, peskaruša neka? Ne pizdi, nego aj tražit ženu! - Okej, hvala, samo sam htio zamolit - Sve je u redu, i ja bi tebe baren dvaput zamolija da ne laješ okolo. Nego, slušaj, ta mala Čelanica, novinarka - Ne brinite za nju, ona je skroz okej - Ne to, nego jel ima ona mobitel? - Nema, kolko ja znam - Aj, nabavit ćemo joj do sutra jedan - Ma ne treba, šefe, stvarno - Treba, treba. Morate stalno bit u vezi, imat kontakt. Sad su napravili neke manje, nije više ovoliki kašun, pa ćemo i tebi nabavit jedan - Šefe - Biži da te ne vidm, žena te čeka! +++

Glava 40  - Drago mi je da si prihvatila ovaj posal. Da nisi, ozbiljno ti govorim, ne znam jel bi ga se usudio dat kome drugom. Jer pazi, to nije zadatak za svakoga. A ti si ipak... Bilo je podne i pet minuta, a glavni je bio slatkorječiv kao nikad. Očekivala je to i odlučila iskamčiti najviše što može - Vama je jasno - krenula je kad je glavni napokon zastao da uzme zraka - da ćemo Kriste i ja svako malo morat u Zagreb - Nema problema, Novo doba pokriva sve troškove. Hotel, dnevnica za tebe i za njega bi trebala bit dnevnica - Zašto? On bi to radija i da nema tebe - A onda bi ekskluzivu na kraju ima neko drugi, a ne Novo doba. Glavni se počeše po zatiljku - Okej, dnevnice i za njega - Bilo bi lipo i da imamo redakcijsko auto - To je najmanji problem - Vi stvarno virujete da je to pravi dokument? - zaskoči ga Anita - Ne znam. Al isplati se probat, jel tako? - Je. I još jedna stvar. Ja oću apsolutnu kontrolu nad pričom, ako je bude. Sve najave, sva oprema tekstova, sve mora imat moju dozvolu. Ako zbilja uspimo, neću da mi neka pantagana sere po tekstu i stavlja rimovane naslove. Sve šta ide u rotaciju morat će imat i vaš i moj blagoslov. Jel to okej? - Je. A jesi ti s njim osigurala da to stvarno bude ekskluziva? Ono, da nan ne uleti ni televizija ni iko drugi? - A kad? Danas ću to riješit - rekla je ustajući od stola

- Okej Javljaj mi čim se šta dogodi, čim ti šta zatriba - Dogovoreno - Aj mi, pliz, pošalji Skračića da dođe Zastala je, okrenula se i podbočila s oba dlana o naslon stolca - Jeste vi sigurni da on nema svoje prste u ovon? Znamo i vi i ja da ima prike u službama, još od ranije - Ma daj, to su sve mitovi i legende naših starih. Bija se on javit našima, odma na početku rata, al kad su skužali da je u Udbi bija sića, manji od gavunica, lipo su ga škartali nazad u novine. On se nešto pravi važan, zna dva-tri čovika i onda to mistificira Aj, pošalji mi ga - A jel možete to riješit preko tajnice? Meni je ovo životna prilika da ne moran s njm razminit ni rič po cili dan, a to je velika stvar. Pliz? - Može - nasmiješio se - i sretno! Biži sad da te ne vidm! ***   - Da nisi zvuča tako ozbiljno, ne bi ti nikad doša - rekao je Vedran na parkiralištu, ispred ulaza u zgradu - U frci san gadnoj oko posla, zakompliciralo mi se do kraja. Aj, reci, staje bilo? - Jesi bistar, zdrav? Ono, priseban? - upitao je Tomo - Jesan, jebate, čist ka suza! Ka i uvik! - Evo onda tebi prije nego ostalima. Jebote, šta ovo đubre tu radi? Ima već tri dana da ga tu viđam ispred dućana - Ma pusti, to je Elektra, đanki. Obilazi grad i traži ko će mu dat koji dinar ili šut na dug. A šta je to? Tomo mu pruži presavinut papir - Čitaj usput, ajmo gore Lift se trznuo gore-dolje, barem za pedalj, kad je Vedran cijelim dlanom, jednim udarcem, poklopio sve tipke - Šta je ovo, Tomo? Jeben in mater ćiriličnu in jeben, da in jeben, šta

je sad ovo? To je od lani! Ko ti je to da? Kad si dobija ovo? - Polako. Idemo gore, pa ćeš sve čut - Ured Republike Srpske Krajine, šta, mater in jeben u uredu! Koji je ovo kurac? - Polako, smiri se, nemoj da ti se stara gore usere čim uđemo. Polako, pusti mene i slušaj me. Ružica se iznenadila vidjevši ih obojicu na vratima - A šta će reć ovo? Mogli ste se javit, skuvala bi... - Jeste vi ručali? - upita je Tomo - Evo, taman Tea skuplja pjate! - Odlično. Ajde vi skuvajte kavu za sve, imam vam nešto za reć - A šta je bilo? - Ništa, ajde, zatvorite vrata Ušli su u dnevni boravak, Tea je pojurila ocu u zagrljaj, a Ivan se nezainteresirano premjestio u fotelju ispred televizora - Di si, stari? -javi se Vedran preko volje - Tu sam, s obe na zemlji, za razliku od nekih - Ivane, jel se možete vratit za stol? Imam vam svima nešta za reć - Šta je bilo, al se ženiš? - promrmlja stari iz fotelje. Tomo duboko udahne, pa izvadi cigaretu i pripali je nasred blagovaonice - Ivane, za tri minute ćete mi sami reć jesam li vas sad treba opalit nogom po ustima. A sad vas najljubaznije molim da nam pridružite - Ružo, jel čuješ ti ovo?! - grakne stari -jedan kurvar će mi i u mojoj kući... - Stari, jebenu sunce, muči! Muči više, boga ti tvoga grintavog muči! - zaurla Vedran. Ivan žustro ustane i zaputi se u spavaću sobu bez riječi - Ružice, pustite sad kavu - javi se opet Tomo, sjedajući i stavljajući si Teu u krilo - dajte da barem vama kažem

Punica mu šutke donese pepeljaru i sjedne na svoje uobičajeno mjesto - Ispričavam se što sam vas sinoć onako isprepado i zbunio, i radilo se o ovom papiru. To je neki navodni dokument od lani u ovo doba, po kojem je naša Ivana živa i zdrava, ali da ju drže u nekom logoru kod Aleksinca u Srbiji - Zbilja? Zbilja? - uzvrpolji mu se Tea na koljenima i šapne -Zato ona nama dolazi! Tebi i meni, jel tako? - Vidit ćemo - odgovori joj Tomo - jer mi ne možemo još znat jel taj dokument pravi ili nije - Daj da ga ja vidm! - oštro pozove Ivan iz hodnika, zatvarajući vrata sobe. Vedran, Tomo, čak i Ružica, okrenu se prema njemu i pogledaju ga s izrazom iskrenoga gađenja. - Dobro, šta piše unutra? Ružo, vri ti voda! - Neka vri! Sidi ovde i muči! Tomo im, kad je stari sjeo, pročita cijeli dopis. Ružica tek tada ode u kuhinju dovršiti kavu. Vratila se s pladnjem dok je Ivan tumačio papir ispred sebe. - Šta imate sumnjat, tu je pečat i potpis, datum, sve. To je službeni dokument - Vi znate kako je lani izgledao pečat Ureda Republike Srpske Krajine u Beogradu? Znate da se šef tog ureda, ako uopće postoji, zove baš Zelenović i da je to njegov pravi potpis i rukopis? - Ne znan, ah - I da Zelenović super povjerljive informacije uvijek šalje na papiru iščupanom iz teke nekakve? Svi zamuknu. - Eto, zato bi ja moro prvo u Zagreb provjerit sve to skupa

- Tu bi ti Sajla moga pomoć -javi se Vedran - To je onaj tvoj šta si mi pričo za njega? - Aha - Koji je taj? - upita Ivan - Ma, jedan. Radi u tajnoj službi, vojnoj - Jel to oni mali Sajla šta je šverca devize na Pazaru?! Šta ga je uvatili zbog droge dok još niko u ovon gradu nije ni zna šta je droga? - Stari, znaš da ga je pustilo za to, nisu mu ništa dokazali! - Znači, je! I to je govno danas u tajnoj službi, on će meni magat!? Fala ti lipa na pomoći, i tebi i njemu i takoj tajnoj službi! - Slušaj - obrati se Vedran Tomi, ustajuci od stola - iden ja okrenut dva-tri broja, pa ti se odma javm, okej? - Okej, al nemoj puno pričat o ovome. Jasno ti je da možemo sve usrat ako ijedno krivo uho čuje. Vedran povuče kažiprstom križ preko usana, pa zagrli zabrinutu majku, poljubi je u tjeme i brzo ode iz stana. - Kad ćeš poć po mamu? -javi se Tea poslije desetak sekundi nelagodne šutnje. - Sutra ili preksutra najkasnije - odgovori joj Tomo i poljubi je u obraz - Al moraš znat da to ništa nije sigurno. Moraš znat da može i trajat jako dugo i da možda na kraju mamu nećemo ni nać. Ozbiljno. Imamo samo ovaj papir, a pojma još nemamo jel to šta tu piše istina li nije. Zato mi je bilo važno da se svi ovako nađemo i da se zajedno pripremimo za sve što može doć. Za sve. Tea zakima i privije mu se na prsa. - Šta je ovo bilo? - trgne se Ružica - Koje? - Nešta je bubrilo doli, više puta. Ivan odmahne prema njoj - Ovi tvoj tovar, šta će bit? Cili ga život učin da zatvara lift kaki triba, a neće naučit ni do penzije!

- Nije to bija on, on lupi drugačije - A šta te onda briga šta je? Jebate, vidi šta držimo u rukama. I ona brine šta je lupnilo doli u portunu! Ružica ustane i ode na balkon - Nisi reka odakle ti ovi dopis - Iz Novog doba. Njima ga je dostavio neko anoniman, a navodni povjerljiv - Neće valjda sad oni pisat o tome? Mogu je ubit tako! - Ma neće, bez brige. Imamo dogovor, danas ili sutra se moram nać s glavnim urednikom. Oni ništa ne pišu, ja ništa nikom ne govorim, sve dok ne raščistimo cijelu stvar i, ako bog da, spasim Ivanu. Potpuna konspiracija. - A šta oni traže zauzvrat? Oće te pratit koji novinar? - Oće - Koji? - Novinarka je. Anita Čelan - Divota! - vikne stari i udari dlanom po stolu - Fino ćete vi tražit moju Ivanu! Tomo spusti Teu sa svojih koljena - Ajd pođi, molim te, malo u svoju sobu. Pliz? Mala nevoljko ode, a on se nalakti i uperi kažiprst prema Ivanu, preko stola - Sad me slušaj, majmune jedan - prozbori tihim, drhtavim glasom, a Ivan se instinktivno odgurne stolicom malo unazad -Još mi lednom ispred djeteta proseri ovakve pizdarije ko što si danas prosro, i to dvaput, neš nikad više vidjet ni malu ni mene, a ni Ivanu, ako ju izvučem iz ovog. Jel ti jasno, debilu jedan? Oči ću ti iskopat i tu jezičinu kretensku u grlo ugurat, jel ti jasno? Kako te nije sramota? - Auto mu je još doli, a njega nima! -javi se Ruža s balkonskih vrata, na rubu suza - Da mu se nije štagod desilo?

Tomo brzo skupi dlanove pred lice, kao da moli, ali ostane oštro gledat u Ivana. U tom trenutku oglasi se zvono na vratima. Ružica pohita mimo stola i otvori. Njih dvojica ostali su u istim pozama, ne osvrćući se. Od kiptećeg bijesa nijedan od njih nije čuo ništa iz hodnika, prenuli su se tek na Ružičn vrisak. Tomo se u sekundi nadje pred vratima - Šta je bilo?! - zaurla prema nepoznatom čovjeku, podupirući umrlu punicu - Vedrana. Vedrana doli... U liftu Izrešetalo! Tomo prebaci Ružicu u Ivanovo naručje, pa se sjuri niz stubište.

Glava 41 - Jel živ?! - zavikne preskačući po tri stepenice. Glas odozgo odgovarao mu je nešto, ali se gubio u žamoru iz prizemlja. Dolje se, čim je dotrčao, pred njim u špalir razdvojila skupina od desetak ljudi. Vedranje ležao u liftu, s glavom pridignutom u kut ispod ogledala, i smješkao se. Majica i bermude bili su mu natopljeni krvlju na desnom boku - Šuro... Šu... - prošaptao je spazivši Tomu - Reci, šuro - odvrati mu Tomo i bijesno se osvrne prema glavama što su se nanovo natisnule na vratima lifta - Nema problema, i policiju i hitnu, sve smo već zvali - odgovori mu jedna od njih - doće svaki čas! - Jesi vidio ko je bio? - upita Tomo - Vidi... Am..ater... Triput fa...falija, samo je...dnin me ssss...trevija !!! dva - Jesi ga vidio? Vedran lagano zakima - Jel onaj Elektra, džanki onaj? Vedran opet kinine i onesvijesti se * * * - Šta si ti doznala? - upitao ju je čim je prišla stolu. Sjela je i nekoliko se sekundi nijemo zagledala u šetače na rivi. Prizor na kakav je navikla otkad zna za sebe odjednom joj se učinio posve nepoznatim, nestvarnim. Pred očima su joj, u sumrak, promicali likovi kao iz nekog zbunjujućeg sna - djevojka koja tješi uplakanog mladića, beba u kolicima koja gura šepavi muškarac u kompletnoj vojničkoj uniformi, s pištoljem za pojasom, dvojica časnika civilne mornarice u bijelim

odorama i sa zelenim najlonskim vrećicama u rukama, prosjakinja s plastičnom lutkom u marami na prsima - Alo! - prene je Tomin glas - Jel bereš ti da smo sad prvi put nas dvoje navečer na rivi, u centru grada, bez straja oće li nas ko vidit? - odgovorila mu je rečenicom pripremljenom još u redakciji - Molim te, ajmo to sad malo stavit po strani. Šta si doznala o Vedranu? - Da je puca neki amater, da je ima prigušivač na pištolju, proizvođač "Crvena zastava" iz Kragujevca, i da se nafaliva ka da igra nogomet u hrvatskoj ligi. Pet hitaca, dva pogotka - A jel se pretpostavlja zašto? - A slušaj, govori se da ti je šuro bija svestrano talentiran. Financijski inženjering, kamatarenje, šverc ukradenin autima. Čak se i droga spominje, i prostitucija - O jebote. A iz bolnice? - Ako ortopedija od sutra naglo uznapreduje, samo će šepat. Ako ne, sigurno kolica. Zdrobilo mu desni kuk i odnilo po karlične kosti - Jebote život - A kako su mu starci? - Pusti u pizdu materinu. Stara je isto u bolnici, predinfarktno stanje. A stari, ne znam, ili sjedi u hodniku u bolnici, ili sjedi doma. Ne znam, boli me za njega. Jel znaš da on zna manje-više sve o nama, o tebi i meni? - Ma daj. Stari? - Zna, đubre. Ne znam odakle, al.. Jebenti ovaj grad, jebenti tračeve, ćakule, jebenu da ti jebem! Gadi mi se, bljuje mi se, jebote život, umire mi se! Razumiješ? Umire mi se, baš mi se umire! Pun mi vas je kurac, svih po redu! - Alo, smiri se. Kako je on moga išta doznat, odakle?

- Pojma nemam, ja nisam nikom živom ništa reko o nama - Ja jesan, al samo sestri, na telefon - A u pičku materinu! - U Kanadu, jebate! Šta me briga za Kanađane! Tomo nakratko pošuti, pa nagne glavu - Baš si blesava! Jel znaš da si blesava? - Šta, oš reć da je moja sestra odma nazvala tvoga punca iz jebene Kanade u jebenu Hrvatsku i sve mu se izlajala? - Eto vidiš da si blesava. Anita zgrabi torbicu i ustane - Samo za tvoju informaciju, ekskluziva - šapne joj Tomo, zgrabivši je za zapešće - Elektra je puco u Vedrana, onaj tvoj prika džanki - Sereš, Elektra je kost i koža, nema snage ni za miška držat dok piša, di će on pištolj s prigušivačem... Osim toga... - Zato se i jeste napromašivo onoliko! Majke mi, Vedran mi je reko, minut kasnije. I ja sam ga vido već par dana oko nebodera, tamo. - Elektra?! - Tako je. Reci šefu da povjerljivi izvor vraća uslugu. Anita opet sjedne. - Tomo, šta se ovo sve zbiva? Taman je... - Taman je krenilo, da. Valjda nama ne smije krenit. Nama ne smije krenit. Nije nam smjelo ni dovle. - Di ti je mala? - Kod susjede. Njihove neke. Sad idem po nju. +++

Glava 42 - Kakav je plan za gori? - oglasila se, prvi put, tek kad su skrenuli na šibensku obilaznicu. - Danas ništa. Koliko nam treba do Zagreba? Sedam-osam sati još, sigurno. - Mogu ja još malo stisnit po gasu, ako triba, al ne previše. Ova kanta jedva navuče stotku. - Nema potrebe. Okej je ovako. Opet su zašutjeli. Kad su prošli pored putokaza za Pribidrag, Tomo je samo kratko puhnuo kroz nos. - Čuj... - javila se opet Anita. - Ja san mislila o svemu ovon skupa... - Da?! - Ne zajebaji... I palo mi je na pamet da bi se od cile priče dala možda napravit čak i knjiga, ono, novinarska, dokumentarna. Mislin, jasno, ako stvarno spasimo Ivanu. - Vidit ćemo sutra šta kaže taj Bagin Žiga... Strpi se malo, pa ćemo bit pametniji. - Znan to, al ima jedna stvar... Da bi ja mogla napisat tu knjigu, triban znat šta više. O tome kako ste živili prije rata, šta ste radili, kako ste se upoznali, to sve... A za to bi mi ti triba šta više pričat o njoj, o sebi, o životu... - Može - odvrati Tomo nakon kraće šutnje - al samo ako mi priznaš jednu stvar. - Koju? - Shvaćam da te sad to zanima, za članke i za tu knjigu, al... Ne znam dal se sjećaš, al ti si mene i prije znala pitat da ti pričam o Ivani. - Jesan, a ti nisi tija.

- E, zašto? To mi priznaj, to mi reci. Šta je tebe to toliko zanimalo? Za šta ti je to dosad trebalo, da ti ja pričam o njoj? Anita stisne zube, zagleda se u cestu ispred sebe i doda gas, pa naglo skrene na prvu autobusnu stanicu i zakoči. - Majmune jedan muški blesavi - zarežala je i zapiljila mu se u oči zato šta san se bila zaljubila, zato šta tvoja žena nije bilo čija žena, bilo kakva žena, zato šta san tila dokučit šta voliš, a šta ne voliš, jebate, zato da bi ti se ja više svidila, debilu jedan dabili debilu! Bijesno je prebacila mjenjač u prvu brzinu, ali Tomo je uhvati za zapešće: - I zgarišta gdje su bila, sve ćemo ti reći. Tri minute kasnije ljutitim ih je trubljenjem iz dubokog poljupca prenuo autobus mostarskih registracija. Šutjeli su opet skoro cijeli sat, ne znajući odakle bi krenuli nanovo. Nisu se oglasili, osim kratkim psovkama, ni kad ih je, dok su polazili iz Zadra, prestrašio zvuk sirena za opću opasnost. Tek pred Iliškim mostom Tomo je rekao, kao za sebe: - Jebote, da pogode ovaj most, ode sve u pičku materinu. Tuku već dva tjedna onaj ponton na Maslenici, otkad je otvoren, a ovo su prestali... - Tuku ponton, al ga nisu pogodili. Ni neće. Ka šta naši nikad neće njima presić oni koridor u Posavini. Šverceri vode ovi rat, šta li? Mafija, a ne politika. A to opet dođe na isto. - Jebo im ja mater svima. - I ja.

Glava 43 - Nema, nažalost. Doista bih vam rado izišao u susret, ali nema načina - ponovio je po četvrti put ženskasti recepcionar hotela "Horizont" -Jednostavno nemamo više nijednu jednokrevetnu sobu. Ostale su nam samo dvije s bračnim krevetom i tri dvokrevetne s odvojenim ležajevima - Ali iz Novog doba su rezervirah, iz Splita, mi imamo taj ugovor s vama, redakcija - pokušala je Anita još jednom - Gospodična, ja vama vjerujem, ali i sami ste vidli da nemam upisanu takvu rezervaciju - Ja ću popizdit. Stvarno oću, gospon. Gospodična bu rado popizdila, kužite? - Aj, molim te smiri se -javi se Tomo, koji je dotad šutke gledao malo u Anitu, malo u recepcionara, kao da ga se njihova prepirka posebno ne tiče - Dajte nam jednu s dva kreveta - Mogu vam dati i dvije takve, ako vaša redakcija sutra ujutro može potvrdit - odgovori recepcionar, pogledavši ponovo Anitu. Ona se ljutito okrene i, vukući torbu, odbrza prema liftu - Ajde pričuvajte nam još jednu do sutra ujutro, molim vas -rekao je Tomo, potpisao se, uzeo ključ i pošao za njom - Šta se mišaš? - pitala ga je u liftu - Taman san se lipo krenila švogavat na nekomu, a ti mi ne daš! - Pusti ga, vidiš da je debil - Pederčić purgerski. Da nema sobe! On da nema sobe! A vidi hotel, koliki je! - Pusti, možda nije on kriv - Ma šta? Niko za ništa u ovoj zemlji možda nije krivi. Možda nije

ovi, možda nije oni, jebate, sve je "možda nije"! A šta ako i "možda je"? Svi samo govore "možda nije", niko neće glasno reći "možda i je". Nije joj odgovorio. Otključao je sobu, ramenom odgurnuo vrata i propustio je unutra. - Ti biraj krevet. Ja ću se samo malo umit pa ću opet probat nazvat tog Žridaršića, a ti se možeš prva otuširat - Ladnon vodon, a? - pitala je ironično, prolazeći uz njega - Da mi se malo smire živci, a? Jel to poruka? - Poruka je šta god ti hoćeš. Ja sam samo kavalir Bez riječi je bacila torbu na krevet do prozora i otvorila je. Kad je izišao iz kupaonice mokrog, neobrisanog lica, ona je već stajala pred vratima s neseserom i odjećom u naručju - Poslije tebe ću se ja malo plahnut, pa ćemo malo u grad, jel može? - Može - odgovorila je i provukla se mimo njega u kupaonicu. Kad je sjeo za stolić i privukao telefon, začuo je kako je Anita, otvorivši vodu, polako okrenula ključ u bravi kupaonice. Zažmirio je nakratko i na brzinu u glavi provrtio film onog popodneva kad su se, kod Anite, zabavljali u kadi - Bože dragi - prošaptao je, pa podigao slušalicu i nazvao broj na kojemu mu se, slutio je, ni ovaj put nitko ne će odazvati - Oprali su grafit! - rekao je kad su, na Cvjetnom trgu, sjeli na ogradu pravoslavne crkve - Pank je opran! Pogledala ga je cinično uzvignutih obrva - Bio je grafit tu dolje, "Punk is not dead", i ono "A" u krugu, tu smo se uvijek nalazili. Ona bi svaki put sjela iznad tog A, da joj bude između nogu, ko strelica neka da joj pokazuje gore, razumiješ. Nikad nije kasnila, svaka joj čast. A ja sam u prvo vrijeme svaki put dolazio još ranije, pa bi stajo negdi sa strane, iza stabla, iza cvjećarki ili tu u piceriju, sakrio se, pa gledo kako čeka i osvrće se. Uvijek bih je pustio par mmuta, čeko da vidim oće li se zabrinut, a onda bi joj došo. Imo sam sat namješten na tri minute unazad, pa kad bi se naljutila ja bi joj ga

pokazivo, evo vidiš, došo sam u sekund tačno! Onda sam joj jedamput prizno šta radim, pa me bila ošamarila, al isto je posije opet čekala i još se više osvrtala, da skuži di sam... Tomo zaokruži pogledom preko cijelog trga. Srpanj, rana večer puna žamora i zaboravljenih mirisa, potpuno drugačijih nego u Splitu... Tugica. - Oš ti to pamtit il zapisivat? - trgnuo se nakon desetak sekundi. - Šta zapisivat? - prene se i Anita. - Za knjigu, to šta si u autu rekla. Ako nisi primijetila, ja sam ti počo pričat o Ivani, i to samo zato, šta bi reko onaj na televiziji, jer ste vi to tražili... - Malo ću zapisivat, malo ću pamtit pa zapisivat posli. Ajmo na piće negdi. - Di bi ti? - Neman pojma, slabo ja znan Zagreb. - A, zato si ti tako, da prostiš, nadrkana na njega! Da ga malo bolje poznaš, sigurno bi ti bio draži. - Da ga bolje znan, viruj mi, samo bi bila još više nadrkana. Da prostiš. Jebate, sve uokolo krepaje, i ljudi i gradovi, cila država, a ovi tu obnavljaju tramvajske pruge i organiziraju izložbe pasa, jeba in pas metropolu! - Ne znam šta bi ti reko... Meni je u Zagrebu bilo dobro i lijepo dok sam studiro, i ja sam tu možda malo preemotivan. Normalno da se i meni gade sva ta proseravanja s metropolom svih Hrvata, i sve drugo šta čujem, al... Ne znam... - Aj, vodi me onda u tu Tkalčićevu, da i to vidim. Trebalo im je petnaestak minuta da u vrevi rasvijetljene Tkalčićeve otkriju prvi slobodni stol. - Jebote, šta je ovo? - rekao je Tomo zbunjeno. - U naše vrijeme tu su bila, u cijeloj ulici, tri il četri kafića, i gotovo. Zagreb je bio

poluprazan u ovo doba godine, otišlo bi već pola studenata, pola grada je bilo na moru, a vidi ovo... - Rat, inflacija, ko zna šta sve... A čekaj, kako ti znaš kako je bilo liti u Zagrebu, kad si i ti tu bija samo ka student? - Dolazio sam svako malo, kad sam prohodo s Ivanom, na drugoj godini. Njoj se nije baš nešto dalo ić u Split, otišla bi na dva tjedna, reda radi, a tu je uvijek imala neki poso preko student-servisa. - Kako ste se upoznali? - Na tulumu nekom, bezveze skroz. - Koliko vam je trebalo da prohodate? - Tri tjedna. Moglo je bit i prije, al ona je imala neraščišćeno nešto još s bivšim momkom, pa se malo razvuklo. - Tomo? - Tu sam. - Mi pričamo pizdarije, jel jasno to tebi? - Je. A o čemu bi ti? - Evo, recimo, šta je bilo ono danas u autu, posli Šibenika, prije one budale hercegovačke? - To ti je bilo... Ti si prije po abecedi, aj ti prva reci šta se tebi čini. - Ako ćemo pričat ka dica, okej: ja san tebe prva pitala! - A ja sam stariji, starije moraš poštivat! Oklijevala je nekoliko sekundi, a onda ipak ispalila: - Ma ti si... Znaš šta si ti? Ti si budala muška kojoj donja udre u gornju, a posli bi se izvlačija bilo kako! - Ej, slušaj, ajmo se jednu stvar dogovorit, pa da možemo razgovarat. Večeras kad legnemo, svako spava u svojem krevetu. Ko prvi popusti, taj je četnik i balija do kraja života, okej? - A šta si ti drugo mislija?

- Čuo sam te danas kako si se potiho zaključavala u kupatilu... - E, i? - Bilo te strah. - Čega? - Istog onog čega je i mene bilo strah. I Šibenika, i mostarskog autobusa, i svega šta s tim ide. Zamukli su dok ih je konobar posluživao, stavljajući bočicu piva i čašu pred svakoga - Okej, dogovorili smo se za noćas. Ajmo sad dalje radit. Jesi kad prevarija Ivanu? - Molim?! - Jesi bija s kojon drugon dok ste bili u braku ? Oću reć, prije rata? - Nisam. A i da jesam, tebi to sad ne bi reko. To ti definitivno ne treba ni za knjigu ni za išta - A ona? Jesi kad posumnja išta? - Mala. Koji je tebi bog, šta te spopalo? - Jeste se svadili kad? - Jesmo - Oko čega? - Oko svega - Koliko ste u braku? - Na jesen će bit devet godina - I zbilja si sto posto siguran da te nikad nije prevarila? - Slušaj - nagne se prema njoj, pa nastavi tiše -I ja sam strahovito živčan i sjeban od svega ovog, al ne pada mi na pamet sad izvodit pizdarije ko tebi. Ako misliš bit ovaka, sjedi lijepo ujutru u auto i vrati se u Split, a ja ću ti sve ispričat šta je bilo kad se vratim. Okej?

- Zašto mi nisi odgovorija? - Vidi ovako. Imaš dnevnice u džepu, telefonirat znaš, taksi ti je 970 ko i u Splitu, a hotel se zove "Horizont", ako si zaboravila. Ja sad idem tamo, u svoj krevet, vrata će ti bit otključana. A ti moš sad porazbijat pola Zagreba, čupat zubima te svoje tramvajske pruge, boli me ona stvar šta ćeš radit, ja samo znam da s tobom večeras ne želim više bit ni sekundu. Bacio je novac na stol i odbrzao niz ulicu.

Glava 44 Promatrao ju je sa šanka, zaklonivši se malo iza aparata za kavu, kako ulazi u hotelsko predvorje, pa u lift. Gledao ju je i kako, dvije minute kasnije, izlazi iz lifta i ljutito korača prema recepciji, uzima ključ i vraća se. I sad je bila lijepa. Iza njega, za niskim stolićem, u četvrtastim barskim foteljama presvučenima iskrzanim smeđim skajem, sjedila su petorica muškaraca i glasno pričala o nekome koga je, bili su jednoglasni, trebalo likvidirati još dok su svi zajedno bili u rovu. U jedanaest i deset Tomo i njih petorica bili su jedim gosti u prostranom baru hotela "Horizont", jednoga od prvih koji su, na samom početku rata, počeli udomljavati izbjeglice, ostavivši samo nekoliko katova za obične goste. - Idemo dečki! - zakreštala je sredovječna konobarica skidajući pregaču - Pol noći bu skoro, fajrunt! U sobe na spavanje, žene su vam gore i deca, li si hote negdi drugo pit. I vi, gospon, isto, prosim vas. - Štefice, ajde daj još jednu rundu i onda stvarno idemo -javi se jedan iz društva - Niks! Nema runde, fajrunt! - Štefice, pa šta zbilja mora bit svako veče sve isto? Uvijek nam daš tu zadnju rundu, pa jel te baš svako veče moramo na koljenima molit? - Viš, i ja to tebe isto pitam, kaj zbilja mora bit svaku večer isto? Ote lepo van, pronajdite si ga i sim ga dopelajte, meni, ja bum ga likvidirala ak treba, sam da se vas rešim! Vrak mater, svaku večer ga tu tranširate i meni noć razvlačite, a niko ne pita kolko se još posle Štefanija pela do Svete Nedelje! Tomo se nasmiješi na njene riječi i osvrne prema društvu - A šta se ti smiješ? - pridigne se najkrupniji iz društva, obrijane glave - Šta ti tu radiš cijelo veče? Da nisi špijun kakav, a? Nisam te nešto viđo po "Horizontu" ovih dana. A faca mije odnekud poznata

- Gost - Gost, a? Bome, na krasno si se mjesto došo pogostiti. Odakle si? Tomo mu izgovori ime svoga rodnoga grada, na što ovaj malo zastane - Da? A kad si došo? - Danas popodne - Danas? Pa ti si onda njihov, čedo neki - Iz Splita sam danas došo Ćelavi malo nakrivi glavu i zaškilji mu se u lice - Ček, ček.. Iz Splita? Ma... Stani malo, da nisi ti muž od one novinarke šta ju je ubilo tamo? Ivanka, Ana? Tomo zavrti glavom - Ne zna se još jel je ubilo - Jebi ga, lzletilo mi, stari, oprosti. Ček, znači, ti jesi taj? Ranjen si bio, spasilo te dva-tri dana prije pada, i sve to... O jebote, Štefice, noćas ćeš ostat do jutra! Oho! Jel znaš ti ko je ovo? Alo, ljudi, jel znate koje čovjek? Moraš popit jednu s nama, moraš! - Ne mogu, ujutro moram na... - Ma ne seri, brate! Štefice, toči ko šta pije, Baja časti! Konobarica se rezignirano vrati poslu, strusivši najprije sama jedan pelinkovac - Eto vidiš da ćeš nam dat piće! Pa jel se trebamo svi skupa onoliko gnjavit oko toga? -javi se isti glas od stola - Kaj ti mali nisi nikad čul za predigru? * * *   Tomi se zavrtjelo u glavi kad se trošni lift, uz jaki trzaj, zaustavio na

četvrtom katu. Nije mu se pilo s tim ljudima dolje, nije mu se slušalo ratničke i prognaničke priče, sve te tirade o tome tko je koga kada i kako izdao i iznevjerio, i za čiji račun, ali se svejedno zadržao s njima više od sat vremena. Na momente mu je čak i godilo, pogotovo u trenucima kad bi i sam dobio priliku da ispriča neku bizarnu anegdotu s fronte. Oni su ostali dolje uz još jednu Štefičmu rundu, a on je na recepciji naručio rano buđenje i zaputio se gore, suočiti se sa snom koji možda neće doći, unatoč pripitosti, i s Anitom koja možda još ne spava. Tiho je ušao u sobu i bacio pogled na Anitu, sklupčanu na krevetu ispod prozora, pa se uvukao u kupaonicu. Svukao se, oprao zube, sjeo na školjku i ispustio nekoliko prigušenih vjetrova, pa ugasio svjetlo i na prstima prišao svojem ležaju - Jel imaš ti tremu? - upitala ga je normalnim glasom čim se pružio - O jebote, šta si ti cijelo vrijeme budna? - Aha Jel imaš i ti tremu? - Sto posto si onda čula kako sam tamo prducko utiho, da te ne probudim. Trema je moje krsno ime - Ozbiljno te pitam. Od ovoga sutra i svega šta bi moglo bit? - Je. Nemaš pojma koliko Ležali su na leđima, svatko na svojem krevetu, žmirili prema crnom stropu i bojali se vlastitih glasova - Zašto se ljudi svade? -javila se nakon nekog vremena Anita, tiše Mislin, muški i ženske?! još se onda zapale, pa budu zli jedno prema drugon, ono, opačina najopakija, a vole se? Odakle to dođe? - Ne znam, to je valjda tako prirodno - Nije prirodno. Prirodno je to šta se vole, a ovo nije prirodno. Odakle to dođe? - Slušaj, tako me nešto i Ivana pitala jedamput, kad smo se bili pomirili posije svađe. Tri sam se dana durio, i znaš šta sam joj na kraju reko? Radi se o tome da muškarci uvijek daju manje neg šta bi stvarno mogli dat, a žene uvijek traže više neg šta im zbilja treba. U tome ti je

cijela stvar. Da je to nekako iznivelirat, da mi vama damo malo više, a vi da od nas tražite malo manje, sigurno bi bilo bolje. Al već je poravnato tako kako je poravnato, i gotovo - Pederu jedan - šapnula je nakon cijele minute tišine. Tomo joj nije odgovorio. Pnčekalaje još neko vrijeme, pa zapitala - Nisi više ljut na mene, jel tako? Umjesto odgovora, i dalje je čula samo mirno, duboko, ravnomjerno disanje - A stvarno si peder - rekla je i okrenula se bijesno na bok, prema zidu s prozorom Probudio ju je čudan zvuk, kakav nikad prije nije čula, kao da zidovi oko nje zavijaju i dahću. Trgnula se prestrašeno, uspravila i sjetila gdje je, pa posegnula za Tomom, ali njegov je krevet bio izgužvan i prazan. Ustala je i istog se trena zaledila, shvativši da onaj zvuk dopire iz njihove kupaonice. Dok je skupljala hrabrost da napravi barem jedan korak prema crnim vratima ispod kojih se probijala tanka pruga svjetlosti, shvatila je o čemu je riječ između kratkih dahtaja i dugačkih uzdaha prepoznala je Tomin glas. Unutra, iza tih mračnih vrata i te svijetle crte, kao prestrašeno dijete plakao je muškarac za kojega je donedavno vjerovala daje njen. Osjetila je da nema snage posegnuti za kvakom i ući unutra, da nema vještinu kojom bi ga smirila i utješila, da ne posjeduje ništa više od gole želje da uđe, zagrli ga i zarida zajedno s njim. A to ništa ne bi riješilo, niti bi pomoglo ičemu uistinu bitnom. Leći zajedno u suzama i probuditi se u zagrljaju zbog kojega će sutra i njoj i Tomi biti samo još teže, to nema smisla. Koraknula je u uski hodnik i čučnula, oslonivši se leđima o vrata ormara nasuprot kupaonici. Zabuljila se u mrljicu svjetla što je dopiralo kroz ključanicu, pa dlanom pokrila usta i pustila da joj se pogled u tu svijetlu točkicu sve više zamućuje. Tomin je plač iznutra ubrzo počeo jenjavati, sad gaje već razgovijetno mogla čuti kako, između dva šmrcaja, šapćuci psuje. Psovao je strašno, izgovaraoje grozne riječi, riječi kakve nikad od njega nije ni čula niti bi ih očekivala. Kao da sam iz sebe pokušava isisati i

istisnuti sav nataložem gnjev, užas i nemoć. Polako se pridigla kad ga je čula kako mokri, a kad je pustio vodu, brzo se na prstima vratila u krevet pa otrla oči i nos rubom plahte. Tomo je ostao u kupaonici još koliko mu je trebalo da se umije i obriše, a čim je izišao i oprezno ugasio svjetlo, ona se skutrila uza zid i počela duboko disati. On je tiho legao, pokrio se plahtom, namjestio se, uzdahnuo i zanijemio. Ona je zaspala tek kad je siva svjetlost počela ulaziti u sobu.

Glava 45 - Dobro jutro, imaš još dvaes minuta ako oš doručkovat. Aj siđi čim prije, imamo sastanak sa špijom u deset, a ima i drugih vijesti. Prostenjala je nešto nerazumljivo i spustila slušalicu. Dolje, u hotelskom restoranu, četvrt sata kasnije zatekla ga je u najudaljenijem kutu, za stolom prekrivenim dnevnim novinama - Dobro jutro -promrmljala je - I tebi. Jesi uspjela išta spavat od mog hrkanja? - A j esan, manje-više - Za doručak imaš samo marmeladu i maslac, al njega ti ne bi preporučio, užego je još tamo negdje oko Uskrsa - Neću ništa, fala. Samo kavu i veliku čašu vode - Vidi ovo - pružio joj je presavinute novine kad se konobarica udaljila, pa upro prstom u dno stranice, na neveliki članak u kojemu je pisalo daje "M J T (34), poznat i kao Elektra, iz Splita, pronađen mrtav jučer ujutro u prizemlju splitskog Doma mladeži, bez tragova nasilja, a kako je riječ o policiji i javnosti znanom ovisniku o drogama, to se opravdano sumnja kako je riječ o još jednoj u crnom nizu splitskih narkomanskih smrti od predoziranja" - O jebate, spakovalo Elektru! - E, a šta misliš ko gaje spakovo? - Šta ja znan. Mogla ga je ekipa od tvog šure, mogli su i ovi šta su ga unajmili. A moga se i sam, ko zna? - Ma je! Platili su mu šta je zabrljo poso, i odma se išo ušikat s po kila heroina, moš mislit. Jesi ti rekla uredniku da je on puco u Vedrana? - Nisan, nije mi se dalo. Briga me, nek se sam potrudi. A jel tvoj šuro reka policiji?

- Nemam pojma - A ti? - Niko mene nije ništa ni pito - Jebi ga, znaš, ako je šuro reka, mogla ga je i murija - Ma daj, molim te! - A šta? Neš ti koristi ako uvate bidnoga Elektru i onda ga osude na liječenje! Samo gnjavaža, samo se mogu zamirit jednima li drugima. Ako su ga dovoljno diskretno pokupili i uboli, mogu to uvik naknadno pripisat onima koji prvi popuše u biznisu - Ja bi reko da ti gledaš puno previše policijskih serija, znaš? - A šta? Jel znaš ti kolike su murjacima plaće? I kakve jesu da jesu, bolje im je bit u gradu i snalazit se, nego za još manju lovu ić na frontu, di mogu zaradit samo metak. Jebate, pa ti si odvjetnik, baren bi ti to mora znat. Tomo umukne, skupi sve novine, preklopi ih i baci na stolac za susjednim stolom - Aj, vidit ćemo to kad se vratimo. U deset imamo sastanak s onim tipom, Žigom - Znači javija ti se ipak? - Je, al tek kad sam ja prvo nazvo Bagu, a on njega. Aj, srkni tu kavu i daj mi ključ, ja ću vozit Da se više riješimo te teme, pa da idemo kući. * * *   Ništa se meni to sve ne sviđa. Barba Vedrana su neki tili ubit u liftu a baka je onda skoro umrla od srca. Jučer su je pustili doma. Ne smi ništa radit samo leži. Dida je grintav ka nikad a i tužan. Pitala san ga jučer kad je doša s bakon iz bolnice da ako se oće kladit da će sve bit dobro a on je reka da oće kad se moj tata vrati doma od gori iz Zagreba.

A uvik se dosad odma tija kladit za šta bilo. Jedva čekan tatu. Ne za to klađenje nego da ga vidim i čujen. Dida zna skuvat samo juve iz kesice i jaja al samo utvrdo tako da ono žuto dođe onako bljakasto zeleno. Tata gori neće nać mamu. Neće garant. Mama je negdi drugo samo mi neće reč kad je pitam. Zašto mi neće reć? - Uf, uf - ponavljao je krupni Žridaršić za niskim stolićem u predvorju modernističke vile pod Cmrokom, gdje se početkom rata udobno smjestila središnjica civilne tajne službe. Nije skidao oči s papira, neprestano debelim dlanom trljajući donju čeljust. - Šteta je što nemate original, znate, velika šteta. Ispričavam se još jedamput što ste čekali toliko, Bago mi nije htio preko telefona reć o čemu se radi pa nisam imao pojma da je ovakva stvar - Šta vam se čini, jel bi moglo bit autentično? - Ma vidite. Vi ste došli iz Splita, jel tako? Gdje ste se se smjestili? Aha.. A jel možete ostat još jedan dan? Ne bi htio da vam ikakve procjene dajem na brzinu. Volio bi se konzultirat s jednim kolegom, dvojicom možda. Uz vaše dopuštenje, jasno. - Može, šta se mene tiče - odgovori Tomo I Anita zakima, ali ipak upita - A šta se vama čini, osobno? Onako, privatno? - Ništa mi se još ne smije činiti - osmjehne se agent - ponajmanje privatno. Strpite se do sutra, molim vas, bit ćemo svi skupa pametniji - Šta ćemo sad? - rekla je na ulici, kad su se za njima zatvorila velika metalna dvorišna vrata - A ništa, čekat do sutra - Znan to, al šta ćemo sad? Baš sad? - Jel imaš ti nekoga svoga u Zagrebu, od rodbine ili prijatelja? - Iman jednu rodicu, al ne znan bil joj se uopće javljala. Nismo se vidile od prije rata, ona je u marketingu, agenciji nekoj, neman pojma ni šta bi pričala s njon

- A onda ću ti morat ja malo pokazat Zagreb. Aj mo prvo tu dole na kavu, bilo je jedno krasno mjesto, valjda još postoji Spustili su se niz Jurjevsku i sjeli na šljunčanu terasu "Pala-movke" Bili su jedini gosti u hladu širokih krošnji - Ova kuća preko puta, u prizemlju, ti je baletna škola, ovih pet-šest prozora. U ovo doba godine, malo ranije, svi bi ti prozori bili otvoreni, čuješ iznutra klavir i neku tetu šta podvikuje, a curice, sve u roza ili bijelo, plešu ko jedna, u svakom prozoru. Tu smo znali Ivana i ja sjest pa cijelo popodne cuclat svaki svoju kolu i gledat ih i maštarit. I eno šta smo izmaštarili, onu malu zvjerčicu dole, šinjorinu balerinu. - Jel bi moga izdvojit nešto šta ti je najlipše sjećanje na cilo to vrime šta ste bili skupa? - Sve je bilo lijepo, ne znam. Odavde kad gledam, iz današnje pozicije, stvarno je sve bilo lijepo - Znači, nemaš neki poseban detalj, neki događaj, ne znan, nešto romantično, ono, za izrigat se romantično? Vjenčanje, ili kad ste došli s Teom iz rodilišta - Znaš šta mi je najromantičnije od svega? Ono, bezveze je dibidus, al meni znači možda više nego išta drugo - Reci Povukao je dim iz cigarete, zabacio glavu i otpuhnuo uvis - Mahanje Anita ga nije razumjela, ali znala je da će Tomo nastaviti i bez potpitanja. Samo se zagledala u njega podignutih obrva - Ona je meni uvijek mahala s prozora, još na faksu. Kad god bi ja odlazio, ona na prozor i maše mi. Ako se ne okrenem i ne odmahnem, ona zazvrždi jače neg Šokac u kolu. Onda bi, kad zna da trebam doć, isto stala na prozor i čekala da me spazi i da počne mahat dok dolazim. I lako za to, al ja isto moram njoj odmahivat, ko budala sam se zadnja osjećo u početku. Al onda me navukla skroz na to, a kad smo se preselili u Slavoniju, počeli i moji starci! Svak je svakomu maho, jebote, na

odlasku i dolasku! Sto posto je sav komšiluk mislio da smo pobenavili, al nije nas bilo briga. I mala kad se rodila, onaj ko bije taj čas držo, uzo bijoj rukicu i maho njome kroz prozor ili preko kapije. Ostalo joj to do danas, al se stidi u Splitu, pa mi mahne samo koji put, kad se nešto raznježimo i mazimo prije toga. Al ja se isto svaki put osvrnem. Tomo zamukne i pripali novu cigaretu. - A jel znaš ti - Šta? - Kad smo Tea i ja prvi put došli po tebe da te vodimo u Pribidrag, već si mi se bila počela debelo sviđat - E? - Onda te ona nazvala mobitelom iz auta i ti si nas zvala gore, a ja nisam htio -- E? - I onda si ti njoj rekla koji si balkon i da pričekamo i gledamo jer da nam oćeš mahnit - O jebate Zašutjeli su oboje i zagledali se u zatvorene prozore baletne škole. Prošla je cijela minuta prije no što se Tomo trgnuo i pogledao na sat - Aj, popij to brzo, da vidimo dole taj šou s grčkim topom. Izvukao je račun ispod pepeljare i počeo se uspravljati, kad ga je Anita naglo uhvatila za ruku - Jel tako da smo mi najbolji prijatelji? Jel tako da jesmo? I da ćemo uvik bit? - Oćemo - odgovorio je osmjehnuvši se - I jesmo i bit ćemo - Nema tog papira koji nam još i to može oduzet? Nema, jel tako? inzistirala je, na rubu suza - Nema tog papira - odgovori on i poljubi je u nadlamcu, pa ustane i ode prema šanku. Sjurili su se niz Radićevu do Jelačićevog trga, da vide je li uistinu točno ono što se posvuda priča o svježim izbjeglicama koji se prvih

dana, ne znajući za taj stoljetni zagrebački običaj, na pucanj podnevnog topa s Lotršcaka instinktivno, kao da su još kod kuće ili na samom bojištu, u strahu bacaju na tlo. Stigli su na trg dvije minute prije podneva, stali kraj ljekarne i zagledali se svaki na svoju stranu. Kazaljka na javnom satu trznula se jednom, pa drugi put, pa treći, a top se nije oglasio. Tomo zaustavi prvu prolaznicu. - Pardon, onaj top u podne, jel to možda ukinuto zbog rata? Da ne plaši ljude, i to? - Ne, za boga miloga. Top je na remontu, a topnik je na dopustu ko svaku godinu, pa bilo vam je na televiziji neki dan, bože dragi. Tomo se zagleda u Anitu, susprežući bijes - Ovo... Ovo nije dobro, znaš. Čega god se taknemo, sve šta nas dvoje poželimo, sve ode u kurac, u tri krasna kurca sve ode. Jel vidiš ti to? A? Koji smo mi luzeri, jebenti sunac. Svemir, jebote, cijeli je svemir premalen za sva sranja šta ih mi možemo izazvat samo ako išta zajedno poželimo. Pičku materinu. - Smiri se, oćeš da odemo do hotela? - Ma šta ću tamo, koji ću tamo kurac?! Auto nam je gore, kod špijuna, ko će se sad penjat po njega? - Ajmo onda prošetat još malo, da vidim šta od te metropole po danu, kad san već tu. Zatvorio je oči l jako ispuhnuo zrak kroz nos - Izvini, molim te. Prolupo sam skroz. Baš sam, ono... - Nema blema, šta biti reka. Ajmo gubit vrime. Možemo negdi i pojest nešto. - Ajmo. Oćeš desno u Iliću, ili lijevo u Junšićevu? - Ajmo prvo u tu Iliću, pa ćemo vidit

Glava 46 - Čuj - rekao je i glasno štucnuo pola sata nakon ponoći, u autu ispred hotela "Horizont", kojemu su iznad glavnog ulaza svijetlila samo slova H, Z, N i T - Ajde ti prvo u sobu, a ja ću doć za deset minuta. Ima dole neko društvo u baru, sinoć sam se malo zapričo s njima, a mogli bi i večeras bit tamo. Znaju ko sam, izlajo sam se zašto sam otprilike došo, pa ne bi htio da nas vide skupa - Okej. Samo se nemoj opet zapit s tim tipovima, znaš šta nas sutra čeka kod Žmd.. Žid... Žmš... Žige, jebi ga, znaš kod koga. Slušao ju je kako petlja jezikom i gledao grimase što lh je pritom pravila, pa se poželio opet ljubiti s njom. Umjesto toga samo je rekao - Ajde gore i spavaj. Ja stižem za deset minuta. Izišla je iz auta, zatim i iz vidokruga, a Tomo se za volanom pokušavao pribrati i zatomiti štucanje. Boljela ga je glava, boljele su ga noge, peklo ga je grlo od previše cigareta i pričanja. Cijelo popodne i večer vodio je Anitu po Zagrebu, pokazujući joj neka njemu draga mjesta i pričajući bez prestanka svoje uspomene o tulumima, o tučama, o kontrolorima u noćnim tramvajima, o pijanstvima i o Ivani. Ručali su i večerali s nogu, jeftine i loše sendviče, samo da bi stigli obići što više. Tomo se sve vrijeme pravio da ga to veseli. Anita se sve vrijeme pravila da je to zanima. Završili su u kafiću u Tkalčićevoj, istom onom od sinoć, gdje joj je opisivao mjesta kamo će je voditi ako opet budu skupa dolazili u Zagreb. Podnapili su se oboje i potom se, činilo se Tomi, strahovito dugo uspinjali do auta. Sam se sebi čudio kako ga je dovezao do hotela bez ikakvog problema. - Tomo! - prene ga glas iz bara, čim je zakoraknuo u predvorje - Pa di si, cijeli dan te čekamo! Kako je bilo, šta kaže kontra-šprjunaža? - Ništa još - odmahne Tomo, odlučivši u trenu zaglumiti da je pijaniji nego što jest -Su... Sutra su rekli da će... Kad provjere

- A mater im jebem činovničku. Aj, sjedi malo, popij s ljudima - Ne bi. Ne bi stvarno. Popio sam već i muka mi je malo - Bute jednu za po putu do sobe, ajde! - ponudi mu Štefica - Ne bi, fala, stvarno. Moram se naspavat - Dobro, kume. Al pazi se sutra. Ako budu dobre vijesti, ti častiš! A bit će sigurno! - priprijeti mu ćelavi kažiprstom - Dogro.. govoreno - Aj sad lijepo na spavanac, stvarno si se uništio - Laku noc, momci - Kako za koga Zastao je pred vratima sobe, odjedanput ga je preplavila želja za samoćom, za četiri zida između kojih će činiti što ga je volja, plakati ako mu se plače, smijati se ako mu se smije, šutjeti ili pjevušiti koliko mu se god šuti ili pjevuši. Nemoćno, sam za sebe, slegne ramenima, polako pritisne kvaku i uđe. U sobi nije gorjelo nijedno svjetlo, a iz kupaonice se čuo šum tuša. Izuo se i svukao, pa legao na krevet i zagledao u strop, s dlanovima ispod glave. - Znaš šta je najluđe od svega? - zapitao je glasno čim je izišla iz kupaonice, samo u majici i gaćicama, mokre kose - Asti! Kad si doša, jebate, ništa nisan čula! - trgne se ona - Znaš šta je najluđe? To šta smo se mi obadvoje nekako navukli na priču da je sve istina - Šta da je istina? - To, da je Ivana živa, da se zove Ana Prelas, broj 2420, da je drže zarobljenu u nekom Crnom Vrhu kod Aleksinca - Ti misliš da to nije istina? - Ma ne, ja ne znam šta da mislim, al oću reć da je fenomenalno kako

smo se i ti i ja ufurali u tu priču da je mi sad spašavamo, Ivanu, a da uopće nismo ni pomislili šta će bit ako se pokaže da je taj tvoj papir falsifikat! Jel kopčaš? - Ne Čekaj, iden po šugaman za kosu Vratila se za nekoliko sekundi, glave umotane u bijeli ručnik, i sjela do njega na krevet - Šta ćemo mi dalje, kako ćemo nastavit, ako je prevara? Ozbiljno te sad pitam, evo, najozbiljnije, šta ćemo? Oćemo se pravit da ništa nije bilo, oćemo se pravit da je bilo samo nešta skroz nevažno, ili ćemo se pravit da je sve istina, makar nam sto puta neko reko da nije? - Vidit ćemo sutra, pa ćemo... - Ma ne pitam te za to, nego ti govorim da nama dvoma uopće nije palo na pamet da mislimo o sebi, o nama, nas dvoje! Jel sad kopčaš? Nama uopće nije palo na pamet da postoji mogućnost, fifti-fifti, da je sve lažnjak - Tebi možda nije - podbode ga Anita - A tebi jeste? - Normalno. Al san sve to gurnila u stranu. Sad idemo dan po dan, nemamo izbora, korak po korak - Dan po dan? - Onda - hitro je sjeo, privukao se i obujmio je nogama oko struka Onda me još danas poljubi, pa ćemo vidit šta ćemo sutra - Prošla je ponoć, već je sutra - odgovorila mu je i nasmiješila se. Tomo je odjednom uložio svu raspoloživu koncentraciju u to da mu se pogled i lice nimalo ne promijene. Gledao ju je netremice i u sebi proklinjao trenutni poriv koji ga je, bez sekunde razmišljanja, bez pameti i bez razloga, naveo na ovaj potez i uvalio u ovu nelagodu. Izravnao je noge, ljutito povukao kažiprstom ispod nosa i pogledao u prozor - Izvini. Ne znam šta me spopalo, koji bog. Ja sam... - Ti si glupo muško - prekinula ga je i stavila mu dlan na prsa

- Glupo muško - nastavila je - koje bi tribalo mučat i slušat, a ne mlit satima i onda izvodit pizdarije. I glupi ovan, šta se samo zaleti bez razmišljanja a onda stane i ode na svoju stranu, boli ga ona stvar za sranje šta je napravija. Govoreći, gurala ga je dlanom prema uzglavlju. Kad je popustio i legao, skočila je na njega, objahala ga i svukla majicu, pa mu pritisnula zapešća na jastuk. - Jel imaš ti pojma uopće kolko ja tebe užasno volim? - šapnuo je u jednom dahu, dok su mu se Anitine grudi njihale na milimetar od lica, povlačeći se malo unazad svaki put kad bi ga dotakle. Anita se, ne popuštajući stisak, zaustavi i malo uspravi, taman toliko da ga može pogledati u oči: - Šta me briga koliko ti mene užasno voliš?! - zarežala je, glumeći ljutnju. - I šta je tebe briga koliko ja tebe užasno volin? Muči više, ionako je sad sve gotovo... - Nije gotovo, ne smije bit gotovo, ne tako... - Muči!!! - prosiktala je i zatvorila mu usta požudnim poljupcem. Tricetvrt sata kasnije sjedili su goli na stoliću s telefonom i hotelskim prospektom, jedno do drugoga, držeći dlanove između bedara, a stopala na rasklimanom stolcu. - Šta ćemo s onim jastukom? - pitao je. - Ne znan, ocidi ga koliko možeš, a ujutro ga stavi na krevet... - Ne mogu, jebenti, mokar jastuk iz kade na krevet! Jel imaš ti neku veću najlon kesu? Lakše mi ga je iznijet i bacit, bolje nek misle da sam ga ukro, neg mokrog na krevet... - A šta ćeš s lampicon na kantunalu? - Ništa, pokupit krhotine i stavit je nazad da stoji, i pravit se lud... A vidi ormara, bog te, šarka iščupana iz vrata! Kako smo to? Jel imaš ti u autu neki alat, da probam...

Anita se u trenu spusti sa stola, iz torbice izvadi ključ od auta i stavi ga pored Tome: - Evo, ajde, al samo budi brz, nemoj se oblačit... Tomo počeka u nevjerici nekoliko trenutaka, pa baci ključ na njezin krevet: - Sad ćeš opet bit cinična i zla, jel tako? E pa znaš šta, boli me, soba je ionako na tvoje ime i na Novo doba. To vi onda rješavajte s upravom hotela. Anita stisne ključ u šaku, pa legne licem prema zidu i pokrije se plahtom do brade. - Okej - reče Tomo, pa legne i on u svoj krevet, okrenuvši joj leđa. Prošlo je nekoliko minuta prije nego što je Anita zapjevušila, kao dijete kad se ruga: - Ja imam jastuk, a ti neeemaš! - Slušaj... Ovo nikad nikome nećemo prepričavat, jel tako? - Nema šanse. Al nećemo ni ponavljat... - Nema šanse. Tišina je potrajala desetak sekundi, a onda se Anita počela sumanuto smijati, gurajući glavu pod jastuk. - Šta je bilo? - upita je Tomo kad se pribrala. - A ništa... Mislin se kako smo razvalili sobu, jebate, ka Rolling Stonesi u najboljin danima... - Da, al njih je bilo više. I više su popili, i još su bili i nafiksani... A znaš šta je najvažnija razlika? Imali su para da sve to plate... - Znaš kako ćemo? Sad ćemo prvo odma spavat, dižemo se rano i pakujemo, i onda ja na recepciji kažen daje gore razbijena lampa i da račun pošalju na Novo doba. A doli ću reć da san popizdila skroz naskroz i da san u bijesu razbila dvi-tri stvari, valjda će mi to pokrit. - A šta ćeš reć, zašto si se razbjesnila tako?

- Ne znan... Zbog razvoja situacije, nešto... -Jer se pokazalo daje papir čisti lažnjak? -Eto. - Zvuči suvislo. Jedino, di sam ja bio za to vrijeme? - Ti si spava kod rođaka. - Ajde dobro, to bi čak i moglo držat vodu. Ajmo spavat. - Ajmo. Laku noć. - Laku noć. - Jebate, bole me rebra na desnoj strani, nemaš pojma kako. I rame. - Da ti ja sad krenem nabrajat šta sve mene boli, svanilo bi prije kraja nabrajanja. Laku noc, Anita - Je +++

Glava 47 - Ovako stvari stoje - započeo je Žridaršic čim su sjeli za stol u njegovoj nevelikoj, škrto namještenoj kancelariji. Glas mu se miješao s cvrkutanjem ptica iz krošnji u dvorištu vile. - Prema našim preliminarnim procjenama, ovo je devedespet posto autentični dokument. Možda i više, al ovih pet posto je bolje ostavit za svaki slučaj Ni Tomo niti Anita nisu očekivali takav odgovor. Premda o tome nisu prozborili niti riječ, oboje su pretpostavljali da će odgovor biti ili negativan, ili da će se procjena vjerojatnosti kretati oko pedeset posto Ovakav Žridaršićev nastup potpuno ih je paralizirao na nekoliko sekundi - Koliko ste sigurni u to? - progovori napokon Tomo hrapavim glasom - Heh, gospodine, to sam vam upravo kazao. Devedespet posto. Pečat je potpuno odgovarajući, ova praznina na kružnici, vidite, rupica tu dolje, ista je kao i na svim drugim dokumentima koje smo uspjeli nabavit iz tog ureda. I pošiljatelj i primatelj bili su lani u to doba na tim dužnostima, a i potpis je jednak onima koje mi imamo u arhivi. Prema tome... - Ali kako je moguće da se takav dopis piše rukom, i to na papiru iz nekakvog rokovnika? I taj rukopis, izgleda kao ženski, uopće nije muški - Glede rukopisa, moguće je da je i ženski, možda ga je pisala tajnica. A možda je i taj Zelenović samo htio biti superuredan, da se može pročitati. Naša procjena je da je rijec o vrhunski povjerljivom dopisu, i da je baš zbog toga pisan rukom i, najvjerojatnije, poslan po kuriru, a ne telefaksom ili službenom poštom. Ne bi bio ni prvi ni zadnji - Znači... Znači, vi mislite da je pravi? -javi se Anita - Samo devedespet posto - nasmiješi joj se Žridaršić

- I dobro, jel imate sad neki plan, šta ćete dalje poduzimat? - Gospodine Kriste, nažalost, nije na nama da išta poduzimamo. Ko prvo, do papira nismo došli službenim kanalima, znači ovo je samo usluga po privatnoj liniji. Drugo, mi po tom papiru imamo samo dokaz da je takvo stanje bilo prije godinu dana, a šta je danas, to ne znamo. I treće, mi na onoj strani više nemamo svoje ljude, informatore. Svi koji su radili za Hrvatsku, svi su prebjegli na našu stranu uglavnom još devedesprve, zadnjih nekoliko lani, i sad smo manje-više onemogućeni za informiranje otamo - Čekajte, čekajte sekund. Ka prvo, kakvi ste vi to špijuni ako se bavite samo informacijama koje dobijete službemn putem, ono, preko urudžbenog zapisnika, u tri kopije? Ka drugo, ženu ste promovirali u nacionalnu heroinu prve klase, a sad ko ju, da prostite, jebe, nek trune u tamo nekakvon Aleksincu!? - Gospodična Čelan, mi smo samo filter, najgušći, za one podatke koji prije prođu neke rjeđe filtere. Nismo mi ni CIA ni KGB. Radimo koliko možemo na onome šta dođe do nas. Ja sam ovo radio na svoju ruku, radit ću i dalje, na raspolaganju sam vam i dan i noć, ali vi mi morate davati informacije. Vi morate doć do njih, da bi vam ja mogao pomoći. Ako sve bude išlo dobro, brzo ćemo u sve uvuć i diplomaciju, a onda je puno lakše - Smijem zapalit? - Samo izvolite - I dobro - krene Tomo, izdahnuvši prvi dim - šta bi nam vi sad preporučili da mi radimo? Odakle da počnemo? - Najbolje je možda od međunarodnog Crvenog križa, oni imaju ured dolje kod Filozofskog fakulteta. To su isto sve špijuni, vjerujte mi na riječ, pa bi vam preporučio da počnete izokola i onda, ako vam se učine uvjerljivi, kažete šta je na stvari. Oni imaju ured i u Beogradu, i sigurno bi mogli, ako hoće, doznat nešto više. A dalje, ne znam, obavezno Ministarstvo za humanitarne djelatnosti, al ravno ministru u ured, nikome ispod njega ne pokazujte ovaj papir i ne govorite ništa. U stvari, ajde, dajte mi par dana da razmislim, pa ću vam javit i neka imena i

telefonske brojeve. Može? - A mora. Nemamo se na koga drugo zasad oslonit. Svaćate šta oću kazat? - Razumijem, gospodine Tomo, nema problema - odvrati Žridaršic ustajuci i pružajući mu ruku - Ne brinite, sve ćemo napravit da ovu stvar dovedemo diskretno do kraja na najbolji mogući način. Ako je vaša gospođa supruga i dalje tamo, pod tim imenom i brojem, sigurno ćemo ju izvuć. *** Šutjeli su sve do izlaska iz Karlovca, kad su stali i zamijenili mjesta. - Slušaj - promrmljao je Tomo vežući pojas na suvozačkom sjedalu stani kod prve gostione, oću nešto žlicom pojest, dopizdili su mi svi ti sendviči ova tri dana - Javi punici da ti spremi nešto za navečer. Imaš mobitel, pa nazovi. Jebate, teglimo te mobitele ka dva debila, a nikog živog nismo zvali, ni sebe ni okolo. Ja bi tila čim prije doć doma, otuširat se i oprat od svega ovog, pa leć u svoj krevet - Okej, nema problema, samo nemoj sad počinjat s onom svojom zločestoćom, pliz. Nadrkan sam i ja, i ljut i zabrinut i žalostan i zadnje šta nam treba je da se opet svađamo oko pizdarija - Jebate, vidi ovo! - uzdahnula je kad su izišli iz tunela povrh Velebnog, a more se ljeskajući prostrlo pod njima - Pa ti meni seri nešta o Zagrebu - A fakat - Slušaj, cilin puten mislm, ima ipak jedna dobra stvar u svemu ovon - Ima? - Jebi ga, sad više nemamo nikakvih dilema, ti i ja. Oko nas dvoje. Sad znamo daje gotovo, šlus, anšlus, kuršlus. Nema više ni imitacije života. Čiča Mica, gotova je priča - Je

- Nema više straja oćemo se poljubit li nećemo, i povatat, ovo, ono. Sad definitivno znamo da je definitivno gotovo Tomo je šutio - I to tije to! - rekla je Anita pola kilometra niže, zakočivši pred oštrim zavojem i uključivši sva četiri žmigavca - Ajde da se još jedamput poljubimo. Ono, za fajrunt. Tomi se nije ljubilo. Ni za oproštaj niti ikako. Gledao ju je nježno, ali prazno, kao da je fotografija. Posramio se što ne osjeća ni trun dojučerašnje strasti, privlačnosti i ljubavi, pa primaknuo lice njezinome, samo da se to obavi, da se Anita ne razbjesni, pa da krenu dalje. A ona je znala sve. Kratko ga je poljubila, jedva mu dotaknuvši usne, pa isključila žmigavce i krenula dalje.

+++

Glava 48 - Ajmo brzo do Ružice, bit će je još budna, ima pet minuti da san joj odnija limunadu! - skočio je Ivan od stola, čuvši vijesti iz Zagreba Moraš i njoj reć, ajme, poludit će od veselja! U sobi pretrpanoj namještajem Tomo se provukao između ormara i bračnoga kreveta, do prozora s Ružičme strane postelje. Punica ga je pozdravila bez riječi, samo podizanjem obrva i jedva primjetnim smiješkom. Ivan mu je podmetnuo tabure, a sam je, ozareno se smiješeći, stao iza njega - Reci joj! Tomo je ukratko prepričao sadržaj dvaju razgovora sa Žridaršićem, a Ružica ga je gledala umornim očima, kroz zamrljana stakla starih rezervnih naočala - Bidna moja dica -prošaptala je -Bidna moja Ivanica. Kakva će nan doma doć, moj Tomo? - Sve će bit dobro, samo se vi odmorite, trebat ćete puno kuvat kad ju dovedemo - Gospe moja - zastenje Ružica i okrene se na bok, od njih Ivan joj ovlaš popravi jastuk i pogladi je po ramenu - Šta ste bili rekli, di mi je Tea? Iza zgrade ili na igralištu? - upita ga Tomo u hodniku - A vanka, ili jedno ili drugo, ko će znat di dica trču - Okej, idem ju potražit, pa idemo doma. Oću i njoj odma reć - Ajde, samo pomalo, nemoj naglo, znaš da je osjetljiva ka i Ivana Tomo ga kratko pogleda, kao da bi mu najradije opalio šamar, pa uhvati kvaku - Vidimo se ujutro. E da, bože dragi, šta je s Vedranom?

- Eno ga u bolnici, di san ga ja sam triba spremit prije dvaes godina. Živ je, govori, pripa se za mater, al bome i za sebe. Sad se sitija. - Obić ću ga sutra Gledali su se netremice, držeći se za obje ruke, već cijelu minutu. Kad je primijetio da je počela stiskati usnice da se ne nasmije, osmjehne joj se jednom stranom lica - Ta-daannn! - vikne Tea - Pobijedila san te! - Kako pobijedila? - Jesi, nasmija si se! Tu! - pritisne mu kažiprstom lijevi obraz blizu usta - Nemoš me ni pobijedit ni prevarit! Ja san Tea Kriste, gospodarica svemira! - Apsolutna i neosporiva! - potvrdi joj Tomo, pa je čvrsto zagrli i zvonko cmokne ravno u uho - Aaaa! - vikne mala i pokrije uho dlanom - Oprosti, nisam se mogo kontrolirat, jer ja sam Tomo Kriste, vječiti gubitnik u svim dvobojima s gospodaricom svemira - I da znaš da jesi Ponovo je zagrli i izljubi joj cijelo tjeme - Oćemo ispeć kokice? - Oću, ako ih smin zasolit koliko ja volin On kimne, a mala odskakuće u kuhinju i zazvekeće zdjelama. Pošao je polako za njom i naslonio se na dovratak. Kad je primijetila da je promatra, zastala je, osvrnula se i upitno uzvila obrve - Ništa, ljubavi, samo te gledam kako mi se lijepo snalaziš. I kako si već velika Tea zadovoljno odčepi bocu ulja i ulije malo u pocrnjelu zdjelu - Znaš - krene Tomo - malo mi je čudno šta me ništa ne pitaš oko ovog s mamom, šta sam ti kazo. Ako te bilo šta muči oko toga ili, ne

znam, zanima, nemoj čekat nego me odma pitaj. Okej? Ona kimne bez riječi, koncentnrana na zrnca kukuruza što ih je iz vrećice oprezno rasipala po dnu zdjele - Ne bi htio da ti brineš i da sama sebi tražiš neke odgovore koje bi ti možda ja mogo odma dat - nastavi on - a i nekako mi se čini, sve više, da si ti jedina osoba s kojom mogu o svemu tome skroz normalno razgovarat - Dogovoreno - rekla je i stavila poklopljenu zdjelu na plamenik štednjaka Tomo iziđe na balkon i zapali cigaretu. Što sve ta mala drži u sebi, pitao se, i čime? Čime zauzdava sve svoje tuge i strahove, toliko jako da uspijeva ostati normalna i vesela? U što će izrasti, i kad će sve to grunuti iz nje? Oči mu se zamute od ljubavi, neznanja i nemoći. Unutra, ispod poklopca, počela su eksplodirati zrnca kukuruza, isprva sporo a onda kao da se utrkuju. Sjeli su na kauč s velikom plastičnom zdjelom između sebe, pa uključili televizor. Na prvom programu bila je repriza odbojne domaće zabavne emisije, s pjevačima u ulogama glumaca i glumcima u ulogama pjevača. Tomo se iste sekunde sjeti da su je i proljetos gledali, baš on i Tea sami, baš s ovoga kauča, i da se ona tim jeftinim dosjetkama smijala kao luda. Malo pojača ton i odbaci daljinski na stolić, pa se nasloni i zagrabi u zdjelu. - Tata... -javila se Tea dvadesetak minuta kasnije, kad je krenula odjavna špica. - Reci, žabo mala. - Ja tebe volim najviše na svijetu. - Ljubavi moja... - trgne se Tomo. -I ja tebe volim. Ne najviše na svijetu, nego u svemiru, ej. A barem ti znaš koliki je svemir, ako si mu gospodarica. - Jel mogu večeras kod tebe u krevet? - Možeš, ako dobro opereš zube od ovih kokica. Ne na brzinu, nego

baš dobro. - Oću, ako ćeš i ti. - Okej, ajde ti prva. - A oš mi ispričat priču za laku noć? - Ma daj, pa velika si već za te stvari... Aj, dobro, oću. Trka u kupatilo! - Već?! Ležali su na boku, okrenuti jedno prema drugom, pod trakom svjetla što se iz hodnika probijalo kroz odškrinuta vrata. Tea je žmirila i smješkala se dok joj je otac vrhovima prstiju nježno prelazio preko tjemena i lopatica. - Mila moja djevojko velika... Još koji tjedan i treći razred, a? Čovječe... - Alo, tata, jel to priča za laku noć? To je za noćne more! - A šta, ti bi nešta veselije? - Aha. - A o čemu? - Kako će nam bit kad nađemo mamu i dovedemo je doma. - O... To će bit... To će bit ko da smo se ponovo rodili, svo troje, al tako da znamo i pamtimo sve šta smo dosad naučili i doživili. Vodit ćemo je da si kupuje haljine, šminku, cipele, ić ćemo na kupanje, na skijanje, nego šta, i na skijanje, a kući, sve ćemo mi radit umjesto nje, a ona će samo uživat i sjedit i smješkat se, ko kraljica. Baka i dida će gledat u nju ko u boga... - I barba Vedran. -Tako je, i on... - A oćemo preselit u Pribidrag? - Ako mama bude htjela. Tea kratko posuti, a onda se opet javi:

- Šta ti misliš, jel i ona nas ovako sanja ka mi nju? - Sigurno. Ne svaku noć, al sigurno nas sanja. - A zamisli sad, ovu noć, da mi skupa ovde zasanjamo nju i ona tamo nas dvoje, u isto vrime, šta bi se dogodilo? - Ne znam, al to bi bilo baš lijepo... - Ajde mi pričaj još malo o njoj - prošapće Tea nakon nove stanke. - Šta si rekla?! - trgne se Tomo. - O mami. Pričaj mi o njoj, još, kako će bit kad dođe. - Bit će teško, znaš... Mislim, neće bit jako teško, al ona će bit zbunjena i prestrašena... Trebat će se priviknit, morat ćemo je svagdje vodit. Na Radmanove mlinice, tamo, na onu našu livadu... Pa u kino, u kazalište, pa ćemo ić svi skupa u Zagreb da ga i ti napokon vidiš, i tako... Svuda... Na Marjan... - Na rolanje? - Može i to. - Al ja ne znan jel mama zna rolat. - Nema veze, ti ćeš je naučit ako ne zna. - Jeeee! A oće doć i teta Anita? - Oće, sigurno. Znaš da ona stalno rola. - Super... To mije baš super. Ajde još - rekla je i okrenula se na drugi bok, od njega. Tomo nastavi pričati, iz riječi u riječ sve više shvaćajući kako ni sam nema pojma govori li istinu ili laže. Lako je lagati kad znaš da lažeš, još je lakše govoriti istinu kad si u nju siguran. Ali teško je lagati istmu, a još teže biti uvjeren u vlastitu laž. Govorio je sve tiše, ne slušajući se, pazeći samo na to da mu i češkanje kćerinih leđa bude sve nježnije i neosjetnije. Htio je da mala usne čim prije, da napokon ugrabi priliku da nakratko ostane sam i pokuša se pribrati. Desetak minuta potom, uvjerivši se da je Tea čvrsto zaspala, sjeo je

na balkon pa krenuo polako rasplitati konce prethodnih i sljedećih dana. Žridaršić mu je jutros bio strašno uvjerljiv. *** Ušla je u stan, otvorila torbu i brzo ubacila svu šarenu robu u stroj za pranje. Spustila je sve rolete pa iz kuhinjskog ormarića iznad sudopera izvadila bocu s orahovicom. Napunila je čašicu do vrha, otpila malo, i odnijela je u dnevnu sobu. Samo u gaćicama, u sve gušćem mraku, pružila se po kauču i zaspala za nekoliko minuta. Probudila ju je buka centrifuge iz kupaonice. Tuširala se dugo, usmjeravajući mlaz svako malo prema licu, pa uživala izbacujući vodu iz usta na sve načine koji su joj pali na pamet. Onda se obrisala i obukla, izvadila rublje iz perilice i odnijela ga objesiti na balkon. Kad je završila, otišla je po onu čašicu orahovice i vratila se na balkon, sjela, pa krenula polako rasplitati konce prošlih i sljedećih dana. Žrndaršić joj je jutros bio strašno uvjerljiv. Očekivala je da će daleko više petljati, vagati, tumačiti, mistificirati, ostavljati otvorena vrata za razne mogućnosti, ako ni zbog čega, onda zbog svoje službe i reputacije, ali on je izgledao sasvim sigurno, mjerodavno. Možda čak i malo prikočeno, napominjući zašto ostavlja onih pet posto, pazeći da se ne zaleti. Onaj redakcijski "pouzdani izvor" dobio je potvrdu što je zvučala znatno pouzdanije i od samog dopisa. Sad je važno pribrati se, zaključilaje, i čekati ga da se javi Tomi s kontaktima, brojevima i adresama. A ona će sutra sve izreferirati glavnome i čekati da vidi dokle će na životu ostati njegovo obećanje o oslobađanju od svih ostalih poslova. A Tomo. Ako je Žrndaršic u pravu, ako je Ivana bila živa lani u ovo doba, i ako je živa i danas... — Jebatipasmater - prošapće Anita kad joj se u glavi stvorila prva slika svih mogućih strahota što ih je Tomina žena vjerojatno proživjela u ove dvije godine. Što je sve prošla, što je sve trpjela iz dana u dan i ostala živa, a onda, kao da i to već nije previše i za sto života, pojavi se nekakva splitska glupača i na daljinu joj, pored svega, još nabija rogove jer se, eto, zaljubila u njenog muža. Popila je ostatak orahovice, natočila si novu i strusila je u jednom gutljaju, pa opet sjela na balkon, zabacila glavu i zagledala se u konture usamljenog tustog oblaka iza kojeg se

jedva probijala mjesečina.

Glava 49 - Di si, šuro! Otkud ti u ovu uru? - podviknuo je Vedran iz bolničkoga kreveta, dignuvši na pozdrav samo dlan desne ruke - Smijem l ja imat neke veze. Jesi ti dobro? - Di neću bit, jebate, posta san jedini vlasnik autopraonice koji se može svako jutro dovest na posal i otuširat ka svoj na svome, na svojm kotačima - Alo, polako, još će se to sve pokazat - Pokazalo se, ne pokazalo, šuro, meni kolica ne ginu. Gotovo je, noge ne osjećan uopće. Više čak ni ne smrde, onda moš mislit kako je - Budalo jedna blentava. A šta kaže policija? - Ništa. Uzelo iskaz i više se niko ne javlja - Imaš advokata? - Neman, al neće mi ni tribat. Neće to nikad doć do suda - Misliš? Čuo sam da si dosta razgrano poso - Nema to veze - Jel znaš šta se dogodilo s onim majmunom, Elektrona? Pre-doziro se... - Nije se on predozira - nasmiješi se Vedran, pa malo spusti glas nego je njega predoziralo. - Misliš? A ko? - Ne znan, moja ekipa govori da nisu. Nije da oni ne bi, al nisu stigli... Znači, policija. Samo je pitanje jesu plavci, ili vojna. - Ma čekaj malo! - prosikće Tomo i osvrne se prema drugom krevetu u sobi. Vedran opet pridigne desni dlan i odmahne:

- Ne moraš se njega bojat. Stari Vlaj, penja se na jabuku i ljosnija, sav se polomija. Ništa on ne razumi, nego ja šapćen da ga ne probudin. Jebate, čim se probudi, počne stenjat, bogati, reve ka tovar... - Okej. Tu teoriju da je Elektru likvidirala policija, to sam već čuo neki dan i, samo da znaš, serem ti se na tu priču. Al otkud sad i vojna policija, kakve veze ona ima s Elektrom? I kakve veze, jebote, vojna policija ima s tobom? - Strogo poslovne, dok nisu poslali džankija da me upuca... A i to je posal, zapravo. - Šta ti imaš poslovat s njima? Šta, pereš im aute? I ako nije dobro oprano, onda vojska šalje kilera šeprtlju iz komedije neke? - Tomo... Ja sad stvarno više ne znan jel se ti praviš toliko blesav, ili si zbilja, ono, doletija s Kriptona! Čoviče, ja sam za njih sitna riba, ribica, ribičičica, plankton, razumiš? Jebi ga, krenilo me, zatajija san in jedan poslić, pa drugi malo veći, a na trećemu san zasra do balčaka, i vratili su me di mi je i misto. Među invalide. Sve su znali od početka, brale, sve šta radin... Budala... Ako te šta tješi, nije to cila vojna policija, samo njih desetak najviše, al su dobro raspoređeni. I nisu oni glavni. - A koje glavni? - Neman pojma, ka ni ti. Mogu samo sumnjat. Zagreb... A ni za te u Zagrebu nisan siguran da su vrh piramide... - A šta je poso? Jel droga? Oružje? - Sve, šuro. I gorivo za Srbe, i ukradena auta, i ženske... Čuja san, al to je neprovjereno, da su u igri čak i organi. Ti si ranjen na fronti u glavu ili u prsi, mogli bi te spasit, al ako padneš u ruke pravomu likaru, u pravu smjenu, ekipa ti sve pokupi. I jetru i bubrige i rožnice i koštanu srž, sve šta se da prisadit. I onda mali frižiderići lako nađu put do prvog aerodroma, nema za njih ni barikada ni blokada, sve funkcionira... A ti lipo preseliš medu "zatočene i nestale"... - Sereš, sereš... Sereš! - zareži Tomo i ustane, pa nasloni čelo na prozorsko staklo.

- Okej, seren. Seren... Prvi i zadnji put, obećavan... Nego šta mi je sa sestron, jesi šta dozna? Reka mi je stari da si već iša gori. - Reci mi samo još jednu stvar, jel ti sad i dalje vodiš svoje poslove, iz kreveta, ono, ko mafijaši? Ko Don Corleone? - Nema više poslova, šuro... Smij se ti, al stvarno nema. Među nama govoreći, usra san se ka grlica. Iman te dvi autopraone, vlasništvo jedan kroz jedan, uknjiženo, i to će mi bit više nego dosta. Sve drugo in prepuštan, i diskoteku, kioske, i veze, kanale, kontakte, svoje ljude... - Koju diskoteku, bog te tvoj?! - Nema veze. To je zadnja stvar koju bi ti triba znat. Tomo se odmakne od prozora i vrati na stolac: - Slušaj, ajd da sad barem ja budem skroz otvoren. Totalno mi je glava prekrcana raznim problemima, da baš ne kažem sranjima. Sam se sebi čudim kako uopće još mogu ravno odat po cesti... A jedan od tih problema, da baš ne kažem sranja, si i ti, ovakav. Jako bi ti bio zahvalan kad ti od mene ne bi očekivo ništa na neko vrijeme, mjesec ili dva. Ni da te obilazim, ni da ti pomažem na bilo koji način, baš ništa. Skroz da na mene zaboraviš za to vrijeme, tako da mogu i ja tebe. Posle ćemo vidit, vjerovatno ću ti tu i tamo gurat kolica i koji put ispraznit kateter, al do daljnjega ništa. Jel mi možeš to uradit? Vedran se nasmiješi i kratko puhne: - Mogu, kako ne bi moga? A kome ću ako neću šuri svome... Tomo ustane i uzme aktovku: - Fala ti. - Daj, reci mi više staje novo s Ivanom? Jesi dozna šta? - Imam potvrdu daje dokument pravi. To je sve za sad. - Znači, živa je? - Bila je lani u ovo doba - I šta sad? - Ništa, idem za koji dan opet u Zagreb, tragat dalje

- Ako išta zatriba - Šuro, ja sam mislio da smo se dogovorili ono oko zaboravljanja na neko vrijeme - Jesmo, al svejedno - Okej, čuvaj se, vidimo se. I drži se svega šta ti doktori kažu, da šta prije izađeš. Tu na sve strane smrdi na kemikalije i krv, isto ko kad sam ja ležo. +++

Glava 50 Dovezao se na prašnjavo, razlokano parkiralište iza suda, isključio brisače i motor, izvukao ključ, mašio se za aktovku, pa zastao. Vani je počela rominjati sitna kiša, sličnija siječanjskoj nego ljetnoj, a on je nakanio poći u kancelariju da bi po četvrti put u manje od dvadeset sati ponavljao istu priču. Bago će sigurno biti zadovoljan i pun sebe zato što je efikasno demonstrirao kako i do Zagreba, odavde, može potegnuti poneki konac. Mirisat će na Kouros i bodriti ga i sigurno se opet sjetiti neke usluge na kojoj će inzistirati. I premda je Tomo bio siguran da je Bago već sve doznao od Žridaršića, osjećao je obavezu da mu to i osobno ispriča. A nije mu se išlo i nije mu se pričalo. Ne zbog šefa, on mu je u cijeloj toj priči bio možda i najpozitivmji lik, nego jednostavno zato što mu se više nije ni pričalo, niti mislilo, niti osjećalo. A ponajmanje mu se slušalo, pogotovo pitanja. Šutnja i tišina trebale su mu više od ičega, ali nije ih mogao podnijeti. Čim je to shvatio, poželio je razgovor s nekim, bilo s kime, o bilo čemu. Ali kad je pokušao zamisliti sugovornika i temu, vratio se nazad na potrebu za šutnjom. Jedino Ivana, pomislio je. Da ovdje sjede zajedno i šute i bez riječi točno znaju što govori svaka kap na vjetrobranu. Ivana bi to mogla. Anita ne bi izdržala šutnju, ona bi za manje od minute pitala nešto, ili zajedljivo komentirala prvog prolaznika, ili auto, stablo, kišu, bilo što. A opet, razgovor s njom, kakav god bio, možda bi mu pomogao da se izvuče iz ovog nereda. Osim toga, nju svima drugima mora krajnje oprezno prešućivati a jedino s njome može pričati o njoj, o sebi, o njima, o svemu što ih je snašlo. Ali tri zadnja njihova razgovora završila su onako kako on više nipošto ne bi htio -jedan u svađi, drugi u sumanutom seksu, a treći u rezerviranoj, hladnoj tišim A za četvrtu mogućnost, za razgovor bez podbadanja i za razumijevanje u šutnji, vjerojatno će, njima dvoma, uvijek biti prerano. Sjetio se onda one svoje teorije o muškarcima koji uvijek daju premalo i ženama koje stalno traže previše, sjetio se i onog Anitinog inzistiranja na najboljem prijateljstvu ispred "Palamovke", na rubu suza. Prenulo ga je zvono mobitela iz aktovke.

- Mila mala - šapnuo je brzo otvarajući torbu - čula si me. Na displeju telefona nije pisalo ništa - Tu sam! - rekao je čim je pritisnuo zelenu tipku - Tomo, Bago je. Jesi to ti na parkmgu od suda? Alo? Alo! - Jesam, čekam da stane kiša - odgovori napokon - Taman sam kreno prema kancelariji. A di ste vi to, da me vidite? - Na sudu, kod jednoga kolege suca, doša san se nešto konzultirat A on melje svašta bezveze, pojma nema o pravu, pa ja gledan kroz prozor. Ne, ne, nemoj inzistirat da ti rečen koji je, ne, ni za živu glavu ne bi tija obrukat čovika. Ma briga me za njega, ali ima krasnu ženu i troje dice, stvarno ti ne mogu otkrit njegovo ime. Ne i ne! Ja moran štitit dignitet hrvatskog pravosuđa, kakvo je da je! Medu nama, sve ću u reć, al za novine ništa. Nema šanse, nemoj upirat! Tomo je pričekao da Bago završi svoju tiradu, očito namijenjenu sucu iz čijega ga je ureda opazio - Šefe, kad ste u kancelariji? - Ma pusti sad i kancelariju i kišu, ajmo na ručak u Vinka, za po ure. Jel može? Ajde, baš me zanima šta ima u Ministarstvu pravosuđa, a i ja tebi ovo moran ispričat, šta san tu doživija. Ali strogo među nama, ništa za medije, to ti odma govorin... Koliko? Dvi iljade maraka?! Ajde, vidit ću, za po ure u Vinka... - Šefe, samo mi potvrdite jel barem to za ručak ozbiljno, da ne idem bezveze u kancelariju. - Je, je, ajde, pa ćemo se dogovorit... *** - I onda se na sve to još jutros sjetim: maloj škola počinje za koji tjedan, a ja joj se nigdje za knjige nisam predbilježio! Puko sam šefe, prolupo skroz naskroz. Vi ste jedini kome mogu tako govorit, s kime mogu tako pričat... Poso, familija, sve se raspada, vidli ste šta mi se s Burčulom desilo... A ja bi skupljo, imam ja volje, i vraćo bi sve djeliće nazad, komadičke, al se više ne sjećam di je koji do jučer bio...

- Kako ti ja mogu pomoć, Tomo moj? - uzvratio je Bago. Pili su kavu i konjak nakon obilna ručka i tri butelje vina. - Ne znam jel možete to skontat... Ovo sve otkad su me pustili iz bolnice i otkad ste me vi zaposlili, to je sve prolazilo kao neka umjetna sadašnjost, al barem sam znao da je umjetna. Sad sam u nekoj, odjedamput, nekoj umjetnoj budućnosti, a pojma nemam uopće jel umjetna ili nije, ni jel budućnost il nije... - Tomo, polako... Jel ima neki način da ti ja mogu pomoć? To te pitam. Tomo duboko udahne i izdahne: - Ako možete, mislio sam, ne znam ni sam koliko bi to pomoglo al, eto, tri mjeseca neplaćenog... - Dat ću ti dva mjeseca plaćenog. Sve tvoje predmete ja ću preuzet i izvuć odgodu ako bude potriba. Al za dva miseca te oću istoga ka šta si bija na proliće. Ako ti ženu ne nađemo dotad, tražit ćemo je i dalje, al moraš mi radit ka da se ništa ne događa. Jel to u redu? Tomo ga umorno pogleda preko čaše: -Dva mjeseca... - Plaćenog! - odvrati Bago, podigne svoj konjak i pruži ga prema Tomi. Kucnuli su se čašama i ispili do dna.

Glava 51 - Znaš da mi se ovo počinje čak i svidat! - rekla je kad su krenuli. Nisu se čuli ni vidjeli dva tjedna, sve do prekjučer, kad ju je nazvao i rekao joj da se Žridaršić napokon javio s brojevima i adresama. - Šta ti se može u tome sviđat? - upita Tomo. - A evo, to da cile dvi sedmice ništa ne radin. Onda ti javiš da idemo opet u Zagreb, ja kažem glavnome da neću više odsjedat u "Horizonta" a on govori da nema problema. Pa ja kažen da oću bolje auto za put od renola četvorke, a on opet govori da nema problema i da mi opel omegu, ej... Vidi ovo, klima, električni prozori, centralna brava... - Onda ga sljedeći put pitaj da nam plati avionske karte, jer kad zbrojiš gorivo i dnevnice... - Znan, al ovo je isto gušt vozit ovoliku mrcinu... - nasmiješi se Anita za upravljačem, pa pogleda u retrovizor: - Teke, ljubavi, jesi mi ti dobro? - Aha... - kimne Tea sa stražnjeg sjedala, vadeći tri dječja časopisa iz ruksaka. - Jel ti vruće? Jel ti hladno? Ako šta triba, samo reci. Ako si gladna, žedna, ako ti se piši, kaki... - Aha... - Super - odgovori Anita, pa zašuti i doda gas. Tomo joj je jučer rekao da će Tea morati poći s njima jer da je nema kome ostaviti u Splitu. Ružica je tek počela nakratko ustajati iz kreveta, a Ivan je bio potpuno izgubljen. Svejedno se veselila Teinom društvu, jer kroz cijelo su se ljeto vidjele samo na jednom kupanju i jednom filmu u ljetnom kinu, a s druge se nije mogla oteti dojmu da Tomo zapravo malu vodi kao svojevrsni osigurač, kao branu koja će spriječiti da se dogodi nešto od onoga prošli put u Zagrebu, ljubomorne svađe ili

obijesnog seksa, svejedno. Bilo joj je savršeno jasno da između nje i Tome više nikad ničega sličnog neće biti, pretpostavljala je da je jasno i njemu, ali ju je svejedno povrijedilo kad god bi pomislila da je Tea možda ipak taj, nekakav, osigurač. Kao da Tomo nema povjerenja ni u nju niti u sebe. Zbog koga je od njih dvoje ovaj put poveo i kćer? Zbog sebe, zbog nje, ili zbog oboje? Koga se više boji, nje ili sebe? Na koga sumnja da bi prvi mogao napraviti još jedan korak dalje od već dogođene potpune propasti, tko bi u njegovoj podjeli uloga mogao biti taj tko će se spremno odazvati na prvi poziv onoga drugoga, bez imalo protivljenja? A opet, možda je stvar doista samo u tome što Tomo u Splitu stvarno više nema ama baš nikoga kome bi mogao ostaviti malu na tri dana. - Koliko ima još do Zagreba? -javi se Tea kad su stali na semaforu u Solinu - Pa, nekih šest-sedam sati s ovin auton, manje-više - odgovori joj Anita - Ajde, super, mislila san da je i više Oboje se, i Tomo i Anita, nasmiju s nekim nejasnim olakšanjem *** - Ne razumijem ovo, ta očna klinika, Salata. Šta ćemo tamo, koga boga? - upitao je Tomo, još nervozan zbog toga što je, po mraku, tek iz četvrtog pokušaja pronašao put do glavne rampe na Jarunu. "Ničeg ovog prije nije bilo!", ponavljao je vozeći među blokovima stambenih zgrada dok se Anita zlurado smješkala. A kad su parkirali, trebalo im je još četvrt sata da pronađu restoran u kojem su imali zakazan sastanak - Nije prava klinika, to samo piše pored glavnog ulaza koji je stalno zaključan - odgovori Žridaršić umirujućim glasom - ali vi ionako idete na stražnju stranu, u podrum. Ja sam vas najavio kolegi, čekaju vas sutra u jedanaest. Jeste se javili Crvenom križu? - Jesam, sutra u dva imamo dogovoreno - Odlično. I preksutra vam je ministar, u deset. Nemojte njemu

zakasnit, on je, s oproštenjem, teška picajzla po tom pitanju. A i jedva sam ga na telefon nagovorio da vas primi. Ima paranoju da ga svi prisluškuju. - Dobro - odgovore uglas Anita i Tomo. Tea je šutke sjedila između njih, pila sok na slamčicu i gledala ozbiljno u Žridaršića. On joj se nasmiješi. - Ista si mama, znaš? Nemoj mi bit tako zabrinuta, sve ćemo mi prevrnut, i nebo i zemlju, da ju nađemo. Samo moraš bit strpljiva. - Sve je njoj jasno, velika je to cura - odvrati mu Tomo, gledajući u kćer - Ima još jedna stvar - nastavi Žridaršić tiše - Za najviše mjesec dana mene šalju u jednu zapadnu zemlju, nema veze koju, u veleposlanstvo. Šifra je trgovinski ataše. Nemojte me ništa pitat, cijeli se život bavim istokom i analiziram situacije i odnose tamo, a oni me sad rasporede na drugu stranu, o kojoj, ajde, dobro, nije baš da nemam pojma, ali... U svakom slučaju, neću neko duže vrijeme biti u Hrvatskoj, ali javit ću ili vama ih Bagi broj na koji me možete nazvat ako išta bude trebalo pomoć. Ma gle malu gospodičnu, pravi se da ništa ne čuje, a sve snima! - Je, bit će i ona nekakav ataše za koju godinu! -javi se Anita i zagrli Teu - Samo da ne bude trgovinski! - namigne joj Žridaršić - Eto, ja bi sad morao ić, želim vam puno sreće i da se jednog dana opet nađemo, s gospođom Ivanom, i da proslavimo uspješnu akciju. Ispričavam se još jedamput što smo se našli na ovakvom mjestu, ah htio sam da možemo bit potpuno opušteni. - Ne sviđa mi se sve ovo - rekla je Anita kad je Žridaršić platio konobaru i izišao iz restorana - Ni meni, al šta je tu je - odvrati Tomo - Ajmo sad u hotel, štagod večerat, pa se naspavat. Sutra idemo na očnu kliniku. - Mogli bi i na dermatologiju, jebate, izboli su me ovi vaši komarci ka ementaler.

Glava 52 Usko i kratko, kišom namočeno stubište s rasklimanim željeznim rukohvatom izgledalo je kao da vodi u kotlovnicu ili spremište jedne od četvrtastih sivo-smeđih zgrada u kompleksu stare bolnice. Dojam su kvarili jedino bijeli, sasvim novi prekidač zvona uz vrata na dnu stuba i mala, uvis uperena kamera do njih, postavljena toliko nisko daje se ne može isprva vidjeti odozgo, s nogostupa - Dobar dan, gospodine Kriste, poštovanje - rekao je mladi muškarac koji je otvorio metalna vrata čim je Tomo maknuo prst s prekidača Točni ste u sekundu! Poštovanje, gospođo Čelan. A ti si Tea, jel tako? Drago mi je. Ušli su u usku, dugu prostoriju s ovalnim ciglenim stropom i prošli pored dopola otvorenih vrata kroz koja je Anita nakratko spazila dugački stol do zida, prekrivenog zemljopisnim kartama, za kojim su sjedila tri muškarca i jedna žena sa slušalicama na ušima - Gospodin Žridaršic mi je sve ispričao - rekao je mladić sa širokim sijedim pramenom posred tjemena kad su sjeli za njegov stol, i dalje se ne predstavljajući - Ali mi vam tu, ja mislim, nećemo biti od neke velike pomoći. Od Sutle do Makedonije imate jedanaest lokaliteta s imenom Crni Vrh, ah nijedan nije ni blizu Aleksinca. Možete pogledat karte, evo, nema preciznijih, imamo i NATO-ve satelitske snimke s upisanim svakim selom, svakom palankom tamo, ali nema. Najbliži Crni Vrh je nekih stodvadeset kilometara od Aleksinca - I šta to sad znači? - upita Anita - Jedino što meni pada na pamet - nastavi domaćin jednako mirnim glasom - je to da se možda radi nekom mikrotoponimu u sklopu aleksinačkih rudnika. Znate da su tamo rudnici ugljena, imali su i neku nesreću prije par godina. Tomo i Anita zabrinuto zakimaju. - Eto, to bi možda moglo biti to. Mi već imamo nekoliko informacija da su oni tamo stvarno organizirali logor za zarobljenike iz Hrvatske i iz

Bosne ali, nažalost, nemamo više načina da to provjerimo i dokažemo. Vi danas idete i u Crveni križ, ako sam dobro shvatio. Eto, oni bi tu mogli pomoći, ako žele. Imaju svoju ispostavu i u Beogradu, otamo im je sigurno lakše doći i do Aleksinca i do informacija. Samo, oni su malo zatvoreni, drže se kao neki ekskluzivni klub što je, ako smijem reći, krajnje neprimjereno u ovakvim situacijama. U svakom slučaju, pokušajte njih nagovoriti da to izvide a ja vas molim, ako od njih išta doznate, da svakako javite gospodinu Žridaršiću. - Ne vama? - On će dalje javiti ih meni, ili kome već bude trebalo. Eto, ja bih volio da sam bio od veće pomoći, ali... *** U zagrebačkoj podružnici Međunarodnoga Crvenoga križa sve je išlo kao po natuknicama bezimenog mladog špijuna iz podruma na Salati u maloj, skromno opremljenoj kancelariji saslušali su ih jedan Hrvat i jedan Francuz, zamišljeno kimali i potom objasnili da oni ne mogu ni po jednoj državi, pa tako ni po Srbiji, bez obzira na sve, švrljati kako im se prohtije. Bez dozvole lokalnih vlasti Međunarodni Crveni križ ne može provjeravati ni postoji li uopće Aleksinac, a kamoli konclogor u njegovoj okolici, rekli su. Ali, naravno, učinit će sve što je u njihovoj moći. Anita je potom otišla na ručak sa sestričnom, a Tomo i Tea obišli su Trg bana Jelačica, Zrnjjevac, Arheološki muzej i katedralu. Ponovo su se okupili u Maksimiru, na ulazu u zoološki vrt. Tea je sve vrijeme brbljala, ali cijelog popodneva nije postavila nijedno pitanje o svojoj majci ni o ljudima s kojima su o njoj razgovarali. Tomo je još u Splitu odlučio da ju ne gnjavi dok sama ne poželi razgovarati, a Anita nije htjela pričati o svemu ispred male. I tako su sve do navečer šutjeli o onome radi čega su potegli na toliki put. Kad se uvjerio da je Tea čvrsto zaspala, pozvao je Anitu u njihovu sobu. Došla je s dvije boce piva i pružila mu jednu.

- Pij brzo, ugrijala se već koliko čekam. Jel ti uvik nju moraš ovako dugo uspavljivat? - Ma kaki, samo smo danas malo duže pričali - Jel pitala šta za Ivanu? - Ništa. Samo o životinjama i o onoj mumiji iz muzeja - Jebenti, vidi je, bombon mali, di ona to sve stišće u sebi Ti je ništa nisi pita? - Neću ništa na silu. A i da oću, nemam snage Nemaš pojma kolko ovo mene iscrpi - Razumm - Nemoj se uvrijedit, al ne razumiješ. Znaš ti koliko sam se ja lani ovakih razgovora vec naobavljo? Ne ovakih, normalno, al u dlaku sličnih po formi. Svi su oni tu samo zato da čovjeku pomognu, al svi govore da su nemoćni, da su im ruke vezane. Jebote, ko da ti se pokvari, ne znam, frižider i ti nazoveš servis, i dođe majstor i pogleda i kaže "Bome, stvarno je pokvaren, ja tu ništa ne mogu"! Al onda ti dadne broj od kolege, evo, on će sigurno pomoć. Pa onda dođe kolega i pogleda frižider, sve fino, sve ljubazno, al i on na kraju kaže "Jao, što je pokvaren, ja u životu nisam vidio pokvareni]eg frižidera! To je izazov za svakog pravog majstora! Ja jesam najbolji, al dajte mi da razmislim jedno mjesec dana". Anita se protiv volje zasmije, stišćući šaku na usta. - Ozbiljno ti govorim - nastavi Tomo šaptati - I onda se moraš zapitat čemu oni služe, koju božju mater rade i za šta primaju plaću ako su im svima ruke vezane, siročićima? Vidila si danas one u Crvenom križu, jebote, pa koji će nam onda kurac Međunarodni Crveni križ ako ne smije ništa radit med narodima! Šta će nam, samo za humanitarnu pomoć?! Molim te, jesi čitala neki dan, u Sarajevo su ko pomoć poslali na tone nekakih plastičnih ručnih satova, ali bez baterija, ej!! ne znam kolko kila masti protiv ozeblina, ej, usred ljeta! Ne znam jel to bio baš Crveni križ, al neki humamtarci jesu. Majku im njihovu, ja bi im lično ruke vezo, od Ženeve dovde, svima, ni palcima ne bi mogli mrdat, pa nek vide šta su vezane ruke, kad ni plaću nemoš preuzet!

- Dobro, to su budale, vidit ćemo još sutra sa... - Naši su još gori! - produži Tomo čim je otpio gutljaj piva i uzeo dah - To je taj kaplarski mentalitet, biciklistički savij leđa prema gore, a dole gazi nogama najjače šta možeš. Od vrha do dna, svi su biciklisti! Dođeš i kažeš po stoti put da ti je nestala žena, u ratu, a đubre te tretira ko da si na šalteru za one koji nisu platili struju! Ko da ti je njegov pauk odnio auto! Mozak je njima vezan, a ne ruke! I pazi sad šta je najstrašnije - moja Ivana je nekakvo ime, jel tako, oni su je sami proizveli u facu, država. I ti si novinarka uglednog dnevnog lista - Moš mislit! - ubaci se Anita - Ne znaš ko je ugledniji, ja ili list - Nema to veze. A i ja sam, jebemu, i neki advokat i ranjeni branitelj, vojni invalid nekakav. Imamo i taj prokleti dokument, dokaz. I sad zamisli ti, ako se prema nama tako odnose, kako tek tretiraju sirotinju bez ikake škole, a takih je najviše? Jel i njima isto ovako glume finoću i ljubaznost dok govore da su im ruke vezane, ili ih odjebu po kratkom postupku, još kraćem nego za nas? - Tomo... - Znaš ti šta je nama taj papir šta si ga dobila, šta on nama znači? To je nama samo ulaznica da dobijemo priliku upoznat još više debila kojima su vezane ruke! Ako se Ivana ikad izvuče, to će bit u nekakvoj razmjeni zarobljenika, bez ikakog uticaja s naše strane, od tog papira, a najmanje od svih ovih s kojima pričamo. Nju će banda jednostavno spakovat u neki autobus i poslat vamo, ko da je nikad niko nije ni tražio - To su mogli i dosad, pa nisu - Nisu, jer - Tomo zastane, glasno puhne i zabaci glavu - Ne znam zašto nisu - Ima jedna stvar koju smo trebali pitat onog Žigu, a nismo. Ajmo pretpostavit da je papir ipak lažnjak, da nam ga je neko podvalija. E sad, koji bi bija njegov interes u tome? Zašto ga je podvalija? Koju korist on ima od toga šta se mi sad tu zajebajemo? - Misliš da nisam i ja s tim razbijo glavu? I jedino šta na kraju zaključim papir je pravi, Ivana je preživila, silovo ju jesvaki ušljivi

četnik koji je htio, možda je i večeras siluje, a nama su, šta, vezane ruke! - Tomo, Tomo, Tomo. Smiri se i... Zadržala je vrata kupaonice prije nego ih je uspio zatvoriti, pa ušla za njim - Puko sam, puko sam, puko sam, puko sam - ponavljao je osovljen dlanovima o umivaonik i zagledan u svoj odraz u zrcalu - Ne da konce ne držim u rukama, nego jedan jedini končic svojeg vlastitog života ne mogu kontrolirat. Ko one tvoje loptice za badminton. Udari me, ja poletim, zabrzam, a onda me uspori, pa me opet udari, pa opet ubrzam, pa opet usporim. Desno, lijevo, u mrežu, van terena - Tomo, ej... - Znaš kako mi je u glavi? Ko da sto čovječuljaka trči po okrugloj prostoriji, sumanuto, i stalno se sudaraju. Nema nikakih vrata, a oni ih traže i pipaju okolo po lubanji. A sad još neko nevidljiv i snajperom odozgor, s kupole, puca po njima, da bude još veća strka. Prolupo sam skroz, vidi me! I da nema one male preko, sad bi si puco u glavu, majke mi, objesio se, bilo šta. - Ajme, Tomo, nemoj to ni govorit! Imaš Teu, imaš Ivanu. A i ja san tu, jebi ga, kakva takva - O da, to mi naročito pomaže šta si i ti tu! Da nisi tu, bio bi život teži i meni i tebi! Ne bi imali o čemu razmišljat pa bi nam bilo predosadno! Jebeš život bez grižnje savjesti, jelda? - Ako ti stvarno - zausti Anita, ali je Tomo prekine naglo podignuvši dlanove prema njoj. Kroz odškrinuta vrata čulo se Temo stenjanje što je pomalo prelazilo u plač. - Eto ti, kad si pitala di ona sve to skuplja i stišće Anita se izmakne prema kadi, a onda polako krene za Tomom nazad u sobu - Mišu moj, žabo mala tatina, srce moje - nabrajao je Tomo legavši pored kćeri i gladeći je po kosi - Evo tate, tata je tu, sve je okej, tata čuva.

Anita je sjela na Tomm krevet i gledala u njih kao u duhove. Na trenutke joj je sve bilo kristalno jasno, a onda bi se opet potpuno zbunila i izgubila. Podbočila se laktovima o koljena, obrazima o dlanove, i krenula otkrivati ritam u kojem se bubnjanje njezinog pulsa izmjenjivalo sa sve rjeđim Teinim grcanjem. Probudila se kad je Tomo gromko zahrkao i okrenuo se prema njoj, leđima od usnule kćeri. Stišćući zube da ne zastenje od bolova u ukočenim zglobovima i mišićima, kleknula je do njega, prošla mu nježno prstima kroz kosu, lagano ga poljubila u ožiljak pri dnu vrata, pa ustala. Izlazeći iz sobe, okrenula se i šapnula u mrak - Tomo moj. Onda je tiho izišla i dugo stajala, naslonjena ramenom na zid i zagledana u dno dugog hodnika, prepunog smeđih vrata. +++

Glava 53 Krhke naočale sa staklima bez okvira, ispod niskog čela preko kojeg se cijelom širinom nadvio busen čekinjave prosijede kose, davale su debelome ministru za humanitarne djelatnosti uživo još i smješniji izgled nego na televiziji i u novinama - Dobar dan, sjedite i recite o čemu se radi - izdeklamirao je službeno, jedva podigavši pogled s papira uredno posložemh po radnom stolu. Ispred njega bila su samo dva stolca, pa Tomo posjedne Teu sebi u krilo - Ja sam Tomo Kriste, ovo je kolegica Anita Čelan iz Novog doba, gospodin Žridaršić je rekao da ste razgovarali telefonom Ministar pošuti skoro cijelu minutu, zadubljen u preslaganje papira po stolu - Da, Žriidaršić - progovori napokon, ne pogledavši ih - Nije mi htio reć o čemu je riječ. Obavještajci. Stalno misle da i njih neko prisluškuje. Aha! - razveseli se kad je posljednji list stavio na pravi snop Pardon, kako ste rekli da vam je ime? - Kriste - Aha, gospodin i gospođa Kriste. Kako vam mogu pomoći? O, i malena je tu, bože dragi, pljunuta gospođa mama! - reče i nasmiješi se Aniti - Nisam ja njena mama! - odbrusi Anita, već na rubu živaca - Gospodine, ajmo probat ispočetka - ubaci se Tomo, vadeći papir iz fascikla -Ja sam... Pet minuta kasnije sjedili su u smeđim kožnim foteljama u bočnom dijelu ureda. Ministar se ispričavao rastresenošću zbog previše posla, naručio kave i sok, pa uključio radio. Kadje napokon i sam sjeo među njih, iz džepa na sakou izvadio je neveliki tranzistor, uključio i njega i

stavio ga da krči nasred stolica. Slegnuo je ramenima i kažiprstom pokazao na uho. - Nikad ne znate, rat je. Potom se opet zadubio u papir - Znači, Žnidaršić misli daje ovo autentično? - upita tiho, pogledavajući naizmjenice Tomu i Anitu. - Molim? Prigne se Tomi, pa ponovi jednako tiho - Velim, Žnidaršic misli da je ovo autentično? - Devedespet posto - To je fantastično, znate. Ali moramo bit krajnje oprezni, krajnje oprezni - Znam. Već jesmo. - Ali, to je zbilja... Zamislite samo da je oslobodimo! A!? Fantastično. Još da to napravimo do kraja jeseni, to bi bilo savršeno - Šta, zbog proračuna? -javi se Anita cinično - A slušajte, i zbog toga, kad već provocirate. Svaki dinar dobro dođe. S ovim rezultatom, ako uspijemo, Sabor će nam sigurno za sljedeću godinu odobrit više sredstava. A više sredstava za nas znači i više spašenih ljudi. Nisam siguran da vam isto može reci baš svaki moj kolega iz Vlade - Dobro - progovori opet Tomo - Ima li išta šta vi sad možete poduzet, napravit oko ovoga? - Kako ne! Jučer su započeli, al to nek ostane medu nama, pregovori na nižoj razini oko organizacije bilateralnog ili trilateralnog susreta, valjda će bit negdje u Mađarskoj. Srbi sad imaju ovog novog premijera, Amerikanca - Miki Mausa! - uskoci Anita, ali ministar se ne obazre - Jesu njega stavili za šminku, ali čovjek ipak povlači neke konkretne poteze Vidite da je promijenio vojni vrh i odma je malo popustilo na

bojišnicama - Divno je popustilo, jučer su tukli Zadar! A prekjučer... - Dobro, to su... - A prekjučer i Zadar i Šibenik i Slavonski Brod i Karlovac. O Sarajevu i o ciloj Bosni nećemo ni govorit - ustrajala je Anita -Divota jedna kako su popustili - Pazite, u ovoj fazi mi to sve moramo tolerirat kao izdvojene incidente. Strašno je i grozno je sve što se događa, ali trenutno je jednostavno tako. Ako hoćemo napraviti korak više prema miru.. - Ako žena trče s diteton u rukama, i dite pogodi geler, a žena ne zna i trče, trče, i misli da spašava dite koje je već mrtvo, jel to isto izdvojeni incident? Jel to isto korak prema miru, pa i to triba tolerirat? Ministar za humanitarne djelatnosti slegne ramenima i ostane u tom položaju, bespomoćno se zagledavši u Tomu - Stani, Anita, jebemu... - reče Tomo i uhvati je preko Tee za podlakticu. - Sve se slažemo svi šta govoriš, al daj da budemo konkretni oko ovog našeg slučaja. - Znači, Mađarska... - nastavi ministar. - U svim tim susretima postoje i neformalni, neslužbeni dijelovi. Ja ću sigurno biti tamo i ja ću se sigurno angažirati oko ove stvari. - A kad pretpostavljate da bi se ta Mađarska mogla dogodit? - Za mjesec dana, najviše. I onda tamo, uz ostalo, moramo i uglaviti nadnevak za sljedeći sastanak u istom sastavu. Tad bi trebao stić i odgovor za vas, ovakav ili onakav. Pa ćemo vidjet za dalje... Nego, da vas pitam, jeste razmišljali da se probate javit i Međunarodnom Crvenom križu? *** - Utješno je kad znaš daje ovakav blesan jedini čovjek na kojeg se stvarno možeš oslonit - rekao je jetko Tomo kad su izišli na trg. Uplašen, ali ambiciozan i ne previše pametan.

- Je, i ne samo da to čovika utješi, nego ga nekako i ohrabri, osokoli! - odgovori Anita. - Jesmo sad gotovi? Možemo doma? - upita Tea.

Glava 54 Dragi D! Ovo ti ja ne pišem nego prepisujen iz blokiča šta san pisala u hotel u sobi po noći kad je tata hrka i spava. I jučer sam ti u autu isto malo pisala ali samo zabilježivala ali to sad sve ne mogu ništa pročitat jer je auto poskakivalo i zavijalo. Meni se ne čini da je mama više živa. jesam mislila prije da je ali sad kad mislim onda nije. Sigurno bi nju ako im je važna Srbi bi zaminili a Hrvatcka bi njima za mamu dala 100 najveći njihovih četnika ako pitaju. Ja ništa pola ne razumim šta tata i Anita pričaju sa ovin svima u Zagrebu ali... Ja sam strašna ali... Ovo ćeš samo ti znat i nikad niko nigdi. Ja sam prestrašna ali ja bi htijela da je meni mama mrtva. Promisli da nju cilo vrjeme tamo negdi tuku i mučidu. I ko zna za koliko još vrijemena. I da je zatvorena u zatvor bez prozora. Da bude gladna i da nju sve boli i da samo misli na mene na tatu na baku i didu i na barba Vedrana. A ne vidi nas nikako. I da se misli jel mi nju tražimo ili ne. Ja bi rađe volila da je cilo ovo vrime umrla. +++   Pet godina kasnije Na budilici je svijetlilo 4:12. Triput se okretala s boka na bok, pokušala je nanovo zaspati i na leđima i na trbuhu, ali ništa nije pomagalo. Ustala je, pomokrila se, napunila i uključila perilicu rublja, pa polako odgegala u kuhinju i pristavila vodu za kavu. Nikad je u zadnjih šest godina ovaj san nije tako jako uznemirio, toliko da je potpuno razbudi. Uvijek je bio isti: ona bi stajala na mjestu,

nasred ulice pune kuća sa spuštenim roletama, a onda bi na nekom prozoru ili balkonu, desetak metara ispred nje, osvanula Ivana Kriste i počela joj mahati. Anita bi se prvo ukočila, a zatim počela hodati unazad, pogleda prikovanog za nasmiješenu Ivanu. Hodala bi unatraške, sve brže, čak i trčeći unazad, brzo kako u stvarnosti uopće ne bi mogla, ali nikako se nije uspijevala odmaknuti i pobjeći, sve dok se ne bi probudila. Četiri se puta u ovih šest godina selila, iz podstanarstva u podstanarstvo, a Ivana ju je bez greške pratila uvijek joj je u tom snu mahala s prozora ili balkona njenog, Anitmog, trenutnog stana. Nikad ni s jednog od prethodnih. Noćas ju je, međutim, dočekala u nepoznatoj uskoj ulici punoj obiteljskih kuća. Sve su rolete bile podignute, svi prozori otvoreni. Mahala joj je nalakćena jednom rukom na široku dvorišnu kapiju, a iza njenih leđa i krošnji dviju krušaka punih plodova dizala se katnica tamnocrvene boje, s velikom crnom rupom na krovu od novog crijepa Ništa joj u toj slici, osim Ivaninog nejasnog lica, mašućeg dlana i šarenog rukava vojničke uniforme nije bilo poznato. U snu se ukočila i prvi put poželjela produžiti, krenuti naprijed i proći pored žene koja joj maše, ali noge kao da su joj do koljena potonule u asfalt te tihe ulice. Probudila se kad je, trzajuci se, koljenom udarila zid do kreveta. Anita nakratko zadrži u ustima prvi gutljaj kave i opet se, još jednom, sjeti Tome. Otkako su se prije šest godina vratili iz Zagreba, nakon sastanka s onim ministrom, gotovo da i nije bilo dana da nije pomislila na njega. Uglavnom samo usput, bez nekog konkretnog povoda, natjerana tek kakvom banalnom, jedino njoj razumljivom asocijacijom. Potrajalo bi to samo nekoliko sekundi, taman dovoljno da u isti mah osjeti nemoć, nježnost i neku nejasnu slutnju krivnje i grižnje savjesti. Naučila se izbacivati sve to na brzinu iz glave, pogotovo nakon pobačaja, dva i pol mjeseca poslije one neobjašnjive noći u "Horizontu". Taman se bila dovezla taksijem od ginekologa kad joj se javio Tomo i rekao da za dva dana moraju biti u Zagrebu, jer da će ministar sutra u Budimpešti dobiti odgovor jugoslavenskog premijera. Slagala je da ima virozu s visokom temperaturom i jakim proljevom, i nagovorila ga da ode sam. Otišao je i odmah joj se sutradan iz Zagreba javio telefonom. Srbi tvrde kako nikakav Crni Vrh ne postoji, da u Srbiji nema nikakvih

logora i da u popisima ratnih vojnih zarobljenika nikad nije zabilježeno ime Ane Prelas. Ali, obećali su da će još istraživati taj slučaj. Dodao je da će ostati još dan-dva u Zagrebu i da će se javiti čim se vrati. Plakala je tih dana od boli, usamljenosti i tuge. A razgovora s Tomom, onoga kad se vratio u Split, sjećala se do zadnje riječi. "Šta ćemo sad?", upitala gaje kad su se poljubili u obraz i sjeli. Ništa joj nije odgovarao, zagledan u plastični upaljač što ga je vrtio među prstima. "Ja neman nikakvu ideju", nastavila je "Jesi ti šta ove dane u Zagrebu " "Nisam ništa i ne znam ništa!", prekinuo ju je neočekivano oštro "Jesi ti rekla svojim šefovima za ovo iz Budimpešte!?" "Nisan, uzela sam bolovanje " "Bogati, a šta će ti bolovanje ako moraš radit samo ovo sa mnom?! "Baš zato. Zato šta nisan išla s tobon u Zagreb, a tribala san ić da nisan bila bolesna A stvarno san bila, vjeruj mi, i nemoj mi bit tako posprdan, okej?" "Izv... Čekaj, kako je ono bilo da treba reć? Ja se izvinjajen! ili ja se isprićajen!?" "Tako nekako, nema veze. Ne sićan se više ni ja " "Okej, kako god. Jesi sad bolje?" "A jesan. Šaka andola i bačva čaja svaki dan, pa prođe. Znaš i sam". Zašutjeli su i zagledali se u more, kao da je na njemu bilo ičega zagledati. Ona je prva popustila. Počela je govoriti da ne bi počela plakati "Jebate bog, Tomo, šta ćemo sad?!" "Nemam pojma", odgovorio je brzo, kao da je samo čekao na njen znak "Nemam pojma o ničemu, znam samo da sam počeo mrzit cijeli svijet, od sebe pa nadalje i našire. I da me više ništa od toga neće izlječit" "Nemoj mene zamrzit. Ja nisan ništa"

"Ti si jedna od tri iznimke!, prekinuo ju je slegnuvši ramenima "Slušaj", nastavio je nakon nekoliko trenutaka, "nemoj da ovi tvoji odma u novinama objave onaj dopis kad čuju za ovo, jel možeš to sredit?" "Mogu, ja mislin da ne bi tribalo bit problema." "Ajde probaj, molim te. Možda se nešto dogodi, ne znam, nema smisla da izgubimo i taj trag, kakav je da je..." "Razumin, nemaš frke." "Blago tebi, ako razumiješ. Ja ne razumijem više apsolutno ništa..." "Znan..." "Nemoj se ljutit, al ne znaš. Pojma ti nemaš, ni iko drugi, kako to izgleda s ove strane, iza mojih očiju i između mojih ušiju. Šta se tu sve križa i siječe..." "Znan ja puno više nego šta se tebi čini", odgovorila je ljutito, stišćući bedra i osjećajući kako joj krv naglo natapa uložak. "Iznenadija bi se ti da doznaš koliko ja razumin. I tebe i sve. A još bi se više iznenadija kad bi svatija koliko ti malo razumiš šta je meni između očiju i ušiju!" Brzo je ustala, zgrabila torbicu i otišla u nužnik. Promijenila je uložak, ustala, zakopčala hlače, progutala tabletu protiv bolova i naslonila se čelom na hladno ogledalo iznad umivaonika. Bila je strahovito ljuta na Tomu, na taj njegov samoproglašeni monopol na patnju, ali i na sebe, zbog toga što je odlučila ne reći mu nipošto za abortus, pa ni sada, kad je sve već obavljeno bez njegova znanja. Bila je ljuta jer je znala da bi to njegovu nesreću i zbunjenost učinilo još većom, a njezinu ne bi nimalo ublažilo. Sve je to znala i osjećala proteklih nekoliko dana, ali sad joj se popelo do grla i počelo je gušiti. Osjetila je da i ona, sasvim iskreno, mrzi, baš kako je Tomo rekao, cijeli svijet, od sebe pa nadalje i našire. Ali i on je njoj bio jedna od tri iznimke... Pribrala se, umila i obrisala lice, pa izišla na terasu gdje je Tomo upravo plaćao konobaru. "Moram ić", rekao joj je. "Ne znam još di, al moram."

"Moraš?" "Moram. Stvarno moram. Nemoj se ljutit, u kurcu sam totalno." "Okej. Dogovor vridi i dalje, jel tako? Ko šta prvi dozna..." "Javlja drugom, sve ko i dosad." "Super..." odgovorila je jedva čujno i osjetila da želi čim prije doći kući i leći u krevet u kojem može opet mirno plakati, mrziti, voljeti, proklinjati, i nanovo plakati. "Čuvaj se." "Je, i ti." Kratko su se osmjehnuli jedno drugom i otišli svaki svojim putem. Tri minute kasnije, dolazeći sa suprotnih strana, opet su se ugledali na parkiralištu: "Ej, pa mogli smo skupa dovle", viknuo je Tomo, udaljen desetak koraka. "Nisan znala da si i ti tu parkira..." Tomo se osvrnuo, pa zakimao: "Znaš ko nam tu samo fali? Onaj Elektra..." "E... Kad si ga već spomenija, kako ti je šuro?" "Nemam pojma." "Okej, ajde, čujemo se. Čuvaj se." "Dogovoreno. I ti." *** Pamtila je taj susret i razgovor toliko dobro da bi ga, na nekakvom testiranju memorije, triput mogla ponoviti bez ijedne razlike. Bio je to zadnji put da su se vidjeli. Desetak dana kasnije nazvala ju je sestrična iz Zagreba i ponudila joj posao u splitskom predstavništvu svoje reklamne agencije, koje se treba oformiti do Božića. Premišljala se dva tjedna, a onda pristala, uzela ostatak godišnjega, pa dala otkaz u Novom dobu i

žmireći zaplivala u novi posao. Na proljeće, kad je splitska podružnica proradila bolje od svih očekivanja, ponudili su joj mjesto u Zagrebu, u centrali agencije. Otišla je izvidjeti o čemu se radi, pa se vratila za dva tjedna, tek na nekoliko dana, da isprazni stan i iznajmi ga nekom mladom bračnom paru. Zadnjeg dana javila se Tomi. Zvučao je jako iznenađeno, zvao je da se nađu barem na kavi i pozdrave, da je i Tea vidi, ali Anita je, još dok je nazivala Tomin broj, znala da to ne želi. Zato su samo produljili dogovor, ponovivši opet ono isto: "Okej, ajde, čujemo se. Čuvaj se " "Dogovoreno. I ti" Bio je to zadnji put da su se čuli. Anita nikad više nije ni načula bilo što o Ivani, Crnom Vrhu ili Ani Prelas, ništa zbog čega bi se trebala javiti Tomi Kristi. A mimo toga nije znala o čemu bi razgovarali. Tisuću puta poželjela je da može stajati negdje sa strane i gledati kako Tomo i Tea žive dalje, tisuću puta došlo joj je da ih nazove, samo da malo pročavrlja s Teom, samo da pita Tomu kako je i da se onda pozdrave na uobičajeni načm, ali svaki bi put uspjela obuzdati takav poriv. Umjesto stvarnosti, dobila je snove s Ivanom Kriste koja joj maše, uvijek s njene nove adrese. "Postavljaš previsoko letvicu drugim natjecateljima, prejako dižeš kriterije, jesi ti svjestan toga!", rekla je jednom davno Tomi, a on se samo nasmiješio na onaj svoj tugaljivi načm i poljubio je u rame. Ni s jednim muškarcem nakon njega Anita nije izdržala dulje od desetak tjedana. Svakome je omjer podnošljivih mana i onih nepodnošljivih bio debelo u korist ovih dragih, a dobre strane jedva da im je i stizala nazrijeti. Nije patila za Tomom, jednostavno, od njega je samo naučila da muškarci mogu biti i bolji. A i to, nažalost, da ni najbolji među njima nikad neće dati sve što mogu. Zadržala je, ipak, za sebe svoje žensko pravo da traži više no što joj uistinu treba, i zato se prekjučer Milivoj, zasad posljednji u tom gubitničkom nizu, preselio nazad u roditeljski dom.

Glava 55 Popivši zadnji gutljaj kave, spustila je šalicu u sudoper, pa se s čašom vode premjestila u dnevni boravak. Legla je na kauč, pokrila se, uključila televizor i ugasila ga za desetak sekundi "Trebalo bi izmislit nešto jače od kave", pomislila je, nasmiješila se samoj sebi i zaspala istog trena. Probudila ju je zvonjava telefona - Jesi gledala Vijesti? - upitala ju je sestrična, bez pozdrava - K... Koje? Šta je bilo? Koje Vijesti? - Ove u deset. Ajde, nema veze - A šta je bilo? - Ništa, pogledaj u podne pa se čujemo Vratila se na kauč i otkunjala još nekoliko minuta, a onda skočila, shvativši napokon koliko je sati. Brzo se otuširala, obukla i izjurila na posao - Jel Snježana u uredu? - Nije, otišla je prije pol sata na prezentaciju - odgovorila joj je tajnica unjkavim glasom - Jesi ti gledala Vijesti, jel bilo šta važno? - Koje Vijesti, pa znate da su mi još lani uzeli televizor odavde, ne? - A radio? Jesi čula šta da je bilo važno na radiju? - Niš. A kaj sam trebala čut? - Niš! - iskrevelji joj se Anita i ode u svoj ured Uključila je televizor i prebacila na tele tekst, pa krenula pregledavati stranicu po stranicu. U mislima je nabrajala sve kampanje iz posljednjih mjeseci, pokušavala se sjetiti najrizičnijih tvrtki s kojima je agencija u zadnje vrijeme ušla u posao, nagađala koja je od njih mogla

propasti toliko zvučno da se vijest o tome objavi vec ujutro na televiziji. Niti se ičega sjetila, niti je išta pronašla na teletekstu. Do podnevnih Vijesti trebalo je pričekati još četvrt sata. Uključila je kompjuter, izišla u predvorje, uzela dvije kave iz automata, pa stala do prijemnog pulta i pružila jednu šalicu tajnici - Sori, živčana san, slabo san spavala - Nema frke, naviknula sam seja odavno. Kad bi bar svi bili ko vi - A, nadrapala bi da su ti svi ka ja - Mogu si mislit, svaki čas bi mi se neko dolazil ispričavat. A kavu bi pila non-stop - Eto vidiš, a vi purgeri govorite za Dalmoše da smo nepristojni i ne znan kakvi - Ma - zažmiri tajnica i odmahne rukom Anita joj se nasmiješi i vrati se u ured. Banalni, nevažni razgovor s tajnicom odjednom joj je popravio raspoloženje. Osjećala se sve zadovoljnije i sve opuštenije sa svakim pomakom najtanje kazaljke na ekranu televizora - Da vidimo šta je to tako zabrinulo moju Snjegu - promrsila je hvatajući daljinski upravljač kad je krenula špica podnevnih Vijesti - Ništa Ništa Ništa - ispraćala je svaki prilog, sve do četvrtoga, lupkajući se olovkom lagano po vrhu nosa. Voditelj je čitao, gledajući ravno u nju "U zagrebačkom Centru za identifikaciju žrtava rata jutros je identificirano prvih osam od ukupno pedeset i šest tijela otkrivenih potkraj prošlog mjeseca u masovnoj grobnici pokraj Janjčeva. Riječ je o civilnim zarobljenicima koji su, prema dosadašnjim saznanjima, smaknuti vec drugog dana okupacije, a među osam identificiranih je i tijelo naše kolegice Ivane Kriste, novinarke čiji su nadahnuti izvještaji postali i svojevrsnim simbolom prkosnog otpora Slavonije, ali i cijele Hrvatske. Posmrtne ostatke kolegice Ivane identificirao je njezin suprug Tomo, i sam branitelj te invalid Domovinskog rata, a danas javni

bilježnik u Splitu. Iz svijeta: Međunarodna agencija za nuklearnu energiju priopćila je da... " Posljednji kadar priloga, ne duži od tri sekunde, prikazivao je Tomu kako sjedi u automobilu na parkiralištu na Salati, zabačene glave i zagledan u krov. Olovka joj je ispala iz ruke gledala ju je, kao na usporenoj snimci, kako joj ostavlja plavu crticu na svijetlim hlačama, zatim kako dalje pada, udara vrškom o rub cipele i odbija se, poput klackalice na dječjem igralištu, po ulaštenom podu. Činilo joj se da je već pao mrak kad se olovka potpuno smirila - Od doma mi je mahala, čoviče. Vratila se doma. * * *

Glava 56 Kad joj je starac bez riječi pokazao prstom, nije bilo teško uočiti muškarca u crnom odijelu, na pramcu jedne od tridesetak bijelih barki u pribidraškoj lučici. Zagledan prema suprotnoj strani uvale, s rukama u džepovima hlača, bio joj je okrenut leđima, ali da su i na svim ostalim barkama stajali jednako odjeveni i jednako okrenuti muškarci, znala bi točno prema kojoj treba krenuti - Tomo - zazvala ga je s pola glasa. Malo je trznuo glavom, a onda se opet zagledao prema Bratunju - Tomo, ja sam Osvrnuo se polako, kao da ne vjeruje da će ikoga ugledati - O! - rekao je, krenuo po boku gajete prema njoj i pružio joj ruku s krme -Dođi. Popela se na krmu i krenula ga zagrliti, ali on je već zakoraknuo nazad na bok barke i pokazivao joj da ga slijedi prema pramcu drugom stranom - Pogledaj ovo - kazao je kad su stali na provu, jedno do drugog Ako puše jugo, vraća te ovamo. Ako puše bura, nosi te ravno u Bratunj i razbit ćeš se na stijenama. Levanat te gura udesno i isto ćeš se razbit, na uvalu. Ako probaš po maestralu, popodnevna te struja praktički drži na mjestu. Nemoš pobjeć. Barem ne bez motora - Ovo je Borina barka? - Aha - Bože mili, šta je to bilo s njim? Vidila sam jučer u novinama, tila san danas doć na sprovod, ali je ispod Karlovca bila neka nesreća pa san čekala skoro uru - Ništa, objesio se na konop od zvona u crkvi. Din-don, dvaput zazvonilo i gotovo. Bio prekjuče u Splitu, na Ivaninom sprovodu, plako

ko kišna godina, i onda se vratio ovamo i pravo u zvonik, u istom odijelu. I eto mene na dva pogreba u tri dana. Isto u istom odijelu. - Jeste pričali vi išta cilo ovo vrime? Jel zna on išta više nego šta je reka? - Imaš vatre? - upitao ju je, duboko uzdahnuvši - Nemam, prestala san pušit ima sto godina - Ajmo odavde Poveo ju je u prvu uličicu desno od lučice, zatim u prvu lijevo. Zaustavili su se pred širokim drvenim vratima u visokom kamenom zidu. - Kolko sam ja uspio svatit, ništa Boro nije znao više od nas. On je samo bio, ja mislim, strašno zaljubljen u Ivanu. - Molin?! - Je... Šta god da je znao, volio ju je i jače i čišće i poštenije neg ja. Zato se i ubio kad sam je našo. I to ti je cijela priča. - Pa... Boro je ima ženu, jel tako? Odavde. - Kakve to veze ima? I ja sam imo ženu. Izvadio je ključ iz džepa i otvorio vrata: - Aj uđi, da vidiš napokon i tu kuću. Zakoračila je za njim, kao hipnotizirana, u neveliko dvorište opasano kamenim zidom. - Evo, to ti je moj mir zadnjih pet godina. Četir dana sam u Splitu, u kancelariji, a tri tu. Uz usku popločanu stazu do kuće rasle su jabuka, dvije male palme, maslina i lavanda, a cijelo je travnato dvorište šupljikavom hladovinom natkrivala široka krošnja badema. Iznad krova katnice vidio se zvonik pribidraške crkve. - To ti je mir, a unutra je moj nemir - reče Tomo i pokaže prema otvorenim vratima prizemlja. - Uđi, sigurno će ti se razveselit.

Unutra je, na kauču nasuprot televizoru s isključenim tonom, sjedila djevojka kratke, u crno obojane kose, s četiri naušnice u desnom uhu, i tipkala poruku u mobitel. - Tea! To si ti, jel tako?! Teice! - otme se Aniti. - Oho! - odvratila je mala i vratila pogled na mobitel. Imala je barem po jedan prsten na svakom prstu. - Teice! - ponovi Anita i sjedne do nje. - Toliko san mislila na tebe, al isto te ne bi pripoznala da te vidin na ulici... Tea... - E? Uslijedila je duga šutnja koju je prekinuo Tomo: - Jesi za kavu? Imamo i vino, đus, mislim da je i jedno pivo... - Ne znan. Šta ćeš ti, to daj i meni. - Tea, ti? - Fala. Meni je svega dovde. - Tomo... - krenula je, kad su sjeli za stol u vrtu, držeći šalicu s oba dlana ispred usta. - Šta se to nama dogodilo? - Ništa... Bili smo... Bili smo glamci, i to je cijela priča. Jel se ti sjećaš još uopće šta je glamac, purgerice? - Al nismo mogli ni bit ništa drugo nego glamci, jel tako? Šta smo mogli? - Ništa. - Nemoj mene mrzit i nemoj mene krivit, molin te... Ja san bila samo... Ma, čak i one budale iz Novog doba, oni su isto bili glamci ka i mi, jel tako, šta ti misliš? - A valjda jesu. Ne znam, valjda jesu. Znaš da je onaj Skračić posto glavni urednik? - Znan, još nisan bila otišla u Zagreb. A sićaš se onog lika, ne Francuza nego našeg, iz Crvenog križa?

- Misliš na gospodina veleposlanika? - E. Pošutjeli su neko vrijeme, a onda se Anita stresla kad joj se iza leđa i iznad glave pet puta oglasilo crkveno zvono. - Ko sad zvoni? - upitala je. - Ma, ima već tri godine da su nabavili automat... Ajmo prošetat, kad popiješ. - Ajmo odma. - Tomo - zaustavila ga je čim je za sobom zatvorio ulična vrata. Znan da je strašno, al moran te pitat jednu stvar... - Samo jednu? - Molin te, slušaj me, reci mi samo to i neću te više ništa pitat... - Reci. - Koliko si... Nemoj se ljutit na mene... Ovo, neki dan, koliko si ti siguran da... Da si zbilja pripozna baš Ivanu? Oću reć, jel to stvarno ona, il si je ti pripozna samo da skineš teret? Eto, izgovorila san... - rekla je i prekrila usta dlanom. Tomo je uhvati za nadlakticu i lagano povuče od vrata. - Jel znaš ti, Anita Čelan, kako uopće izgleda identifikacija, kako to ide? - upita je u hodu. Ona zavrti glavom. - Prvo daš sve podatke, spol, dob, te stvari. Onda upišeš svoju procjenu kad je i gdje osoba nestala. Onda možebitne posebne znake. I robu u kojoj pretpostavljaš daje osoba bila. Nakit. Zubne proteze... Za sve živo postoje rubrike u formularu. I onda počneš čekat. Čekaš, čekaš, čekaš... Tomo duboko uzdahne, pa nastavi: - E, onda se zaljubiš u novinarku crne kronike. I bude ti i lijepo i teško, ovako i onako, al uglavnom ipak lijepo. I onda ti ona jednog dana dođe s papirom koji sve izvrne naglavačke.

- Tomo... - I onda tragaš, pojedeš govno tu, pojedeš govno tamo, i ne znaš više šta bi mislio. I ne znaš, i ne znaš, i ne znaš, a onda novinarka ode i ne javlja se više. A ti i dalje ne znaš, i ne znaš, i ne znaš. I onda ti se jedan dan jave iz Zagreba, i zovnu te gore da ti pokažu krpicu friško oprane tkanine. I pitaju jel bi to mogo bit komadić odjeće od osobe koju tražiš. A ti onda prepoznaš da je to manžeta od flanel košulje koju je tebi ta osoba koju tražiš poklonila za zadnji Božić prije rata. Svoju košulju prepoznaš. A onda ti pokažu i kajiš od hlača, prvo na fotografiji, a onda i pravi. Kajiš koji si ti, osobi koju tražiš, kupio za isti onaj Božić. -Tomo, samo san... - Čekaj. I onda ti zakažu termin identifikacije ostataka... Ostalih ostataka... I to tek za četir dana. I onda ti preživiš ta četir dana pa dođeš, odvedu te u podrum i ti se najedamput nadeš pred nekakim nepoznatim nesretnim kosturom s kojeg vise neke froncle, ali vidiš da su to ti zubi, da fale obje gornje šestice, i vidiš da je to ta lijeva podlaktica, slomljena točno na istom mjestu gdje ju je slomila i tražena osoba kad si ju prvi i zadnji put u Zagrebu odveo na klizanje... I vidiš da je to to. Da si našo svoju traženu osobu. - I znači prvi dan su je odma ubili, stoka... - Aha. Jedan metak u leđa i jedan u potiljak. Reko mi je patolog da su svi iz te grupe, te grobnice, najvjerojatnije pobijeni rafalom, a u nju da je, izgleda, neko puco posebno. I bila je na vrhu hrpe. - Znači da ju je odvojeno ubija neko ko je zna koje ona. - Aha. Ili ubio, il zapovjedio nekome. A to onda znači da ja sad imam svoju novu traženu osobu. - Ma daj, molin te! Nemoj bit lud... - Da? A kakav bi trebo bit? Normalan? Šutke su prešli još dvadesetak koraka, a onda Tomo zastane i počne nešto tražiti po džepovima. - Jebenti upaljač... - promrsi. - Slušaj, ako ovako nastavimo hodat,

doć ćemo i do Zadra. Imamo još, šta, evo, skoro sat i pol do mise za Boru, a onda moram i kod njegovoga punca, doć će cijelo selo, moram se i ja pojavit. Ajmo se vratit, sjest negdje i popit piće, ja bi mogo i malo sira čoknit ili nečega, nisam jeo ništa od jučer popodne. - Ajmo... Znaš, jasan tila doć na sprovod Ivani, al nisan znala ni di će bit ni kad, nije nigdi objavljeno... - I bolje. Zvali su iz Vlade, s televizije, htjeli napravit državnu sahranu, al ja sam reko da neću. Dao sam je kremirat gore u Zagrebu i... - Kako to? Mislim, kremiranje... - A slušaj, htjeli smo i punica i ja da bude s ocem i bratom, a još jedan lijes ne bi stao u onu malu grobnicu. - Čekaj malo, al ti je i punac umra? Za Vedrana znan, to je bilo jezivo, bolesno, u praonici... Ni to nikad nije policija riješila, jel tako? - Ma kaki. - A stari, šta je s njin bilo? - Infarkt, u haustoru. Penjo se stepenicama, ščepalo ga, lupno komšiji na vrata, ovaj otvori a Ivan mu se strovali u hodnik. Mrtav isti čas. Rasule se paprike i sve... - Jebate... A kako je baka, kako se ono zvala? - Moja Ružica ti je triput bila praktički na samrti. A onda, mjesec dana posije Ivanovog infarkta, izišla iz bolnice i živnula ko nikad. Aktivirala se u Caritasu, napravila kod zubara novu protezu, dolaze joj prijateljice na kavu. Nemoš vjerovat. Ko da je skinila sa sebe sav teret, cijeli život, sve šta ju je stiskalo i gušilo, pozdravila se i oslobodila. Ko da je tek počela živjet - E. A ovo sad, s Ivanom, kako je to primila? - Ja sam mislio da će je to definitivno pokosit. Al sjajna je, rasplakala se tek ispred grobnice. I samo je rekla, Tomo, kad dođe moje vrijeme, kremiraj i mene, da budem s njima. Sjajna je stara - Stvarno je. Al to je valjda jedini način da preživiš tolike šokove.

Naravno, ako ti se još uopće živi - Ma, znala je ona cijelo vrijeme, ko šta smo i svi znali - Ja nisan znala, Tomo Ja san se samo bojala. Od početka - Čega? - I jednoga i drugoga, i da je Ivana živa i da je mrtva - Nije mogla bit živa tolike godine a daju nijednom ne ponude za razmjenu - Znan, al zamisli da ipak je! - Zamišljam, ali nije. Reci i sama, kad je već mrtva, zar nije bolje da ju je đubrad ubila odma prvi dan? Ja ti nikad nisam vjerovo da je stvarno živa, ozbiljno. Jesam se i nadao, i ovo i ono, nije da nisam, ali danas kad pogledam, nikad nisam stvarno vjerovo u to. Zastala je i nakrivila glavu - Nije istina. Ako te ko zna, ja te znan. Virova si, baren nakratko. Do kosti si virova - A znaš šta sam uradio kad mi je urna došla iz Zagreba? - nastavi Tomo kao da ne čuje, pa je uhvati pod ruku i povuče dalje - Uzo sam onaj tvoj papir, iskido ga najsitnije šta sam mogo, pola sata sam ga kido, kiducko, i onda ga ubacio unutra. Zašutjeli su, sve dok je nije doveo do terase uz obalu - Evo, tu ćemo, ovo su lani otvorili, gazda je isto zet iz Slavonije. Sjedi di oćeš, pa mi počni pričat šta ima s tobom. Šta mi ti radiš u zadnje vrijeme, ovih mjesec-dva šta se nismo vidjeli? Nasmiješila se i sjela za najbliži stol - Sanjam tvoju ženu - Ma daj - I ne samo u zadnje vrijeme, nego odma otkad san otišla iz Splita - Ozbiljno? Dobrodošla u klub. A šta sanjaš? Ajde, sjećaš se onog "pričaj mi o njoj"?

- Oću, al ti mi prvo reci koje ti je boje bila kuća tamo, u Slavoniji? Jesi iša gori otkad se može? - Jesam, išo sam dvaput s Borom i dvaput sam. Kuće nema, samo hrpa cigli i crni dimnjak, al mi ovi tvrde da će je država obnovit, moš mislit. A možda i oće. A boja, čekaj, jebote. Bogati, stvarno si me... Crvena, sunce ti ljubim, normalno da je crvena! To je stari nanovo fasadiro davno, još sam išo u srednju školu. Prije je bila nešto sivkasto, tako nešto, al onda je digo sprat. A šta će ti to, ta fasada, kog boga? U stvari čekaj, idem prvo nazvat Teu da nam se pridruži, pa ćeš mi onda reć. Izvadio je mobitel iz džepa i krenuo pantomimom objašnjavati konobaru što da donese - Alo, ćeri ćaćina, ajde dođi u "Stan škver", ništa nisi ni ti ručala danas. Ma čekaj. Čekaj, čekaj! Zašto? Okej, ne moraš doć, ne moraš jest, al nemoj slučajno da te ne vidim na misi! Nemoj slučajno! Ako ne dođeš, ostaješ tu sa mnom cijeli vikend, jel ti jasno? Ma briga me i za školu i za ponedeljak! Jel jasno? Okej. Vidimo se u sedam u crkvi! - Nemoguća! - zavrtio je glavom, pripaljujući cigaretu upaljačem što ga je donio konobar - Sve san te pitala, samo ne ono najvažnije. Kako se mala nosi sa svm ovm? - A vidiš. I čuješ. Ne znam kolko je uopće teško njoj, a sigurno joj je teško, al znam da je meni strahovito s njom. Em pubertet, em sve ovo. Kolko god je mljela ko dijete, tolko sad šuti. I crno, crno, crno, jebote, sve na njoj i oko nje mora bit crno. Ajde, barem je i dalje dobra u školi - Jebiga, to je ta faza... A i moraš je razumit. - Ja se nadam da je samo faza... Nego, ajmo se mi vratit, šta je ono bilo, fasada moje kuće, a prije toga... Ne, sanjala si Ivanu, tako je! Pričaj. Ispričala mu je sve o svojim selidbama i snovima, grickali su sir i masline, pijuckali vino i polako se prestrojavali na laganije teme, na štošta što im se događalo ovih godina otkako se nisu vidjeli ni čuli. - Slušaj - rekla je na kraju Anita - imamo još po ure do mise. Jel ti se da da odemo na kavu u onaj kafić, tamo di san ti pokazala onaj prokleti

papir? Da zatvorimo krug, a? Iznenadila ju je promjena na njegovu licu. U trenu se smrknuo i počeo okretati kutiju cigareta na stolu: - Nema u životu krugova, znaš? Nema, sve je samo jedna nepravilna spirala. Tu i tamo ti se učini da ćeš se dodirnit s nečim otprije, ali zapravo samo nastavljaš kružit oko svega što si proso, samo u sve većim krugovima, i sve udaljenijim. Samo obiđeš i sjetiš se, ništa drugo. Nema dodirivanja. Sve dok jedan dan ne upadneš mrtav komšiji u hodnik i raspu ti se paprike, ili te nađu preko noći natopljenog u tvojoj autopraonici, ili ti neko spraši dva metka u glavu i u leđa... Nema krugova, nema zatvaranja... - Sori, Tomo, ja san samo mislila... - Ja ti nekako više nisam dobrodošo gost u tom kafiću, pa ne bi sad išo ako tebi nije baš jako važno... - nastavio je, valjajući viljuškom maslinu po tanjuru. - A šta je bilo? Bit će ste se ti i gazda posvadili oko međe neke, a? Suhozida... - Jel se sjećaš ti one male konobarice, krasne, šta si je izvrijeđala onaj put zato staje šepava? - Ajme, nemoj mi govorit, toga me sram za cili život... Okej, slažen se, ne idemo tamo ako ona još radi... - Ne radi. Predlani se ubila, popila sve tablete u kući... Al šta, roditelji misle, oni su vlasnici lokala, oni misle da se zbog mene ubila. I nemoš ih razuvjerit. - Tomo... - Imala je dvajspet godina i imala je rak kostiju. I ubila se da ne čeka. A šta je imala čekat? Samo smrt i sve gori život do te smrti. Samo sve gori. Ista priča ko i s Ivanom. - Stani, a zašto bi oni mislili da se ubila zbog tebe? Jeste ti i ona nešto...

- Nije to važno, to nema nikakve veze uopće, jesmo il nismo, i šta smo... Njima je važno samo šta oni misle i šta se njima čini. Ko i svakom, na kraju krajeva. - Okej, okej, nema šanse da odemo tamo... - zaključila je Anita, osjećajući kako iz trena u tren sve više gubi snagu. - Reci mi, jesi ti preko ovog vikenda tu ili u Splitu? Ja odma posli mise iden za Split, a volila bi da se još vidimo. Premalo smo danas pričali za ovih šest godina, jel tako? - Imaš mobitel? - Is, i dva! Privatni i od agencije. - I dalje si u marketingu? Ne vuče te ništa nazad u novinarstvo? - Nema šanse. - Pametno. Evo ti broj, piši... - Jebenti, jel znaš da ja još negdi iman onaj stari mobitel, onaj kumpir, kalifornijski džinovski, šta si mi ga ti da? - rekla je kad su razmijenili brojeve. - Još ga čuvaš? - I nije baš da ga čuvan, al ga nosan za sobon... - Dobro je, čuvaj ga, nikad ne znaš kad će zazvonit, kad će te ko zovnut na njega i šta će ti reć... A nemaš ga više ni kome vratit. - Ne razumin. - Nema više ni Bage, odavno. Sad će skoro bit tri, ne, četiri godine. Tumor na mozgu i... - Tomo pucne prstima - ...ovako! U manje od mjesec dana. - Mila majko! Pa šta se to događa oko tebe?! - Ne znam, ne znam... Sve je još bilo kolko-tolko podnošljivo dok si ti još bila u Splitu, al otkad si odselila... - Ma daj, molin te - odgurnula se stolicom od stola i ubacila mobitel u torbicu

- Slušaj, ajde mi učini jednu uslugu - Reci - odgovorila je oprezno - Ideš večeras u Split, jel tako? Ajde mi uzmi Teu i odvezi je do Ružice, jel možeš to? - Normalno da mogu - Ja moram ostat tu, vjerojatno ću i popit, a ona ujutro ima školu, pa... - Ma šta ti je, o čemu pričaš? Naravno da ću je odvest! - Ja ću doc sutra, najkasnije navečer, pa se možemo nać - Odlično. Jer, znaš... Prvo san rekla da te ništa neću pitat, onda san te svašta živo pitala, a na kraju mi se čini da te oću pitat još duplo toliko - I zgarišta gdje su bila, sve ćemo ti reći. Nije valjda da još misliš pisat onu knjigu? - Ajde ća, molin te. Ajmo u crkvu, da ne zakasnimo - Nego, kad se već prisjećamo likova iz prošlosti -javio se kad su bili na pola puta -jel se sjećaš ti onog tipa šta mi je slao pisma umrljana govnom dok sam branio one Srbe? - Govnar? Sićan se, kako ne. Šta je s njm, jesi skužija ko je? - Nisam, nego mi je prekjučer, taman na dan sprovoda, stiglo pismo od njega Napiso je samo "HA HA HA", velikim slovima, isto govnom I tri uskličnika. Zamisli kretena, šest godina on čeka i onda umače kažiprst u vlastito govno i naslađuje se, crta te uskličnike, stavlja točkice Zastala je i stavila mu dlan na obraz - Tomo. Kako si ti još uopće živ, čoviče? Toliko toga užasa na sve strane oko tebe - Znaš kako? - nasmiješio se, približio lice njenom i nastavio šapćući joj u uho -Znaš kako? Svaki dan mislim na tebe. Svaki jebeni ušljivi prokleti usrani dan ja mislim na tebe, sve ove godine Ali svaki. Jel se sjećaš još

onog tvojeg Slamniga, onog "užasni se nad ovim večeras, ljubljena"? Odmaknula se i pridigla ruke pred sebe - Nemoj to radit, Tomo. Nemoj nan to radit - Ništa ja ne radim. Samo sam ti reko. Okrenula se i zabrzala prema crkvi. Po tihom glasu, po govoru bez ijedne geste, Tea je znala da je ljut kao malo kad ranije. Ali nije ju bilo briga, samo je čekala da otac izgovori sve što ima, pa da se raziđu - Okej, i ti i ja dobro znamo da bi te sad trebo zadržat u Pribidragu i bacit ti taj mobitel u more. ili, još bolje, zatvorit te u kuću da čvrčkaš po njemu dok ti ne otpadne i palac i oba uha Al ipak ideš u Split, s Anitom. Ravno baki i ravno u krevet. Znaš da ću zvat i provjeravat, prema tome... Tea bez riječi sjedne na suvozačko mjesto u Anitinom autu i zalupi vratima - A ti - okrene se Tomo prema Aniti koja je stajala s druge strane, i nastavi još tiše - Nemoj krivo svatit ništa šta sam reko. Ništa ja ne radim ni tebi ni sebi, samo sam ti odgovorio i reko šta je bilo. Stvarno sam mislio na tebe svaki dan. I to mi je pomoglo. Stvarno, svaki svakcati dan - I ja isto - nasmiješi se ona - Al meni nije pomoglo - Okej, pričat ćemo, ajte vi sad. Ja dolazim sutra, javit ću ti se. Moramo se još nać - Apsolutno - Čuvaj se - Je, i ti

Glava 57 - Tea moja, kako si mi ti u svemu ovom? - zapitala je kad su izišle na magistralu. - Ja mislin da tebe to uopće nije briga, nego samo pitaš da bi mogle nešta ćakulat u vožnji, bilo šta, ka dvi babuskare. - Nemoj, molin te, to ni mislit! Nismo se vidile sto godina, tebi su se strašne stvari nadogađale za to vrime, i pitan te jer me zanima, jer si mi draga... - Jel mogu zapalit? - Šta zapalit? - Duvan, jebate! Čisti duvan. - Pušiš?! - Samo kad stari nije blizu. - Ovako ćemo... Ti si sad prvi srednje, jel tako? Koje? - Umjetničke. - Slušaj ovako... Sad možeš zapalit, al samo ako mi obećaš da ćeš prestat do početka drugog razreda. Znači, prvi dan sljedeće školske godine, najkasnije, nema više duvana! Jel to u redu? Možeš ti i ne prestat šta se mene tiče, al onda oću da me se sitiš svaki put u životu kad zakašlješ i da znaš da ti taj čas govorin: "Govno malo blesavo!" - Fala ti onda lipa... - odgovori Tea i vrati cigarete u ruksak. - Totalno ti je blesavo to s pušenjem - nastavi Anita nakon nekoliko sekundi. - Ka šta ti je i sad bilo blesavo ono u crkvi. - A šta da radin kad mi ljudi šalju poruke? - Isključi mobitel, jebate! Sve će ti poruke doć kad ga opet uključiš! Jebate, nemoš na misi zadušnici za najboljeg prijatelja svoga oca stajat

naslonjena na zid i... Kako je ono Tomo reka, čačkat po mobitelu da svi čuju! - Čvrčkat... Povraća mi se kad čujen tu rič. - Onda manje čvrčkaj! - Osin toga, baš me briga i za Boru Kvazimoda i za njegovu misu. - Kako možeš tako? Sićan se da ti nikad nije bija nešto posebno drag, al... - Nije mi bija, a sad kad se ubija, sad znan i zašto mi nije bija. Sad mi se sve posložilo. - Šta ti se posložilo, ajde, molin te? - Oš čut? - Naravno da oću. - Sigurno? - A govori više! Šta, Boro je bija vanzemaljac? - Boro je ubija moju mamu. - Molin?!? Otkud ti to, za ime Isusovo?! Oca ti je dvaput spasija u ratu, jebate! - To nema veze. Fala mu za to, al to nema veze. Bija je čudan od početka. Triput san ga čula da priča kako je bilo kad je zadnji put vidija mamu, i svaki put je bilo različito... Jesi čitala u novinama kako su četnici mučili naše, na koje sve načine? Nije to bilo da su ih samo tukli, svašta su ih tirali radit jedne drugima, svakakve stvari... Ja mislin da su Boru natirali da ubije mamu da bi spasija svoj život. - Čuj - odvrati Anita za nekoliko trenutaka. - Ja mislin da si odabrala zbilja odličnu školu, jer imaš stvarno bogatu maštu. Ne bogatu nego, nego... Prebogatu, jebate! Taman za umjetničku! - Jel mogu sad zapalit bez onog obećanja? - Ma puši, briga me!

- E, sad neću. Nije baza. - Tea... - zasmije se Anita. -Jel tebi jasno koliko će ti bit neugodno zbog ovog ponašanja jedan dan kad izideš iz puberteta? Đavla ti je jasno... Al svejedno, sjeti se tu i tamo ove večeri i ove vožnje i svih svojih gluparija. I čvrčkanja u crkvi i pušenja i suludih teorija o Bori i podjebavanja... - Ne znan po čemu bi se trebala sjećat. Ovo je samo još jedna bezvezna i prazna večer u mojem bezveznom i praznom životiću. - Okej, sad ću ti pomoć da je zapamtiš! - zareži Anita i prebaci se u lijevu traku. Iz suprotnog smjera, s manje od sto metara, mahnito je počeo svijetliti i trubiti šleper s desetak lampi oko kabine. - Jesi luda??? - zavrištala je Tea. - Ubit ćeš nas, aaaaaa.... ***   Izišao je iz Borine kuće, spustio se na plažu i uključio mobitel na kojemu je zasvijetlilo: "Nove poruke od ANITA". Poslana prije skoro punog sata, poruka je glasila: "Pošiljka isporučena. Izludila me dibidus totalno. A". Nasmiješio se i otpisao: "I onda ti meni kažeš da ne budem lud? kako???" Zastao je, poželjevši da napiše još nešto, nešto što bi Anitu moglo natjerati da uzvrati novom porukom. Vratio je mobitel u džep dok se ne sjeti, pa izuo cipele i čarape, zavrnuo nogavice do koljena i zakoraknuo stopalima u more. Zažmirio je i pustio da mu se svježina uspne cijelim tijelom, svim mišićima, kostima i organima, od gležnjeva do vrha lubanje. Bacio je opušak daleko prema Bratunju i počeo disati duboko, sve dublje. Znao je da nikakav krug nije ni zatvoren niti otvoren, da se spirala života samo nastavlja u novi, još širi zavoj, ali osjećao se, unatoč svemu, bolje nego... Ponovo zgrabi mobitel i dopise: "Može ručak sutra? javim se čim stignem, t". Istog trenutka kad je pritisnuo tipku za slanje poruke, nečija mu se ruka spusti na rame. Trgne se prestrašeno i jedva zadrži ravnotežu u plićaku.

- Šjor Filipe! Bože, šta ste me prepali! Ufff... Samo sam izišo malo da uzmem zraka... - I ja isto - odgovori mu Borin punac. - Tomo, ima jedna stvar koju ti moran reć... - Jel sve u redu unutra? - Ma pusti nji unutra, to se samo došlo malo mukte najist i napit... Slušaj, mene to već više od pet godin stišće, guši, ovako... - stari zastane i stisne se dlanom oko naboranog vrata. - Kad si ti ono dobija onu kartu da ti je žena živa, kad je Boro čuja za to, on je isto sta do kolina u more ka i ti sad... Tomo... - Nemojte mi ništa govorit, Filipe - prosikće Tomo i iziđe na šljunak. Naježi se i strese, a sva ona ugodna svježina u trenu mu se vrati u stopala i spuzne medu oblutke. - Tomo, moran ti kazat, jer mene to guši, svaki put kad te vidin... - Ništa vi meni ne morate reć. Sve znam, sve znam, sve znam! Osim toga, sad je sve gotovo, sve je gotovo, nema se više šta pričat! Da je bilo išta za reć, već bi se reklo! - Tomo, ja ti to moran... - Nemojte, molim vas. Nemojte, molim vas... - Tomo, ja tebe molin... - Nemate vi mene šta molit - okrene se i pljune u more. - Sto godina vi meni šutite a sad vam je baš napeto da mi kažete! E neću! Briga me! Neću! Tomo zabrza po šljunku, pa kroz dvorište na ulicu. - Neću, neću, neću, neću, neću... - ponavljao je sa svakim korakom, ne znajući ni da hoda niti da je bos, a kamoli kamo je krenuo. Pribrao se tek kad je stao pred vratima svoje kuće. Izvadio je ključ, ušao u dvorište, ispod stola izvukao stare tenisice i obuo ih, isključio svjetlo, zatvorio škure i vrata u prizemlju, uzeo aktovku i krenuo prema autu. Nekoliko minuta kasnije, pred izlazom na magistralu, zakočio je i

zapalio cigaretu. Znao je da će skrenuti desno, ali nikako se nije mogao odlučiti da li da uključi žmigavac ili ne. Ako ga ne uključi, možda ga zaskoči policija na prvom zavoju, gdje i inače, iza grma, dežuraju dan i noć. S druge strane, kome bi uopće koristio taj njegov posrani žmigavac, baš njegov i baš sad, pred ponoć, na potpuno praznom raskrižju? Kome bi na svijetu taj žmigavac išta pokazao? A i da ima nekoga, šta je koga briga kamo baš on baš sada ide i kamo se, u kojem smjeru, vrti njegova spirala? Ugasio je cigaretu, spustio ručnu kočnicu i skrenuo desno, prema Splitu. ++++

Kraj

Biblioteka Azbest Renato Baretic Pncaj mi o njoj Nakladnik AGM Mihanovićeva 28 Zagreb Za nakladnika Jamslav Saban Lektor jasna Perkovic Dizajn naslovne stranice Barbara Galant Studio grafičkih ideja Fotografija na naslovnoj stranici Renato Baretic Grafički urednik Dubravko Crnkovic Kompjutorska priprema Iva Cular Studio grafičkih ideja Tisak Narodne novine Dorada tiska Kratiš ISBN 953 !?4 293 6 © Renato Baretic Split 2006

Renato Baretić rođen je i963. u Zagrebu, gdje nešto kasnije takorekuc diplomira komparativnu književnost i fonetiku. Od !983. radi kao novinar u brojnim listovima, najviše u Slobodnoj Dalmaciji i njenim izdanjima. Objavio je zbirke pjesama "Riječi iz džepova" (!998.) i "Kome ćemo slati razglednice" (2005.), izbor iz TV-kolumni "Kadrovi kadra" (2005.), te roman "Osmi povjerenik" (2003.), za koji je 2004. primio pet nacionalnih književnih nagrada. Uz Ivicu Ivaniševića i Antu Tomića, koscenarist je TV-serije "Novo doba" i igranog filma "Što je muškarac bez brkova". S njima dvojicom i drugim autorima sudjelovao je u nizu kolektivnih književnih i publicističkih projekata. U cijelosti ili u fragmentima, književna su mu djela prevedena na makedonski, slovenski, njemački, engleski i ukrajinski jezik, a "Osmi povjerenik" doživio je i dramatizaciju na sceni HNK Split. Renato Baretič živi i radi u Splitu, gdje je muž Maji i otac Katarini i Jakovu. [email protected] foto: Bozo Vukičević